Region Sampi – koji se proteže severnom Norveškom, Švedskom i Finskom, a pripada mu i Kola Peninsula u Rusiji – dom je indigenom narodu Sami. I iako ne postoje zvanične statistike, procenjuje se da ovde živi između osamdeset i sto hiljada Samija, pri čemu ovih dana većina živi u većim skandinavskim gradovima. Samiji među sobom govore na jedanaest različitih jezika.
Život Samija značajno je teži od kad je teritorija na kojoj žive razdeljena između četiri države sredinom devetnaestog veka. Pre toga, ovi lovci na irvase moglu su se slobodno kretati, bez da prelaze čvrste granice. Samiji su postali predmet kampanje koja je u toku, a koja govori o sistematskoj diskriminaciji – baš kao što je to slučaj i sa mnogim drugim indigenim grupama širom sveta, pri čemu se njihoba kultura i jezici izostavljaju i potcenjuju.
Videos by VICE
A kako se norveška ekonomija razvijala, Vlada Norveške uložila je mnogo više truda u promovisanje sopstvene kulture i jezika, dok su Samiji zapostavljeni. Počevši od ranih godina dvadesetog veka, na primer, deca naroda Sami bivala su poslata su u škole gde su primoravana da govore norveški.
A onda je 1978. izbila politička kriza, nakon što je norveška Vlada objavila da planira da izgradi branu i hidroelektranu na reci Finmark, u predelu koji je bio dom jednom samijskom selu, i gde su oni lovili irvase i pecali lososa. Gotovo deceniju Samije su podržavale desetine internacionalnih organizacija za zaštitu životne sredine, koji su protestovali protiv ovog projekta na reci Finmark, ali i u Oslu. Ipak, 1982. godine, norveški Vrhovni sud presudio je u korist Vlade, koja je pet godina kasnije završila izgradnju ove konstrukcije.
Uprkos razočaravajućem ishodu, ovaj incident naterao je međunarodne organizacije da prepoznaju koliko loše Samije tretiraju u Norveškoj – a ovakva pažnja naterala je Vladu da se posrami dovoljno da učini nešto kako bi poboljšala svoje odnose sa ovim narodom.
Za vreme mog odrastanja u Norveškoj, u školama nas nikada nisu učili o ovoj istoriji. Čuli smo priče o američkim indijancima, o grenlandskim Inuitima, ali jako malo o narodu Sami koji živi u našoj zemlji. Sećam se da sam povremeno viđala ljude koji govore jezikom sami na televiziji, ali kao dete nisam previše razmišljala o tome. Kako sam odrastala, postajala sam sve zainteresovanija za jedinstvenu kulturu Samija, kao i za spektakularne pejzaže koje oni nastanjuju u regionu Sampi.
Njihova kultura i dalje je ugrožena, iako se stvari polako poboljšavaju – njihova muzika, umetnost i jezik danas su daleko zastupljeniji u pop kulturi i politici. Prema rečima ljudi sa kojima sam razgovarala u regionu Sampi, ovih dana, biti pripadnik naroda Sami je nešto što sa sobom nosi veliki ponos. Njihova kultura je nešto u šta i drugi danas žele da se uključe. Ipak, ova činjenica ne briše iz sećanja sve ono loše što je učinjeno, niti vraća ono što je izgubljeno kroz istoriju.
Uzevši u obzir stanje u kome se danas nalazi Sami kultrua u Norveškoj, ali i Skandinaviji uopšte, želela sam da saznam još o tome kako izgleda biti mlada osoba iz naroda Sami u Norveškoj danas, kao i kako oni prevazilaze političke, nacionalne i kultrune granice.
Dok sam vozila do Karsjoka u severnom Sapmiju, zaustavila sam auto kako bih izašla i divila se širokim poljima. Čim sam izašla iz auta, bila sam okružena tišinom, magičnim svetlima i ekstremnom hladnoćom. Prelepi beli sloj prekrio je tlo svuda oko mene. Sve je delovalo jezivo savršeno i kao da nisam na ovom svetu, a onda se irvas pojavio na sred puta i polako prošetao pored mene, dok su se iznad nas na vedrom nebu nadvile dve duge.
Lene Anti je iz Karasjoka. Ova dvadesetogodišnjakinja trenutno radi kao šegrt, čuvar irvasa, i to za svog oca koji se time bavi. Lene me je pozvala da joj se priključim u planinama na nekoliko dana, kao i da prespavam u pastirskoj kolibi u kojoj ona živi sa svojim dečkom.
Nakon vožnje nešto duže od sat vemena do jednog od vrhova u Karasjoku, upoznala sam njenog dečka, Matea Ailoa, koji je takođe čuvar irvasa. Ovaj par živeće u ovoj kolibi tokom svoje sedmodnevne smene.
Pomalo sam iznenađena što vidim da ovde, usred ničega, postoji TV signal, posebno u kolibi gde nema ni vode, a ni struje, osim one koju pravi njihov lični generator. Sedimo na kauču i uživamo u tišini na trenutak – što se retko dešava kada živiš u Kopenhagenu. Razaznajem špicu šoua Keeping up with the Kardashians, kada jedan od mojih domaćina menja kanal, što je interesantna pozadinska muzika za ovakav predivan i divlji krajolik koji se nazire kroz prozor.
Pitala sam ih kako izgleda živeti na manje od 20 kilometara od granice sa Finskom. “U Finskoj često kupujemo namirnice, benzin i cirku, jer je dosta jeftinije,“ priča mi Mate. “A vikendom izlazimo tamo, jer je najbliži bar u Finskoj. Većina ljudi tamo govore severni sami, tako da ne možeš baš ni primetiti da si prešao granicu.“
Upoznala sam se sa Aleksanderom Hetom, 16, i Egil Stueng, 17, na jednoj od jedine dve pumpe u Karasjoku. Aleksander kaže da se razlike sa dve strane granice definitivno mogu primetiti. “Kao Norveška i Sapmi,“ priča on. “Zapravo, osećamo se kao da su Karasjok, Kautokeino i Tana celina za sebe, kada se uporedi sa ostatkom teritorija koji se smatraju Sapmijem, i to zbog toga što u ostatku regiona ljudi retko govore nekim od jezika naroda Sami.“ Egil ga gleda i klima glavom. “Ponekad kada upoznajemo ljude iz južnih krajeva Norveške, oni nas pitaju zbog čega i dalje živimo u tajgama,“ smeje se on.
Oni kažu da ova vrsta neznanja nije nešto sa čime se svakodnevno susreću, ali se i dalje dešava. “Čak iako se nacionalna, sistematska diskriminacija zvanično više ne dešavaju, i dalje se možete susresti sa njom na nekom nivou,“ priča Egil. “Nije lako primetiti je, ali postoji. Nekada se javlja kao negativan ton kojim ti se ljudi obrate.“
Uslikala sam spoljašnjost pumpe. Pozvali su me da brzo uskočim na njihov snoumobil, zato što ih inače ne treba voziti bez kacige, a policijske patrole ih ovde često sreću. Uskočila sam, i odvezli smo se do reke. Toliko se brzo krećemo na -40 stepeni, da ledeni vazduh oko nas stvara osećaj kao da ti neko zabada čiode u obraze.
Zaustavili smo se nasred zaleđene reke i oni me pitaju da li želim da ih uslikam. Iskočila sam i oni su počeli da se vrte u krug na svom snoumobilu. Pre nego što sam shvatila šta se dešava, obojica su ležali na zemlji i gušili se od smeha, a snoumobil ostao je izvrnut na stranu nekoliko metara dalje.
Kada su ustali, i dok su stajali tu u mraku, pitala sam ih šta ih zadržava ovde. “Ne možeš prosto pecati, skijati ili voziti snoumobil do pumpe, niti videti irvasa, ili biti slobodan od svih kada živiš u gradu,“ kaže Egil. “Volim ovo mesto.“
Skrolujte dalje kako biste videli još fotografija koje je Heda Ristad uslikala tokom svog boravka u Sapmiju.
Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.
