„Znaš li koja je fora sa Senidom“, započeo je glasno ali dobronamerno Relja Milanković, jedan od osnivača i direktor Bassivity izdavačke kuće: „To što nemaš pojma šta slušaš, a do jaja je i vozi te.“
Sedeli smo na sedmom spratu bivšeg Doma sindikata gde im se nalazi studio i predstavništvo, a Relja je živo nastavljao: „Znaš li šta ti je to? To ti je u ovo novo doba i kako danas funkcioniše muzika — potpuno drugačije. Ona ima taj neki shock value. Gledaš je i ne znaš šta se tu dešava. Da l’ je muško, da l’ je žensko, da l’ peva, da l’ repuje, da li je narodnjak, rep, folk, etno… Ništa ti nije jasno, a drži te. I komunicira sa svima. Komunicira i sa estradnom publikom i sa alternativnom publikom. Sa svima. A ti si u fazonu, mamu joj jebem, je l’ lezbejka ili nije? Da l’ peva o drogama ili ne peva o drogama? I ima taj momenat, šta god da je, ljudi sede i ceo dan pričaju o tome, a na kraju krajeva, riba ima petnaest godina muzičkog iskustva.“
Videos by VICE
Pored njega, u mračnom prostoru kojim dominiraju crne i sive note i koji svi prisutni nazivaju drugom kućom s obzirom na obim posla koji im se sliva u poslednje vreme, sedeo je verovatno najpoznatiji producent novih generacija, Slobodan Veljković Coby. “Znaš li ti kako je Senida eksplodirala, tebra?”, dobacivao je. “Ona je izbacila spot, a ja pratim tu njihovu slovenačku kuću, Primate. Izašao mi je spot na tajmlajnu i oduševio sam se. Sedam-osam dana kasnije sam opet pogledao spot i video da nema ni tri hiljade pregleda. Poslušao sam ponovo stvar da proverim, a ono ubica. Iscimao sam odmah Relju, poslao mu spot i on je bio u fazonu — cimaj odmah.”
Relja se na to potpuno prirodno ubacio ostavljajući utisak dvojice veoma bliskih i dobrih prijatelja čiji su pokreti i govor tela pokazivali znake višegodišnjeg prijateljstva: “Mi je zvali, preplašila se riba. Kažemo daj spot, daj pesmu, šalji odmah, mi kačimo… A ona nije bila sigurna u početku šta da radi, ali nam je na kraju sve poslala. A fora kod tog njenog projekta je što je deset ljudi uključeno u njega. Jedni pišu tekstove, drugi rade produkciju, treći snimaju spotove… Ona je bukvalno projekat. Pritom su Slovenci, do jaja su. Ovde ne možeš troje ljudi da skrpiš da rade jednu stvar, a oni su skroz kul. I razvili smo strava odnos, jer se mi dugo nismo bavili izdavaštvom kao izdavaštvom, a da ne radimo izvođače koje mi produciramo, već da pokupimo nekog umetnika i da ga lansiramo. Međutim za sada je sve strava.“
Ovako je počeo naš razgovor u jednoj potpuno drugarskoj atmosferi uz flaširanu vodu i buksnu. Relja i ja se poznajemo dugo, štaviše, toliko dugo da se ni on ni ja više ne sećamo kako smo se upoznali. Što se nas dvojice tiče, poznanstvo traje oduvek. U minulim godinama smo sarađivali zajedno na raznoraznim projektima i imamo zajedničkih arhivskih snimaka, fotografija i prijatelja više nego što bismo mogli i da prebrojimo, čak i kada bismo hteli.
Sam sam bio svedok brojnim modernim kulturološkim fenomenima kada su nastajali, a Bassivity je bio veliki deo toga, sa “ove” ili “one” strane, ako baš neko želi da pravi tu besmislenu podelu. Od samog Bassivity-ja, pa sve do tušte i tme izvođača i pratećih fenomena koji su izašli iz njihove kuhinje. A Bassivity je danas daleko važniji za kulturni pejzaž Srbije nego što mnogi žele da priznaju, a verovatno mnogi ni ne prepoznaju, jer bi tim prepoznavanjem stali licem u lice prema istini bednog i jalovog kulturnog bremena u kojem smo protraćili svoje živote zagledani u sopstveni pupak. Njihova pozicija je specifična i prilično polarizujuća. Njihovo ime odjekuje danas glasnije nego ikada do sada što im privlači reku posla, ali s druge strane i lavinu hejta.
U čemu je fora? Zašto su oni danas toliko važni, čime su to oni doprineli srpskoj kulturnoj sceni i, na kraju krajeva, šta je to zbog čega se neki drugi ljudi bune? To je ono što sam došao da iskopam sada na pragu njihove dvadesetogodišnjice postojanja.
Da, tako je, Bassivity uskoro puni dvadeset godina. Ali sedite udobno, napravite sebi kafu i spremite se za vožnju, jer njihova priča nije toliko jednostavna, a još manje laka. Bassivity je za ovih skoro dvadeset godina pretrpeo raznorazne udarce, padove, čak i gašenje izdavačke kuće bez ikakve namere da se ponovo oforme i njihova sudbina je većim delom od tih dvadeset godina bila žrtva tranzicije i nezrelosti tržišta.
Ali polako, ovu priču ćemo početi, kako je Horacije govorio ab ovo, ili ti — iz početka.
Kada smo bili klinci koji su špartali i dangubili po beogradskim ulicama krajem devedesetih godina, Trg Republike je bio inkubator, mesto na kojem je rođeno više od 70% današnje rap kulturne scene. Da biste razumeli to vreme, morate da razumete koliko je ono drugačije od svega što danas poznajemo. Konzumiranje muzike i uopšte kulture zahtevalo je trud, vreme, posvećenost. Morao si da čitaš magazine, da pratiš televizijske i radijske emisije kojih je bilo ukupuno tri, ako si imao sreće. Tada muziku nisi mogao da čuješ tek tako.
Otkrivanje nove muzike je pretpostavljalo kilometre i kilometre prepešačenih delova grada u potrazi za radnjama ploča, diskova i kaseta gde bismo sedeli i preslušavali tonu nekakve muzike ne bismo li pronašli dragulje koji nas zanimaju. I ta saznanja bismo delili sa drugima. Za današnju srpsku rep scenu to je devedesetih bio Trg Republike. Tamo samo upoznao Šortija iz grupe Full Moon, tamo sam upoznao Viklera, Ajs Nigrutina, sve te ljude koje danas dobro poznajete, ali koji su tada bili još uvek samo “ortaci sa Trga“. Supkulture su nosile težinu, bile su stecišta kulturnih previranja, bile su generatori energije, bile su sile osovina sposobne da promene svet. Na tom istom Trgu u to vreme je blejao i Vanja Ulepić, poznatiji kao Oneya, idejni tvorac Basivitija i prvi imenom i prezimenom poznati srpski hip hop producent, koji je radio po uzoru na tadašnji talas velikih producentskih imena.
Relja se tog perioda sećao ovako: “Vanja je imao neki svoj studio u Beogradskoj ulici i zvao ga je Bassivity. Tu su se motali raznorazni, Šef Sale, Bad Copy i ostali. To je bio kraj devedesetih. Mi smo se isto tu negde muvali, jer smo tada već izbacili singl “Atlantida“ za kompilaciju “Tilt“. To je bio bukvalno početak tog novog talasa. Tu je bio Sindikat sa svojim singlom “Divljina“, ali i VIP, “Atlantida“. Mi smo se tu nešto skontali, jer smo kao tražili neke bitove. U to vreme, bitovi su bili akomoditet. Niko nije pravio bitove, sem Vanje.”
“A ja sam u to vreme imao mali studio u kuhinji Soulflowera – produkcijske kuće Reljinog rođenog brata, Marka, koji su odgovorni za prve koncerte američkih repera u Srbiji: GURU Gangstarr i DasFX – koji se nalazio u Resavskoj. Skontali smo se, drž-ne daj, i prebacio sam deo opreme u njegov studio, pa smo kao počeli nešto da radimo. Tek smo skoro izbacili remaster prvog albuma VIP-a na striminge i tu se prvi put našla nikad objavljena pesma, “Ekipa stigla”. Album se zvao „Ekipa stigla“, ali pesma nikada nije bila objavljena na albumu.“
Početkom 2001. godine VIP su zajedno sa Beogradskim sindikatom išli na turneje. Nastupali su zajedno. Relja o tom periodu priča ovako: “Mi smo ti bili na prvom albumu Sindikata, ’BSST…Tišinčina’, imali smo neke replike. Baš smo bili ekipa. I BS je trebalo da bude u Bassivity, to jest ta neka prva postava. Oni i Bad Copy. Iz nekog razloga se to izjalovilo, pa smo nakon toga postali kao neki tihi neprijatelji.“
Postojali su u tom trenutku logistika i resursi koje im je pružio Soulflower da se napravi lejbl, pre svega da bi Soulflower mogao produkciono i marketinški da se bavi videom na svoj način. I kada je pao taj dogovor bukvalno su imali sastanak na kojem su napravili spisak ljudi sa kojima bi sarađivali, to jest sa celom ekipom koja je tada bila aktuelna. Rekli su im da tako i tako stoje stvari i da bi radili to i to, pa ko želi neka uleti, a ko neće ne mora. Manje-više su svi u to vreme pristali da rade, okupili su se u tom novonastalom studiju i počeli su da produciraju muziku. Znam to, jer sam se u to vreme često kretao u njihovom društvu. Kod Vanje smo proveli onoliko vremena u raznoraznim blejama, čak sam se pojavio i u njihovom spotu “Ako riba drolja postane”.
Njegov studio je bio kao neki hab. Bila je to gajba i bila je bleja, ali tu su, kod Vanje u sobi, nastali svi prvi albumi koje su izdali u to vreme. Prvi Struka, prvi Marčelo, prvi VIP. Tada smo svi imali po 17, 18 i 19 godina. Bila je strava energija, svi smo nešto radili i stvari su se dešavale. S druge strane je postojala video produkcija koja je šljakala i sve je bilo drugačije nego ono na šta smo do tada navikli, a kamoli od onoga što se do tada u domaćem hip hopu dešavalo. Tada nije bilo tako jednostavno uraditi spot i to je bila velika stvar, ali i prilično egzotično za medije, posebno zbog visokog budžeta, pa je dobijalo i medijski prostor. Sve je drugačije izgledalo, drugačije je zvučalo i to je bilo dosta opaženo.
Relja mi priča o samim počecima: “Koncept je osmislio i rešio Vanja. Kada smo počeli da radimo on je to već imao. Mi smo ga onda upakovali i rešili da sve brendiramo time. Dok mi nismo ušli sa Soulflower-om to se zvalo ‘Vanja i njegov studio’” a potom je to postao Bassivity i sve ono što ga je pratilo. Prvo izdanje je bilo “Ekipa stigla”, potom je bio Vanjin mikstejp, a odmah potom Marčelo. Zatim Šorti, pa Struka.
Odmah je nastavio dalje: “Marčelo i Vanja su se skontali baš dobro i dosta je vremena posvetio njemu. On je bio prvi takav MC koji je repovao na taj način, bavio se takvim temama i tako komunicirao sa publikom. Mi smo ipak bili gradska ekipa, nama se rep desio, VIP nikada nije imao umetničke aspiracije da stvaramo ne znam šta. Više smo bili što na umu to na drumu, šta ti se desilo, pa to i pričaš. A on je imao taj apstraktniji pristup. Još je bio iz unutrašnjosti i mi smo prepoznali komercijalni uspeh u tome. Iako to nije na kraju bilo toliko komercijalno, ali takva muzika koju je Marčelo radio nije postojala u to vreme i mi smo to prepoznali. I on se super uklopio u to da je Bassivity u tom trenutku imao sijaset estetski najrazličitjih izvođača.“
Ali stvari kada si mlad, lud i napaljen ne idu tako lako. Svi su želeli parče kolača i vrlo brzo su počeli unutrašnji sukobi: “To su bile drame u to vreme. Ko koga više voli, ko je koliko sati bio u studiju, zašto ja ne mogu, fazon, da dovedem popove iz manastira da mi snimaju refrene i slično. Čudno je bilo to vreme pre interneta gde nisi mogao tako brzo da nabilduješ ego i ljude koji će da te obožavaju, nego si morao više da se boriš unutar svega toga i da izneseš to u šta veruješ. Sada se ljudi brzo zasite. Dovoljno je tri puta dnevno neko na Fejsbuku da ti pošalje ’najjači si’ i ti si najjači. Sediš na gajbi i najjači si. Nekada nije bilo tako, trebalo je da se izboriš za svoje mesto pod suncem, za svoje parče poštovanja“, dodao je Relja.
U to vreme je bila fora da budeš reper, jer je to bila egzotična stvar. Danas je savršeno normalno da vidiš klinca obučenog ovako ili onako, a mi smo tada pleli kikice, nosili kasetofone, kanađanke na +40, perjane jakne u sred leta, u fazonu „Man’s not hot“, samo pre dvadeset godina. Danas je hip hop deo komercijale kao bilo šta drugo, a tada si imao trideset repera ukupno na sceni.
Relja je pričao dalje: “Bad Copy su bili s Vanjom drugari u pičku materinu, a onda su posvetili pola albuma da ga prozivaju. Satirično je to i smešno, ali u tom trenutku tada nama i nije baš bilo toliko smešno, ali sada kapiram što se to dešavalo. Ceo taj love-hate odnos između repera, sada kada pogledaš 20 godina kasnije – smešan je, sve nas je blam. Bili smo, bre, deca. Šta si ti znao sa 18-20 godina gde je levo, a gde desno, šta treba, a šta ne treba. Posebno to; malo slava, malo pičkice i lova… Ne možeš, bre, da doneseš normalnu odluku u životu.“
Bassivity je polako i sigurno rastao. Najveća egzotika za nas u to vreme je bila hrvatska scena. Tram 11 je bila grupa koju smo svi slušali do izbezumljenosti, ali Bassivity su bili prvi koji su hrvatska izdanja doveli u Srbiju. Bili su tu General Wu, Ivana Kindl, Elemental, ali i tada najveća zvezda regiona, Edo Maajka, na čijoj se promociji na nekom od splavova otkačio brod, pa smo malo zaplovili.
Prva hrvatsko-srpska konekcija je bila upravo saradnja Marčela sa Elementalom na singlu “Bekstvo“. To je za to vreme bilo nečuveno, šokantno i jebeno gotivno. Ali stvari nisu donosile ono što je bilo potrebno, a to je lova. Od muzike i dalje nije moglo da se živi, čak ni da se isplate svi troškovi, a kamoli zaradi nešto od svega toga. To je, naravno, nužno donosilo pregršt problema.
“Mi smo nakon poslednjeg izdanja tamo negde 2011-12, kada smo izbacili 15-16 albuma gde smo radili sve i svašta imali neke probleme sa Mascomom,” priča Relja. “Kao i svi ostali, dok se sve to dešavalo ja sam izašao iz svega. Nakon toga smo radili, a radimo i dalje sinhronizacije crtanih filmova za bioskope, ceo servis za Cinestar bioskope i lagano smo izašli iz svega i ostali samo na tome. Bio sam u fazonu: ’Znaš kad ću da se bavim izdavaštom više posle toga? Nikad, ali bukvalno nikad u životu više neću nikome da izdam ništa. Prvo, ljudi su nezahvalni, drugo svi te zajebavaju za nešto.“
U tom trenutku se ubacio Coby: “Tako smo i krenuli da radimo narodnjake. Zato što su svi bili nezahvalni, a drugo nisi mogao da vidiš ni dinara od toga. Bili smo u fazonu, važi brate, sedi, piši, napravi bitove, osluškuj šta je popularno, šta prolazi, daj ovo, daj ono.“
Relja je odmah dodao: “Kada smo radili Rastu probušili smo to tržište i provalili smo na kraju dana, veoma je tragično, ali je tako, da poslednjih četrdeset godina u našoj muzičkoj industriji jedine pare možeš da uzmeš od narodnjaka. I osamdesetih i devedesetih, jedini ljudi koji bi došli i pitali te koliko nešto košta, a ti im kažeš koliko i oni izvade pare i plate ti. Sve ostalo je bilo; jao čekaj, stani…“
Coby se hvata telefona, otvora Fejsbuk i ilustruje mi celokupnu dijagnozu srpske muzičke scene: “Danas sam imao na fejsu ono kada ti izađe link šta si radio na današnji dan. Evo, ja sam pre tri godine kačio statuse ’Prodajem bitove’. Na internetu sam prodavao bitove za pedeset evra, sto evra. Jezivo, brate.“
“Sjebala nas je ta situacija sa Mascomom, neke 2012. i 2013. pa sve do 2015. godine. I bili smo u fazonu da se to neće desiti, jer imamo uvide u posao. Međutim, onog trenutka kada su počele pare da se spominju sve je otišlo dođavola. Izgubili smo četiri godine na pravne zavrzlame. Da nam Mascom to nije uradio tada, jer su nanjušili da postajemo ozbiljna konkurencija svima, Bassivity bi sada bio podjednako jak kao IDJ videos. To je bez diskusije. Ako govorimo o količini produkcije, broju subscribera, itd. Ali su nas oni nanjušili, sjebali nas ko’ volove. Digli smo ruke od svega. Bacili smo se na produkciju, Coby je ušao u estradu. Lista čekanja pesama da ne poveruješ, svi živi su se pojavili. I onda sam čuo Sukija (Surreal), i bio sam u fazonu da je ovo do jaja i daj čoveku da nešto uradimo sa njime. Uradili smo tolikim smradovima sve i svašta, hajde i ovo da uradimo. Prosto je zvučao kao neka nova generacija, čuli su se razni uticaji u njemu, a ipak je svoj. Ja sam ga našao u Španiji, zvao ga da dođe i to je to. Pokušavao sam da ga nađem, ali niko nije znao gde je. Raspitivao sam se gde je Suki i na kraju sam saznao da je u Španiji i da gaji vutru na lockdownu. Tražio sam njegov broj — nema ga. Na kraju sam našao neki njegov španski mejl, zvao ga i on je nakon dva meseca došao u Beograd, dogovorili smo se sve za 15 minuta i počeli smo da radimo.“
Problem rada Bassivitya je nešto kompleksnija stvar i njihov biznis model sve do danas je, zapravo, bio osuđen na neuspeh. Razlozi za to su nešto komplikovaniji. Oni nisu mogli da uspeju, jer im sistem za to vreme nije bio održiv.
“Mi bismo tada, kao i sada, kada bismo čuli da je neko do jaja, doveli bismo tu osobu i rekli: „Evo ti studio, producent, spotovi, marketing — sve živo. Ti treba da radiš i da budžiš svoju muziku,” priča Relja dalje i nastavlja, “Niko ti se ne meša ni u šta. I kada pogledaš to, kao vrednost procesa stvaranja — ona je neizmerljiva. Koliko god para da si zaradio na tom projektu, ne možeš da vratiš koliko si potrošio ljudstva, vremena i vere. E sada, umetnici teško kapiraju taj format i oni misle da je uvek sve njihovo, da su oni za sve zaslužni. I u to vreme je dolazilo do sukoba te vrste. Ne kapiraju da moraju da isplate neki deo troškova koji su napravili. Ne shvataju da smo mi vlasnici tih stvari. Mi smo finansirali da se to proizvede, da nastane. Najvažnije, finansirali smo veru u čoveka. Mi smo uvek ciljali da proizvod mora da bude dobar: finansijski, emotivno, kreativno se investiraš. Možda ćeš na nekom drugom mestu da zaradiš lovu, od koncerata, sponzora, reklama, ali taj biznis model je neodrživ.”
Relja je žustro nastavljao: “Koliko košta Coby da ti uradi jednu pesmu danas? To je veoma skupa stvar. A koliko košta da ti neko uradi dvanaest pesama, da sedi s tobom i da smišlja koncept, da se emotivno investira. Brate, ja sam proveo tri meseca sa Straight Jackinom u studiju i snimao im trube, violine, itd. Tehnička vrednost tri meseca studija sa celokupnom produkcijom po deset sati dnevno košta, na primer 100.000 evra, ali ti nikada ne možeš da staviš cenu na to što napraviš. Nikada ne možeš da izbalansiraš to. Nekada su nas tu sjebavali i pirati, pa posle u tranzitnom periodu do digitala sve i svašta i sada su pravila igre nešto drugačija. U to vreme nisi mogao da odrediš koliko tebi to vredi. Nikada ti nisi mogao da prodaš dovoljno ploča da isplatiš izvođača i ti da zaradiš i da pokriješ svoje troškove. Sa te strane niko nije uradio za hip hop kulturu na taj način više od nas. Ljudi treba da se sete samo koje su sve repere prvi put čuli na Bassivityu. Od Marčela i Struke, do Sivila i Ajzee ili THC-a, pa sve do novih sada, preko Surreala i Senidah. Mi smo radili sa svima. Mi smo radili i sa ljudima sa kojima smo znali da neće ništa uraditi, nego smo pravili da bude svega. Objavili smo preko 50 albuma, a od toga smo producirali 43. Tako je bilo sa svima, pa je tako i sada. Srž je u tome da ti radiš mnogo više od onoga što treba da bi podstakao kulturu, inspirisao ljude da se cimaju i rade, probao da plasiraš nešto novo. Da diktiraš stvari u nekom smeru da počnu da se dešavaju promene u muzici. I sada, kada se sve dvadeset godina kasnije smutilo i više nemaš pojma ko šta radi, mi imamo apsolutnu kontrolu nad time da možemo da diktiramo šta može da bude sledeće u muzici. Pre svega u urbanoj, a potom i na estradnoj muzici.“
Coby se potom osvrnuo na tu estradno-repersku saradnju: “Mi to zovemo dark side, jer urbanoj ekipi su narodnjaci dark side, a narodnjacima su reperi i alternativna muzika dark side. A mi, mi radimo sa svima.“
Bad Copy, na primer ili Beogradski sindikat, oni su našli neki drugačiji put do komercijalizacije svog sadržaja i uspeli su da se estetski zaokruže u svom izrazu i nastupu, da postanu ne samo prepoznatvljivi deo scene među publikom, već i da steknu kultni status na svoj, specifičan način.
Relja mi je to objašnjavao ovako: “Pazi, ništa nije komercijalnije od politike, ona je podjednako komercijalna kao i, na primer, Zadruga. Oni su se snašli u tome šta funkcioniše, a šta ne. Osećali su se tako i radili takvu muziku i to je odzvonilo kako je odzvonilo. Bad Copy su napravili dobru zajebanciju, jer su živopisni likovi, itd. Sto imena za vutru, bukvalno su izmislili reč buksna. Svi su stvorili neke kultne statuse. Izrodili su tonu izvođača koji zvuče kao oni. Razlika je u tome što smo mi oduvek bili pre svega produkcija. Mi smo se uvek bavili celokupnim procesom, a ne samo građenjem svog imidža kao izvođača. I VIP i svi ostali, mi nismo imali tu vrstu izvođačke definicije, jer se nismo bavili muzikom na taj način. Uvek je to što smo radili negde rezonovalo sa zakašnjenjem, tipa da pesme koje uradimo sada, za tri godine budu hot. To nam se uvek dešavalo. Ali nismo imali taj pešadijski momenat da imamo ljude koji prepoznaju, taj neki gas koji bismo furali. Mi smo radili, bre, sve živo.“
Ali pravo pitanje za njih dvojicu je, upravo, kako je Bassivity digital postao ono što je danas? Kako je ta simbioza Reljinog poslovnog iskustva i vizije u kombinaciji sa Cobyevim talentom rezultovala ovime što imamo danas? Da bismo to razumeli, moramo da se vratimo na trenutak kada su se njih dvojica upoznali, jer ćemo u tome prepoznati nukleus poverenja i prijateljstva koje traje godinama. Njih dvojica su, vremenom, postali kao jedna osoba. U nekim trenucima se ne zna gde se jedan završava, a gde drugi počinje.
Coby se ubacivao: “Ja sam iz Prokuplja. U jednom trenutku sam otišao u srednju muzičku školu. U to vreme sam u prvoj srednje sa Rolexom i još jednim njegovim drugarom iz Niša počeo da se družim i ceo zonfa. Oduvek sam slušao rep i pokušavao sam da pravim bitove. Slušao sam u to vreme Bassivity i Hrvate, baš puno. Nereda posebno. Bilo mi je do jaja. Ja i taj Rolexov drugar, Guarana, smo pravili bitove. Imao sam isto neke ortake iz Prokuplja, imali smo i grupicu. Zvali smo se PKLO/Kritikal — Prokupački lirički obračun. I kada sam došao, bio sam u fazonu koji kurac, daj da menjamo ovo. Oštrio sam se svih ovih godina. Pošto je Rolex počeo da repuje u Nišu se napravila scena po ugledu na Bassivity. To je bio In Flame Beats, Jan Zoo. On i dalje radi, radi sve. Miksa i masteruje sve pesme na estradi, nekih 80% pesama koje danas čuješ su njegove. Otišao sam kod Rolexa i kod Jana i doneo sam mu bitove na disku. U to vreme je DeNiro snimao kod Jana i on je Relji doneo te bitove. Znam da je DeNiro snimao pesmu sa Targetom i da sam se ložio što sam u studiju imao suve Targetove vokale. To mi je bilo potpuno ludilo.“
Relja se nadovezivao: “Radili smo u to vreme pesmu za radijski festival, neke 2006. godine. Ja sam tada imao stan koji je u prizemlju imao studio, a gore je bila gajba. Kada sam čuo njegove bitove, pozvao sam ga da dođe kod mene i da radimo. On se bukvalno preselio se kod mene na gajbu i živeo je tu šest godina, tu kod Bulbudera.“
Simptomatično, s obzirom na to da naziv Bulbuder dolazi od turskih reči bulbul, što znači slavuj i dere, što znači vikati. Dakle, nekakav slavujev urlik, više nego pevanje. Kao besni slavuj. Slavuj sa uličnim stavom.
Negde u tom periodu, Vanja je otišao za Ameriku, tamo je završio školu, oženio se gospođom koja je u tom trenutku bila zapažen tekstopisac. Kada je Coby došao kod Relje na gajbu posvetili su se isključivo američkom tržištu. Poslednji album koji su tada izdali pod Bassivityem je bio prvi album THCF-a. I evo, godinama kasnije i dalje snimaju sve pesme kod njih. Ali sve što su uradili nakon toga bio je pokušaj da se izbore za svoje mesto pod suncem na američkom tržištu. Bilo je to tranzitno vreme, radili su sve i svašta da bi preživeli. Radili su muziku za reklame, za TV emisije, za EXIT festival, ali je fokus bio na američkom tržištu. Sećam se toga, jer sam kod njih u to vreme montirao neke emisije za EXIT festival koje su bile rađene u saradnji sa MTV Adria.
Relja otpija gutljaj vode, zatvara vrata od terase, jer dopire buka sa ulice, i nastavlja: “Čak i kada se sve raspalo, ja sam i dalje nekako više bio okrenut biznisu. Kakvim god biznisima. Nisam imao tu aspiraciju da budem izvođač koji je 100% izvođač i posvećen samo sebi. Posao je posao. Ako imam dvanaest reklama za Gillette za ovaj mesec, daj da radim to — pare su pare. Od dizajna zvuka do produkcije, sve sam radio. Pola tih bitova na početku sam radio ja. Pola bitova na tom Marčelovom prvom albumu sam isto ja radio. Ali uvek je bilo — biznis je biznis. Kada imaš klijenta radiš šta treba. Biznis smo prebacili na taj način, a produkcijski smo krenuli da se bavimo samo Amerikom. To je trajalo, imali smo neke pokušaje, tipa remikse za Lil Waynea i druge. A to je funkcionisalo po principu da nas Vanja pozove i kaže: ’Brate, znaš ko je bio u studiju!’ Pa ti onda nabroji ko sve i kaže: ’Treba mi to, to, to i to.’ A ti kao neki prenapaljeni klinac uradiš sve što treba. I tako smo Coby i ja rešili 2011. godine da odemo u Ameriku. Preselili smo se u Njujork, živeli i radili tamo nekoliko godina. To je bilo neviđeno iskustvo. Imali smo sešne sa P. Diddyem, Lupe Fiascom. Radili smo sa producentom Lady Gage, sa Ritom Orom. Radili smo sa Raekwonom, Unkle Murdom i drugima.
“Peglali smo mi tako nekoliko godina, ali nismo uzeli lovu. To nam se desilo. Radili smo kao magarci i nismo uzeli lovu. Zamisli ti brate sada da imaš 25 godina i ideš u Ameriku da produciraš muziku. Prenapaljen. A nit’ znaš šta je Amerika, niti imaš pojma šta treba da radiš.”
U dahu nastavlja: “A teren ti je pripremljen tako da ti stižeš u punom gasu. Onda krene to suočavanje sa realnošću. Kako funkcioniše biznis, šta se dešava oko tebe. Pa ti dođe malo muka što si u Americi.“
Coby je dopunjivao Reljine reči time da, bez obzira na neuspeh, to iskustvo nije bilo loše, štaviše, tu se rodio model za današnji rad, kao i radna etika. Bez obzira na neuspeh, nisu se vratili povijenog repa. “Kada smo se vratili sve je bilo kul. Jedva smo čekali da počnemo da radimo. To je bilo neopisivo iskustvo koje nam je mnogo pomoglo. Pre svega smo tamo radili tu katalošku prodaju pesama. Ti u studiju u svakom trenutku moraš da imaš 10-12 demoa na 80% gotovih da kada ti neko dođe ti mu pustiš i da oni poručuju šta im se sviđa. A u tom trenutku treba i da proceniš ljude kada ti uđu. To je neki format koji smo ovde prebacili na estradu — da se rade pesme i nude im se gotove. Dođu danas i sutra im stiže gotova pesma na kućnu adresu. Kada ti uđu moraš da ih pročitaš, da vidiš šta bi moglo da im legne i da im to prodaš. Klasičan hustle. I na kraju radna etika, studijska praksa. Tebi je teško da se sporazumeš sa ortakom kada ti dođe u studio, a zamisli ko ti sve uđe u studio u Americi. Bukvalno samo što ti ne dođe jednorog u studio, a ti onda moraš da naučiš da ga hendluješ.“
Ne postoji (hip hop) izvođač kojem Coby do tog trenutka nije radio nešto. U reperskim krugovima svi su znali ko je on, ali šira javnost još uvek nije bila upoznata sa njime. Prvi mejnstrim proboj je bio kada se pojavila stvar „Ideš za Kanadu“. To je bio tranzitni period za ovu našu malu industriju. Nisu postojali ovakvi pregledi, nije se muzika konzumirala na ovaj način i Bassivity su, zapravo, bili žrtve te tranzicije.
Relja je taj period opisivao ovako: “Fazon je bio da smo našli novu generaciju repera. Ajzea, Furio Đunta, Sivilo, itd. — oni su, zapravo, prokrčili i utabali put podlogu za ono što se desilo kasnije.“ Coby se, kao i obično, nadovezuje: “Kako je krenulo to MySpace vreme, ceo taj ’pravi rep momenat’ je riknuo. A izašli su Rasta, Elitni odredi, Cvija, itd. S druge strane je bila ta BS, THC, Marlon Brutal struja. A Bassivity je pao, iako su Sivilo, Ajzea i slični bili odlični, ali međutim to još uvek nije prolazilo.“
Karte im, izgleda, još uvek nisu bile naklonjene. Iako su se vratili produkciji koju su prvobitno napustili, iako im se Amerika nije isplatila, u njima je još uvek bilo te pokretačke dinamike i želje za radom. Serija novih izvođača je donela neki delimičan uspeh, ali to još uvek nije bilo to. A onda je na sve to legao i problem sa izdavaštvom.
Relja je nastavljao da priča: “Potom smo uleteli u problem sa Mascomom koji nas je uvukao u živi pesak i razjebao celu operaciju. Tada smo držali studio zajedno sa Rastom negde na Vračaru. I on je bio prvi iz te generacije koji je, zapravo, tu našu platformu uspeo da iskoristi na najbolji mogući način. Iz Bassivity priče se, zapravo, izrodio taj Balkaton i sve što oni sada rade. Bili su tu i Rimski i THC. Oni su takođe uspešno iskoristili tu platformu. Ostali to, nažalost, nisu uradili. Ali zbog cele situacije u kojoj smo bili je bio finansijski pakao. Kada je sve to nekako uspelo da se stiša, ja sam opet izašao iz cele priče, napravio novi studio i nastavio da se bavim advertajzingom, crtaćima, sinhronizacijama, itd. A Coby je nastavio sa Rastom i Vanjom posle da rade pesme njemu i Ani Nikolić i svemu što je posle izlazilo tamo. Kažem ti, u jednom trenutku, bukvalno do pre tri meseca, mi nismo imali ništa. I onda smo uradili taj projekat sa Surrealom i nastavili smo da se krećemo u zdravom pravcu.“
Ali stvar nije bila samo do njihove skoro pa teleće upornosti ili nekakve promene recepture u radu. Oni su, zapravo, stvari radili na isti način kao i u samom početku. Samo za to, nažalost, u to vreme nije bilo sluha. Vremenom se tržište promenilo, razvilo i obrazovalo. Izvođači su počeli da posmatraju sebe i svoj rad na neki novi način, publika se promenila, a konzumiranje muzike i kulture uopšte je napravilo radikalan rez sa prošloću, bremenom prethodnih generacija i napravilo je veoma svestan, oštar i ironijski otklon od svih prethodnih narativa.
“Nove generacije” su, zapravo, bile spremne za to “novo doba” koje ih je čekalo, dok oni koji nisu uspeli da se prilagode su kao dinosaurusi prestali polako da budu relevantni i nestali su sa scene. Jedan od glavnih razloga za to su sve češća i proizvoljna, lična mišljenja o tome šta je lepo, a ružno, šta je kultura, a šta nekultura. Ne razumevajući drugačije potkulturne identitete nesvesno (ili svesno) se skreće u nepoštovanje drugačijeg i drugog, a to znamo kuda vodi. Njihovo, uglavnom sredovečno, gunđanje na nove generacije i takozvanu rehabilitaciju narodne muzike nije ništa drugo do kulturološki elitizam ili kultur-fašizam koji se naslanja na zastarelu i pre svega pogrešnu percepciju kulture kao normativnog, vrednosnog pojma, koji se kod nas ogledao u tim monstruoznim nazivima “Prva Srbija“ i “Druga Srbija“ (koji ako su ikada bili neophodni su u najmanju ruku odavno zastareli). Bauk kojekakvih pseudovrednosti i samoproklamovano preuzimanje uloge moralnih giganata i pedagoga ovog društva, ničim izazvano se pretvorio u lament nad tragičnom sudbinom srpske omladine. Bez ikakve trunke razuma, “starije“ generacije odbijaju da priznaju ne samo sopstveni poraz i nesposobnost da se prilagode (zbog čega su prestali da budu relevantni), već aktivno sabotiraju svaki pokušaj da se popularna kultura na ovom podneblju ustanovi i najzad, možda i prvi put nakon više decenija, razvije na zdrav način.
Komercijalno tržište (novac) i vertikalna vrednost koju donosi popularna kultura, negde moraju da sazrevaju. Jer kako biti alternativan, ako nemaš u odnosu na šta da budeš alternativan? Jer kultura je živa stvar i u svom najširem obliku — kultura je sve. Nekultura je deo kulture. Kič i šund su deo kulture. Svi ti segmenti su sine qua non i međusobno time uzajamno neophodni. Današnji samoprozvani nosioci kulturnih stubova to ne shvataju i time ne samo da nikoga nije briga za njih i ne samo da ne shvataju iluzornost svoje pozicije, već svojim stavovima pokušavaju da nametnu ono što oni sami smatraju pravim vrednostima. Ne shvataju da su ovakvim ponašanjem počeli da se pretvaraju upravo u one protiv kojih su se nekada i borili. Teško je ne videti ironiju koja se u ovome sama iscrtava.
Na kraju krajeva, takva polarizacija može da se shvati i kao dobra stvar, kao prava dinamika iz koje se rađa iskrena emocija. Možda je upravo taj negativan stav nešto što može da se pretvori u konstruktivnu energiju, kao što je to oduvek bilo. Samo pravi bunt protiv nečega što nam iskreno smeta rađa emociju koja ukoliko je ispravno artikulisana nalazi put do svoje publike. Ovako se izbegava jalovost dosadašnje alternative i njenih malobrojnih pratilaca kojima je važnije da budu na spisku nego da se odreknu jednog piva. Možda upravo rođenje ove komercijale bude spas za alternativnu scenu, jer će postati stvar u čijoj mržnji su se, najzad, ujedinili. Sve dok je ta dinamika zdrava i konstruktivna, a ne jalova i destruktivna, svaka emocija je dobrodošla.
U međuvremenu, dok su mene prožimale ove misli uobličavanja pozicije Bassivitya danas, Coby nastavlja: “Ali danas, u 2018. godini takođe i reperi razmišljaju na daleko drugačiji način. Sami rade neke stvari. Ranije je bio fazon da ti dođe baja, sedne i pravi bit sa tobom. Kao: ’Jao, stavi mi to, to i to, tu, tu i tu.’ Danas, brate, dođu sa gotovim pesmama. Snimi se pet stvari za jedno veče. Sve se promenilo, psihologija stvaranja, način stvaranja muzike, način konzumacije muzike.“
Relja se nadovezao: “Klinci više neće da slušaju šta je bilo, već samo hoće ono što će da bude. Ko ima novi zonfa, ko ima ovo ili ono. Mnogo je lako doći do muzike. Nisu ti više potrebne veštine i metafore, iako ima publike i za to, ali vajb je bitan. Taj mali koji je klinknuo na tvoj spot mora u prvih dvadeset sekundi da ga je popušio. Ako se to ne desi već je otišao na prvi sledeći predloženi spot. I to je istina.“
Kada sam ih upitao za to kolokvijalno upiranje prstom u kontekstu rehabilitacije narodne muzike i onoga za šta ih tako volšebno optužuju, Relja mi daje lepo objašnjenje: “To je zato što ne postoji sredina kod nas. Nemaš pop kulturu. Imaš alternativu i estradu. Veoma je teško da budeš u sredini. Bassivity se oduvek trudio da bude tu negde. Ako želiš da živiš od muzike ili da ti ona bude na neki drugi način apsolutno primarna, ti moraš da izabereš strane. Ili si estrada i ideš cepaš narodnjake, ili si alternativa i cepaš festivale, imaš rispekt i nemaš ni dinara. Mi koji smo tu toliko dugo nam je važno da tu marginu nekako približimo ljudima. Izvođači kao što su Sara Jo, koja ne može da se definiše i ne postoji linija za nju može da nađe neki prostor u kojem može da operiše i da se nađu za nju ljudi sa jedne i druge strane linije. Da može da radi i klubove i festivale, ali i neki fešn tržni centar ako treba — što da ne. O tome se radi. I sada je kroz ceo taj tranzit došlo to neko vreme. Svi su na istom bojnom polju, svi imaju iste šanse. Izdavači su nebitni, mogu da se zatvore svi. Ljudima izdavač više ne treba. Mi smo produkcija koja ima bogato iskustvo u izdavaštvu. Ne treba ti izdavač koji će da ti uzme pesmu i sada aplouduje na striming i kao: ’Op, završio sam!’ To je glupost. Sada je taj trenutak kada se formira taj međuprostor u kojem dolazi novo vreme koje je sada. Generacije slušalaca su se promenile. Svi klinci izgledaju kao da su došli sa MTV-a. Muzika je svuda i možeš da slušaš šta god hoćeš. I mislimo da ovaj momentum nama odgovara, jer konačno možemo da radimo stvari koje radimo najbolje.“
U ovome, verujem, leži ključ razumevanja kulturnog miljea u Srbiji. Mi imamo nešto više od šest miliona stanovnika i ako bismo slušali ono što kažu takozvani borci za isterivanje kulturne pravde, mi bismo morali da izmislimo novih šest miliona ljudi da bismo napravili tržište. To je, prosto, budalaština. Jedino što možemo da uradimo je da napravimo most između takozvanih “nas“ i “njih“. Da njima približimo ono što radimo, da stvorimo kulturu približavanja i spajanja, a ne polarizacije i podela. Da, ako treba, edukujemo one koji, kako kažu su posrnuli ili slušaju sranje muziku, šta god to trebalo da znači. Kada malo bolje razmislimo, sve se svodi na subjektivan stav, a ne na objektivne činjenice. Jer ako ćemo produkcijski, ni ti narodnjaci više ne zvuče banalno, štaviše, sa tolikom lovom i toliko godina rada, njihova produkcija je postala vrhunska. Više ne možeš da kažeš ni za šta od svega toga da je sranje. A da bi sve to moglo da se desi moramo da shvatimo da je kultura opisni pojam, a ne vrednosni. Da niko nije bolji ili lošiji zato što sluša neku muziku. Neću svog doktora ili stomatologa birati na osnovu toga šta sluša, već na osnovu toga koliko je dobar u svom zanimanju. Kultura nije merilo ljudi, ali je merilo društva. A nije dobro kada je društvo podeljeno na ovaj način. Kultura je dekriptivan pojam koji nas raslojava u miljee koji nam više ili manje prijaju, sa kojima se identifikujemo, ali ne i da nam donose određene vrednosti.
Sa druge strane, kultura je ogledalo društva i jedini način da se tim društvom bavimo je da u to ogledalo pogledamo i da se sa tom istinom suočimo, a ne da bežimo u neku iluzornu stvarnost. I tu je najveća greška EXIT festivala u skorašnjoj drami koja je izbila oko nastupa Bassivitya. On jeste privatno vlasništvo grupe pojedinaca i u skladu sa time apsolutno imaju prava da rade šta god da žele, ali ne i da podelžu nekim zlim i pre svega netačnim izvoljevanjima pojedinaca i grupa. Ukoliko se nekome ne dopada, ne mora da dođe. Ali govoriti da je to lošije ili bolje od nečeg drugog je čista glupost. Prvo, čime to merite? Drugo, ako mislite da postoji razlika između Migosa i Raste, onda bi trebalo da razmislite ponovo. Ne mora to da bude nešto što se vama sviđa, ali to mora da bude nešto relevantno. Ista stvar bi mogla da se kaže i za Dance Arenu koja je pre nekoliko godina uvela praksu EDM-a, pa se niko nije bunio. Prihvatite činjenicu da su došle nove generacije — to je jedina istina koju treba da znate. Upamtite, ne opstaju najsnažniji i najinteligentniji, nego nasjpremniji na promenu. Ovakvi postupci više govore o vama, nego o samim izvođačima.
Coby je sa producentskog aspekta dao svoj uvid u stvari: “Ako slušaš pesmu ’Kawasaki’, ona nema ni triler (ono narodnjačko zavijanje). ’Kawasaki’ je MTV pesma. Lakše ti je da uhvatiš, na primer, Drakeov flow nego neki narodnjak. Ako na kraju svake melodijske linije ubaciš malo narodnjak — eto ti ga sevdah. I Rasta je sa time doživeo ogroman uspeh, on je tu šemu odlično razradio. I ta pesma je primer kako jedna pesma može da ima elemente i jednog i drugog što ti je potrebno za osećaj i može da bude veliki hit. To je ono što im je pomoglo da se naprave stvari koje su posle pravili, itd.“
Nakon toga, kada je Coby počeo da stavlja svoj trademark “Coby jesi li ti radio traku“, na početku svakog bita, rodio se Bassivity koji znamo sada.
“I zato danas mogu da biram šta hoću da radim. Mogu da biram kojem izvođaču želim da se posvetim. Čak i Ceca, ako hoću mogu da joj uradim album i da joj ga prodam,“ priča Coby.
Sve je to, zapravo, zbog promene u svetskom mejnstrimu. Bez toga nikada ne bi bilo moguće. Gde god da odeš, u Italiju, Ameriku, Belgiju… Svuda je muzika u suštini ista: neki karipski hip hop sa nekim autotjunom, jer to rade Drejk, Rijana i ko sve ne. To kod nas rade Rasta i Coby.
Relja je dodao: “I to je tužna strana onoga što mi danas radimo. U toj celokupnoj svetskoj promeni koja je došla i onoga što na kraju krajeva i mi radimo, hip hop ga je ispušio. Pre svega zbog tog nekog generalnog osećanja reperske krivice, sukoba između sebe, što niko nije želeo da ulaže ozbiljno u svoje karijere, nisu dovoljno hteli da im se desi, nisu se podržavali. Ti si u jednom trenutku morao da biraš koga ćeš da slušaš. Još u našoj generaciji je važilo — brate, ako slušaš ovog, onda ne slušaš ovog i ovog. I ta podela, taj stav je doveo do toga da danas reperi i dalje ne mogu da nastupaju za 150 evra i da im neće doći 100 ljudi na koncert. A nije velika razlika između onoga što rade Coby, Jala, Rasta i drugi.
Da se razumemo, to je sve hip hop, svi ti ljudi imaju korene u hip hopu. To je velika pobeda na svim frontovima za nas i meni je veoma drago zbog toga. A sa druge strane ima veoma talentovanih izvođača u Srbiji koji rade odličan hip hop, ali ne pronalaze načine da se prodaju, jer sav taj pritisak i sav taj odnos prema muzici ih je zatrpao tu. A s druge strane imaš Vatra žurke gde dođe soma ljudi koji prave šutke i hoće da se pobiju uz Travisa Scota. Sve se izmuljalo i mislim da je „pravi“ hip hop taj koji je na redu sledeći i da će stvari da se dese da lepo i normalno žive od toga. Mi smo sada, na primer, izdali album Fejsbuk grupi. Prvi put u istoriji muzičkog izdavaštva je neka Fejsbuk grupa dobila izdanje. To je bila Fejsbuk grupa koju smo razvijali, a na kojoj su se javljali raznorazni klinci među kojima je bila gomila nekih odličnih potencijala. To su sada neki sasvim novi ljudi kojima smo dali record deal. I to je nešto potpuno drugačije od svega što si do sada slušao. Može to da ti se svidi ili ne, ali je to taj trenutak u vremenu kada oni svi imaju osamnaest ili devetnaest godina i rade ono što im se sviđa. I imaju svoje žurke na kojima slušaju samo to. Soundcloud reperi, brate.
Najvažnija stvar koju su stvorili ti klinci je novi talas osećanja da je sve ok da se sluša. Svi znaju sve. Reperi moje generacije su već treća generacija iznad njih. Tu nema podela, mržnje, ničega. Znaju i za Mobb Deep i za Elitne odrede i za Metallica. To je ono što je tu dobro. A reperi su se zaglavili u svojim odnosima i pritiscima. Muzika trpi, saradnja trpi i ništa se ne mrda. Ima i toga da reperi ne vide širu sliku. Ali važno je i dobro da postoji ta potreba za menjanjem. Ali sve ovo što se dešava je problem za mnoge repere, jer se ne dešava ništa na polju nastupa, pregleda. Ne zarađuju lovu, ali i to će se valjda promeniti. Na primer, na internetu tek preko 10 miliona pregleda možeš da računaš da će ti ljudi dolaziti na nastupe. Oko 2-3 miliona je već skoro potpuno lokalna stvar i tu nema toliko love. Kupovine klikova nema, to je takođe mit. Nekada je to postojalo kada su postojale farme klikova u Kini, ali pravila su toliko oštra da ako te YouTube uhvati da to radiš, ugasio si ga. Ti možeš da platiš reklamu, da bustuješ stvari, ali da kupuješ klikove, toga odavno više nema.“
Među novim potpisnicima Bassivitya, u vreme nastajanja ovog teksta desili su se i Kukus Klan, hrvatska trap ekipa sa kojom njihova lokalna scena, bukvalno, nije znala šta da radi. Kakva će im sudbina biti u rukama Bassivitya pokazaće vreme.
Kažem Relji da je za našu generaciju prvi najvažniji domaći album bio izbor većini između “Ljubavna likvefakcija“, grupe Sunshine ili Grua “Da li imaš pravo“, a on mi odgovara: „A klincima je to danas prvi album Foxa.“ Coby se nadovezuje “Dok je Senidina ’Slađana’ postala pesma koja se sluša, brate na splavu, u kolima, na prvomajskom uranku dok se peče prase. Ušla je svuda i tu je cela poenta.“
I za kraj bih svu ovu priču ilustrovao jednim ličnim primerom. Kada sam u periodu od 2006. do 2010. godine radio na MTV Adria, suočili smo se sa jednim velikim izazovom. Trebalo je regionalno da emitujemo spotove popularne muzike, ali ono što je bila ključna prepreka je da je ta muzika morala i realno da bude popularna, a da nije narodnjak. Tu smo naišli na problem, jer ono što se tada prodavalo kao popularna muzika su bili, na primer, Ana Stanić ili Van Gogh. Ali to, nažalost, nije bila istina. Naši takozvani popularni izvođači nisu mogli da privuku realnu publiku na kanal. I postavilo se ozbiljno pitanje — šta sada? U jednom trenutku dobili smo spot Gibonnia, „Žeđam“, koji je bio animiran i izgledao je prilično gotivno. Takve stvari su nam bile kao nekakav pojas za spasavanje. Ali onda se postavljalo pitanje: na osnovu čega puštamo ovu stvar, a ne bilo koju drugu? Stvarnost tog pitanja je usledila brzo nakon emitovanja kada sam dobio jedan veoma neprijatan telefonski poziv. Neko me je pitao: “Na osnovu čega ste pustili ovu stvar, a niste hteli novi spot Vlade Georgijeva?” I to je bilo legitimno pitanje na koje nisam imao odgovor. Da sam tada imao Senidah, Rasta ili Coby spotove, pustio bih ih bez ikakvog problema. Jer to jeste nova i legitimna pop kultura sviđala se ona nama ili ne. Zato je tu alternativa, da bude alternativna u odnosu na to. I to je ključna uloga izdavačke kuće Bassivity danas — oni kreiraju tu sredinju liniju koja formira popularnu vertikalu u odnosu na koju se gradi sve ostalo. Bez takve muzike bismo i dalje pipali u mraku. A na kraju krajeva, ako ta publika dođe na EXIT i bude u kontaktu sa raznom drugom kulturom koju inače ne bi nikada imali prilike da vide i ako bi makar jedan klinac koji je došao na Rastu otkrio jedan ceo novi svet, da li bi to onda bila velika pobeda? Možda, ali to sada nećemo saznati, zar ne?
