Da li je ’Povratak džedaja’ u stvari sranje

Dakle, „Solo: priča Ratova zvezda“ je izašao proteklog vikenda, i može se reći da je u pitanju prvi finansijski neuspeh u istoriji filmova Ratova zvezda.

Uprkos „panseksualnom“ tumačenju Landa Karisijana Donalda Glovera, izgleda da su smušena produkcija i pomešane kritike došli glave ovom filmu. Ova franšiza proživljava teških šest meseci.

Uprkos tome što je zaradio 1,3 milijarde dolara i bio dočekan uglavnom hvalospevima kritike, Poslednji džedaj je bio (nepotrebno) kontroverzan film među tvrdokornim fanovima, kada je više od 100 hiljada njih potpisalo peticiju kojom su apelovali na Dizni da ga izbaci iz zvaničnog serijala. Jedan idiot je otišao čak i toliko daleko, da je premontirao film tako da u njemu uopšte nema žena.

Ali mnogi kritičari su kovali „Poslednjeg džedaja“ u zvezde, uglavnom u tonu sličnom kao na Atlantiku, na kome se kaže da je ovo „verovatno nešto najbolje što je ova franšiza ponudila još od Imperije“.

Ovaj poslednji opis mi zuju u glavi još otkako sam ga prvi put čuo sredinom prošlog decembra. Najbolje posle Imperije?

Da, prednastavci su bili bezveze, „Buđenje sile“ je bio šljašteća kopija „Nove nade“, a „Odmetnik 1“ je bio faličan, ali zanimljiv dodatak ovom univerzumu, ali u našoj žurbi da film Imperija uzvraća udarac proglasimo za gotovo savršeno filmsko delo i da sve ostale filmove upoređujemo s njim, ja verujem da je Povratak džedaja u celoj priči izvukao deblji kraj, kada su u pitanju fanovi Ratova zvezda.

Na mnogim „najbolje od“ listama, rangiran je od četvrtog do sedmog u serijalu, a iako je Imperija zaslužila da se nađe na prvom mestu, da li je Džedaj – zaključak originalne triologije – stvarno toliko loš koliko njegova reputacija pokazuje? Kada uzmemo u obzir Sola, triologiju prednastavaka i nove filmove, ja verujem da Povratak džedaja treba smatrati za jedan od najjačih momenata u čitavoj franšizi.

Moj prvi susret sa univerzumom Ratova zvezda nije bio preko filmova, već preko popularne simulacije Iks-lovaca koja se pojavila 1993. Sedmogodišnji ja je bio opsednut – ne, bio je potpuno navučen – na ovu igricu. Ona je omogućavala da sedneš za komande borbenih lovaca pobunjenika i uništavaš lovce imperije i zvezdane razarače. Bio sam toliko navučen, da su moji roditelji sakrili knjižicu sa šiframa koja je bila neophodna za logovanje na igru (ali ja sam upamtio mnoge od šifara, pa me to nije zaustavilo). Takođe sam izlizao i dva džojstika igrajući tu igricu.

Prvi film iz originalne triologije sam odgledao tek dve godine kasnije. Jedan moj drug je bio šokiran time što nisam gledao nijedan, i smesta mi je doneo VHS kasetu sa Imperijom. „Ovaj je najbolji“, uveravao me je.

Nekoliko meseci kasnije, i meni je stigao boks set filmova, kao rođendanski poklon od mojih roditelja, i konačno sam odgledao ostatak triologije.

Nova nada doživljava gotovo univerzalne hvalospeve zbog toga što je revolucionalizovala žanr naučne fantastike, i zbog toga što nam je predstavila ikonične likove, u jednom od najboljih primera stvaranja planetarne pomame, kada se pojavila 1977. godine. Ko su bili mistični džedaji, i šta je to Tamna, a šta Svetla strana? Ko je bio Dart Vejder? A Obi-Van Kenobi? I koji je to fazon sa onim laserskim sabljama?

Ali lako je zaboraviti da je film imao neke nezgrapne dijaloge, i plačljivog Luka Skajvokera, koji podseća na Anakina iz prednastavaka. A po merilima 2018, prilično je spor za jedan blokbaster.

A onda je 1980. godine Imperija izvrnula stvari naglavačke; nabila je glavnog lika u utrobu mrtve snežne kamile, naterala dobre momke na povlačenje i raštrkala ih po čitavom univerzumu; prevarila je naše junake, jednog je zamrzla u karbonitu (šta god to bilo), glavnom junaku je amputirala ruku, i imala jedan od najčuvenijih obrta u istoriji mejnstrim filma. Opšte rasprostranjeno je mišljenje da je u pitanju možda najbolji filmski nastavak u istoriji, a na mnoge načine sličan je subverziji koja se koristi tokom čitavog Poslednjeg Džedaja.

Ali ipak, kada se vratimo unazad i pročitamo prvobitne recenzije, otkrićemo da je, na sličan način kao i „Poslednji džedaji“, podelila kritičare. Vinsent Kenbi je u Njujork Tajmsu napisao da „nije zaista užasan film. U pitanju je fin film. Ali nikako fin koliko Ratovi zvezda“.

S druge strane, Sinefantastik je Imperiju označio kao „Beživotnu kopiju Ratova zvezda koja je dobila na zamahu isključivo na konto prethodnog filma“. Gde li smo ovo već čuli?

Kada je „Povratak džedaja“ počeo da se prikazuje u bioskopima 1983, i on je dobio mlake kritike, a danas ga smatraju za lenjo prepisivanje Nove nade koje se oslanja na iste poštapalice zapleta (Zvezda smrti) zarad vođenja akcije, koja pati od povratka ukočenih dijaloga Džordža Lukasa, besramno koristi medvediće Evokse da prodaje igračke, i služi se dosadnim moralisanjem „prirode protiv tehnologije“.

Ali za mene, „Povratak džedaja“ je film zbog kojeg sam razvio najsnažniju emotivnu povezanost prema univerzumu Ratova zvezda, kada sam ga pre više od dvadeset godina odgledao.

Počnimo sa završetkom putovanja Luka Skajvokera. Tokom čitave Imperije, Luku (i gledaocu) se sve vreme govori da mržnja, strah i bes vode na Tamnu stranu. A u Povratku džedaja, Obi-Van upozorava Luka da duboko potisne svoja osećanja, da ih car ne bi upotrebio protiv njega.

Ova spoznaja i strah od onoga što bi moglo da preokrene Luka na Tamnu stranu je ono što epsku bitku svetlosnim sabljama između Luka i Vejdera u carskim odajama čini toliko opčinjavajućom. Gledamo Luka kako se bori sa svojim emocijama, ali jednom kada Vejder oseti prisustvo Lukove sestre i zapreti da će umesto njega na Tamnu stranu preobratiti nju, Luk više ne može da se suzdrži.

Uz pomoć ljutnje i besa on savladava Vejdera, ali kada otfikari ruku svome ocu i vidi samo žice i strujna kola (a onda pogleda svoju sopstvenu robotsku ruku koju je izgubio u borbi sa Imperijom), napušta rub Tamne strane i odbacuje svoje oružje.

Učinio je ono što je naizgled bilo nemoguće; kročio je ivicom između Svetla i Tame, ali nije upao. To je fantastična putanja razvoja jednog lika, koja je naterala neke da poveruju da je on takozvani „sivi džedaj“.

Mora se priznati, film je u nekim delovima tanak. Uvodna scena spasavanja Hana Soloa iz kandži Džaba Hata je isuviše duga, a nijedan današnji holivudski rukovodilac ne bi odobrio da princeza Lea obuče onaj zlatni bikini, ali ovaj film istinski briljira u tome kako se tri različita zapleta besprekorno prepliću (borba u carskim odajama, bitka na Endoru i svemirska bitka sa Zvezdom smrti) i dolaze do svog uzbudljivog, smislenog finala.

Da bi videli film koji se muči da ispriča nekolicinu priča, ne treba iće dalje od Imperije; jedna od najvećih kritika na račun filma je to kako reditelj Irvin Keršner izlazi na kraj sa vremenskim okvirom Lukove obuke kod Jode, i aktivnosti u Gradu oblaka. Da li je Lukova obuka trajala svega par dana, ili su ovi ostali proveli više nedelja u lebdećem gradu?

U Džedaju se takođe odvija najbolja bitka u svemiru čitavog serijala (a pošto se zove Ratovi zvezda, ja stavljam jak akcenat na ratovanje među zvezdama), kada pobunjenici očajnički pokušavaju da unište drugu Zvezdu smrti. Tenzija narasta dok se ekipa muči sa spuštanjem štita na Endoru, a užas se vidi na Landovom licu kada shvata da je štit i dalje podignut, kada flota pristiže, sa čuvenom replikom admirala Akbara, „Ovo je klopka“.

„Ali Evoksi“, čujem internet kako vrišti. Da, dobro, Evoksi. Džordž Lukas je prvobitno želeo da u klimaktičnom poslednjem činu ima Vukije, pa je čak razmišljao i o nekoj reptilskoj vrsti, ali neizbežne promene scenarija dovele su do toga da imamo simpatične, mazne medvediće koje ili voliš, ili prezireš.

Ali oni meni nisu štrčali kada sam kao dete gledao flmove, kada uzmemo u obzir ogromnost univerzuma Ratova zvezda, a njihove tvrđave na drveću i pametne klopke je bilo zabavno gledati. Čak i kao odrastao čovek, znam da cenim njihovu ulogu u filmu. Osim toga, bilo je prilično zabavno gledati dva ogromna brvna kako uništavaju imeprijinog Hodača kao da je ljuska od jajeta (a ko nije pustio suzu kada onaj Evoks tuguje sa palim drugom?).

A uprkos svom kredibilitetu osvajača Oskara, ozloglašena „Jab nab“ slavljenička pesma Evoksa je jedan od najvećih doprinosa Džona Vilijamsa popularnoj kulturi, iako je na tragičan način izmenjena za posebno izdanje filma 1997.

Imperija je bolji film, bez sumnje, ali za mene je „Povratak džedaja“ film koji je možda najbolje otelotvorenje Ratova zveda – velika, šljašteća svemirska opera u kojoj dobro trijumfuje nad zlom uz pomoć svetlosnih sablji, gde su Iks-lovci najzajebaniji svemirski brodovi u galaksiji, a krvožedni medvedići se goste mesom svojih pokorenih neprijatelja.