Pratio sam Lolo Pigal tokom meseca septembra 1979. godine. Ona je bila jedna od najstarijih striptizeta starog kvarta Pigal u Parizu – danas je više nema. Napisao sam mali tekst kao uvod u knjigu u kojoj govorim o svemu po čemu je se sećam. Da skratim priču, stupio sam u kontakt sa Lolo kroz feministički pokret. Bila je pametna, prefinjena i inteligentna žena koju je privlačila kultura. Imala je repotaciju u ovom kraju: vrlo cenjena, predstavljala je živi pasoš. Kada sam išao u klub sa Lolo, postao bih nedodirljiv. Mogao sam da uđem svuda. Ne pitajte me zašto, ne znam zašto.
Kvart Pigal je već imao tu tužnu i senovitu atmosferu, kao i sva mesta tog tipa. Nikada nisam odlazio tamo zbog sebe. Bio sam fotograf; ovo je bio subjekt koji je trebalo da dokumentujem, kao i bilo koji drugi. Išao sam ponekad u seks šopove, kao i svi drugi ljudi. Možda sam posetio jedan ili dva voajerska šoua, čisto da vidim kako izgleda. Prostitutke, okej… Probao sam.
Videos by VICE
Kada je reč o izlasku u klabing, nisam mogao – i još uvek ne mogu – da to priuštim. Radeći na Pigalu sa Lolo te godine, shvatio sam da bi mnogi muškarci prihvatili da im se u sred popodneva debelo naplati jedan striptiz i malo milovanja. Još uvek ne mogu da zaista razumem njihov pristum svemu tome.
U to vreme na Pigalu, sretali smo turiste u provodu, huligane koji su upravo izvršili upad – ovo je inače način na koji su često bili uhvaćeni jer su policajci stavljali svoje doušnike na takva mesta. Nije bilo baš otmeno. Seksualna revolucija još uvek nije prošla kroz ovaj komšiluk. Bilo je više istaknutih barova u Parizu, na primer u blizini Jelisejskih polja. Filmske zvezde i veliki biznismeni trošili su – i još uvek troše hiljade franaka svake večeri.
Kada su moji roditelji došli iz Tunisa početkom sedamdesetih, najpre su se preselili na Barbe-Rošešuar, blizu Pigala. Nisam živeo sa njima ali sam ih često posećivao i dosta šetao tim krajem, naročito kroz Monmartr. Spekulacije o nekretninama ostavile su trag na nekim mestima. Danas više nema prostitutki koje zavode ljude ispred vrata hotela u osamnaestom pariškom kvartu. To je nešto što se zaista promenilo. Ove ulice gde smo mogli da vidimo žene navaljene na zid ili kako šetaju u štiklama, polugole, nestale su.
Ono što sam otkrio dokumentujući ova mesta je jedan zlokoban svet. Svet seksualne mizerije i eksploatacije žena. Možda je postojao neki glamurozniji aspekt ovog kraja u to vreme, ali ga ja nisam video. Devojke-zvezde su na kraju uvek postajale menadžerke kluba, dok bi lepe devojke naposletku zavele šefa – da bi i same postale Madam. Postojali su tamo i neki trendi barovi ili barovi gde smo išli samo da bi dotakli mladu devojku koju smo sreli te iste noći. Sve ostalo prepuštam vašoj mašti.
Pigal je proživeo svoje poslednje divne godine između kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Ja sam stigao kasnije.
Ne postoji ništa zbog čega se treba kajati, jer je kajanje jedno apsurdno osećanje.
Knjigu Eros Pigalle fotografa Žila Eli Koena objavila je kuća Serious Publishing.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
