Za Aleksandra “Sašu” Đorđevića svaki iole obimniji uvod je suvišan. Glupo je i izlišno predstavljati jednog od najvećih i najautentičnijih srpskih košarkaških heroja, čoveka koji je zajedno uz svoje saigrače tokom turbulentnih devedesetih konstantno vraćao narodu osmeh na lice. Njegova trojka Huventudu u Istanbulu, njegov rafal Litvancima u Atini, trojka Hrvatima u Španiji, hladna glava u završnici svetskog prvenstva 1998…spisak može ići u nedogled. Nepobitna je činjenica da je svako od nas na basket terenu želeo da bude “Sale Nacionale”, i da smo svi mi naglas uzvikivali njegovo ime kada bi nam “ušla” trojka za dvadeset i prvi poen.
Kao što znate, Đorđević je trenutno selektor Srbije, i u svom selektorskom mandatu osvojio je sa “orlovima” tri srebrne medalje – po jednu sa Evrobasketa, Mundobasketa i olimpijskih igara. Zahvaljujući promeni FIBA kalendara Srbija je ovog leta “odmarala”, ali su se naši reprezentativci okupili u septembru za dve kvalifikacione utakmice protiv Grka i Estonaca.
Videos by VICE
Bila je to, dakle, idealna prilika da “ulovimo” selektora tokom jednog slobodnog popodneva, i zatražimo njegovo mišljenje na raznorodne košarkaške, pa i nekošarkaške teme. Šta je bivši igrač Partizana, Milana, Portlanda, Barselone i Reala imao da kaže o sukobu FIBA i Evrolige, o budućnosti jadranske košarke i kontinuiranom razvoju igrače, pročitajte u redovima koji slede.
Dame i gospodo, Saša Đorđević.
VICE Srbija : Selektore, za nama je posle dugo godina jedno leto bez turnira, bez nekih intenzivnijih reprezentativnih aktivnosti. Uzevši u obzir da i evropska košarka u poslednje vreme ukrupnjava rasporede, i da vrhunske ekipe igraju po osamdeset i više mečeva, da li mislite da je dobro što se ovo leto pauziralo ili preferirate konstantnu akciju?
SAŠA ĐORĐEVIĆ : Pa, možda mi nismo stručni da se bavimo kalendarom. Mi smo ti koji na osnovu kalendara reaguju – skupimo ekipu, potrudimo se da bude što bolja, da je što bolje pripremimo za neko takmičenje i tako. Mislim da je dobro što je sad Evrobasket pomeren na svake četiri godine. Obzirom da se sada na svetska prvenstva i olimpijske igre dolazi na druge načine, sve se promenilo.
Pogledajte recimo prošlo svetsko, bili smo drugi i nismo direktno otišli u Rio. Sada, ako se kvalifikujemo za svetsko u Kini, prvih sedam ekipa ide direktno na OI. To su stvari koje se kontinuirano menjaju, ljudi traže načine da što atraktivnije prikažu košarku navijačima, gledaocima, medijima i novim naraštajima. Mi svi imamo naša mišljenja, ponekad smo i kritični, ali treba samo odraditi zadatke pred nama najbolje što možemo.
Smatrate da je dobra stvar što je Evrobasket sada, kako da kažem, malo ekskluzivniji?
Pa otprilike. Recimo da sada sa ovim razmakom još dobija na težini. Nadam se i da igrači sada razmišljaju o tome, i da shvataju da će imati sve manje i manje prilika da dođu do nekih dobrih rezultata, nekih medalja…što manje bi trebalo da propuštaju prilike koje im se ukazuju, jer to više ne dolazi svake godine. Nekad će neko biti povređen, nekad neko iz nekog drugog razloga ne može, ali sva ona otkazivanja bez nekog valjanog razloga – a po mom mišljenju to je povreda – su na neki način gubitak za same igrače.
Mi smo trenutno jači za nekoliko NBA igrača u ovoj fazi kvalifikacija. Koliko njihovo prisustvo znači ostatku ekipe košarkaški, ali i psihički?
Ti igrači, a vi sigurno mislite ovde na Nemanju Bjelicu i Bogdana Bogdanovića, su bili ovde i pre nego što su otišli u NBA i već imaju jedan odnos prema nacionalnom dresu. Oni su sada ovde kao bolji igrači, postoje igračke promene, ali njihov odnos prema reprezentaciji, uticaj na druge igrače i posvećnost radu su uvek bili besprekorni. Nisu oni ništa novo doneli, oni su „stari“ pravi lideri ove grupe, i na pravi način odgovaraju na sve izazove koji su pred njima.
NBA liga je u poslednje vreme počela baš da komplikuje život evropskim savezima, i čini se da uprkos dogovoru sa FIBA Amerikanci imaju neke mehanizme kojima mogu da spreče igrače da se odazovu reprezentacijama. Čemu onda uopšte i taj dogovor, i kako se možemo izboriti sa time na duge staze?
Vi sigurno ne znate kakvi su to dogovori.
Sigurno da ne znamo.
Ne znamo ni mi na kraju krajeva, i to najmanje treba da nas interesuje. Moje lično mišljenje, nevezano za ulogu koju imam u ovoj selekciji, je da niko ne može da zabrani igraču da igra za reprezentaciju ako on to želi. Ukoliko on ima neku malu sumnju, ili ne želi da igra, ili štaveć, uvek će naći neći izgovor – malo će ga podupreti ekipa, da mu sugeriše da ovo leto preskoči, odmori, radi nešto drugo…ali evo, da vam kažem šta je tu najveća caka.
Čini mi se 2006. godine, Horhe Garbahosa je odigrao za Španiju sa jednom malom povredom, odbivši zahteve Toronta da preskoči to leto. On je hteo da igra, doneo je medalju svojoj zemlji, ali je posle tokom godine imao neki problem, i NBA je videla da tu ima štetu u odnosu na njegov učinak za klub. Dakle, oni njega plaćaju, a on nije na terenu nego samo u protokolu. I otad je krenulo sa tim dogovorima, i ja uvek spomenem Garbahosu kao nekoga ko je želeo da igra za svoju reprezentaciju.
Klub uvek može da se pozove na neki medicinski problem, na neku staru povredu, može da se sakrije iza bilo čega. Ali ukoliko igrač oseća da može, da želi, vrata su mu otvorena i niko ne može da mu zabrani da igra za reprezentaciju. Da stavimo na kraju sve na stranu, zadnja je igračeva.
Tema otkaza ide ruku pod ruku sa ovim „ratom“ između FIBA i Evrolige. Prvo su trebali da se dogovore za par meseci, pa je prošlo godinu, pa dve, a evo sada FIBA Liga Šampiona ulazi i u svoju treću sezonu. Kako vi gledate na sve to, nazire li se kraj tom ludilu?
Ni jedni ni drugi ne žele da slušaju, a najviše trpe sami igrači i mi akteri na terenu. Igrači su nekada i voljni i željni da igraju za svoju zemlju, ali im kalendar takmičenja to ne dopušta. To će se desiti u sledeća dva prozora, a isto se desilo i u prošla dva, tako da neke ekipe poput naše koje imaju igrače u vrhunskim ligama ne mogu da računaju na njih. Dolazi do promene u hijerarhiji rezultata u evropskoj košarci, a ja sam još pre par godina prokomentarisao da je to urađeno na jedan neprirodan način.
Jer, šta se dešava – dešava se da razne reprezentacije koje nemaju toliko evroligaških ili NBA igrača ostaju zajedno, uigrani su, znaju šta traže i polako podižu nivo kvaliteta. Sada svako svakog može da dobije, a mi smo to uostalom i iskusili protiv Austrije od koje smo zamalo izgubili. I niko tu ne bi rekao da je izgubila druga, treća selekcija Srbije od najbolje selekcije Austrije, nego bi rekli „Austrija pobedila Srbiju“. Pogledajte Sloveniju, oni su tek u problemu – još od Evrobasketa ne mogu da zovu neke igrače, i sada su na ivici da ispadnu iz kvalifikacija. To je, dakle, ta neprirodna promena rezultatske hijerarhije od strane ljudi koji postavljaju kalendare, i o tome mora da se razmišlja itekako.
Postoji tu još stvari koje bih ja lično, kao selektor, voleo da predložim ljudima iz FIBA kada se sledeći put sretnemo i to ću sigurno i uraditi. Za početak, to su adekvatne materijalne nagrade za kontinuitet rezultata, donošenje medalja od bilo kojih selekcija. Mi smo ti koji istorijski stalno imamo rezultat, donosimo medalje, ulažemo u košarku, trudimo se svim snagama dođemo do medalja u svim kategorijama i u muškoj, i u ženskoj selekciji. Prema tome, krovna organizacija bi nas morala adekvatno nagraditi.
Još jedan od problema je neadekvatno nagrađivanje agenata i menadžera od strane klubova za ugovore koji se potpisuju u Evropi. U NBA ligi, menadžer radi za igrača i plaćen je do četiri posto, i to mu je to – ovde u Evropi, klubovi plate 10% menadžeru u odnosu na ugovor, a onda mu još i igrač doda. To mora ovde da se promeni, jer mi radimo da formiramo košarkaše i napravimo rezultate, a sa druge strane imamo jedno neadekvatno nagrađivanje ljudi koji baš i nemaju mnogo veze sa tim delom posla, tj. podizanjem individualnog i timskog kvaliteta.
Sviđa mi se ova teorija o neprirodnoj promeni rezultaske hijerarhije. Štaviše, čini mi se da je Evroliga svojevremeno pokušala isto sa onim A licencama Prokomu, F4 turnirima u Londonu i tome sl. Čini se da su dve zaraćene strane mnogo sličnije nego što bi možda želeli da priznaju.
To nam pokazuje da ima lutanja, i ja bih voleo da se promene dešavaju u odnosu na samu igru. U odnosu, znači, na pravila, da nam se omogući da što bolje igramo košarku, ne samo mi u Srbiji nego uopšte. Da produkt bude atraktivniji, da sve to bude atraktivno za bilo koga. To je ono što nama apsolutno treba.
Znači složićete se da je evropska košarka dosta loše marketirana, a pogotovo u odnosu na NBA.
Apsolutno nam fali jedna snažna, jaka i jasna zajednička linija. Ako već postoje dve struje koje se očigledno ne slažu i rade po svome, neka barem postoji ta zajednička linija. Jedan moj predlog koji sam javno izneo u medijima, evo koristim priliku i sad da ga kažem, je da predsednici evropskih federacija sednu, naprave jedno određeno telo i postave jednu jasnu politiku svih nas, da predstavljaju i reprezentativnu i klupsku košarku svojih zemalja, i da sa jednim takvim jasnim blokom, jasnim stavom izađu ispred FIBA, EL i NBA i kažu – mi ovako hoćemo, a ovako nećemo. E onda je dalje samo na nama da radimo i ćutimo i ne bavimo se ovim polemikama.
Svi mi hoćemo da kažemo šta ne valja, a ima mnogo toga i što valja, i to treba svaki put pružiti ljudima. A onime što ne valja neka se bave ti ljudi koje smo izabrali da vode federacije. Mislim da ima dovoljno igračkih legendi na čelu evropskih federacija, ljudi poput Danilovića, Sabonisa, Vrankovića, Kirilenka, Turkoglua, Garbahose – uz pomoć drugih košarkaških funkcionera, kao i zemalja koje imaju ozbiljne budžete za košarku, tu se može napraviti jedna ozbiljna sinergija i oni nas mogu povesti i napraviti novi balans u košarkaškoj politici. Oni bi nas predstavili na pravi način pred svima.
Zašto ovo govorim? Pa eto, setimo se da su svojevremeno i NBA, i NHL, i druge američke lige štrajkovale da bi došle do određenih pregovaračkih situacija gde bi se napravio balans. I onda kažeš na kraju jesmo li se dogovorili? Jesmo, odlično, hajde da igramo. Mi previše vremena posvećujemo nekim drugim stvarima, umesto da se fokusiramo na ono što je lepo, a to je samo igranje košarke.
Kad smo već kod Evrolige…po prvi put posle, hm, dvadeset i kusur godina mi nećemo gledati EL karavan u Srbiji. Koliko našem društvu košarkaški, ali i kulturno, znači prilika da tokom godine gledamo krem evropske košarke u Srbiji i koliko nam je bitno da se što pre vratimo tamo?
To je apsolutno jedan od ciljeva bilo kog od naših klubova, da se pre svega vrate tamo zaslugama, tojest na terenu. Inače, ja sam imao ideju kada sam preuzeo ovu funkciju održim sastanak sa Đordijem Bertomeuom, gde sam želeo da ga pitam šta mi to kao košarkaška Srbija, zemlja sa jednim velikim košarkaškim kvalitetom ne samo na terenu nego i na tribinama, jer to kako su navijači Zvezde i Partizana pratili svoje klubove u Evroligi je jedan fenomen kojeg nema u Evropi, treba da uradi da bi dobila neku A licencu.
Ja sam, dakle, hteo da pitam – šta mi kao država, kao društvo, treba da uradimo? Da li postoji šansa da zakucamo na vaša vrata i kažemo – naša dva kluba sa ovakvom istorijom i tradicijom, naša reprezentacija koja predstavlja jednu snagu i realnost evropske i svetske košarke, mi eto hoćemo da imamo stalno dva kluba unutra. Šta treba da uradimo, šta sve treba da spremimo, koliko novca, koliko čega, jer mi imamo sve. Imamo kvalitet, imamo taj fenomenalni košarkaški ambijent, imamo sve.
Bertomeu je u početku bio za taj razgovor, ja sam to malo započeo, jer ipak nije na meni da se primarno bavim tim stvarima, pa sam pustio da se to iznese. To kasnije nije naišlo na neko razumevanje, ali to je po meni neki pravac kojim bi naša dva beogradska kluba, naša dva najznačajnija srpska kluba trebali da sa vode, da kao jedan blok predstave taj projekat Evroligi.
Evroliga se širi, i spominjali smo već da su pravili određena lutanja, videli da to ne funkcioniše, da to nije toliko atraktivno…a košarka u Beogradu, kada se igra protiv Zvezde ili Partizana, to je itekako, itekako atraktivno za sve u Evropi. I to je ono što mi posedujemo, ta neka strast i ljubav prema košarci, navijačka sila koja se prenese na igrače i timove, a eto, ti si dobro spomenuo i kulturu. Nekad to bude i negativno malo, ali na nama je da sve to ispravimo, crpimo pozitivu i sve to plasiramo u svet – da to bude naša dika i ponos. To je jako teško kontrolisati, ali za sve ima načina ako se nastupi zajedno.
U svakom slučaju, da li će neko od naših klubova dogodine ponovo izboriti Evroligu kroz učešće u ABA ligi – ja im želim svu sreću.
ABA liga je trenutno naša sadašnjost, i jedini put do Evrolige. Da li vi kao selektor u ABA ligi vidite i našu budućnost? Oponenti jadranske lige su u početku govorile da ćemo mi ojačati regionalnu košarku…
To smo i uradili.
Jesmo, ali smo ojačali i same sebe zar ne?
Pa mi smo uvek bili jaki.
Bio je jedan period kada nismo imali željene rezultate, između 2003. i 2009.
Željene rezultate gde…?
Na reprezentativnom nivou. Ali smo se opet podigli kada je stigla nova generacija koja je stasavala u ABA ligi.
E sad…vidi. Ja imam jednu teoriju – klinci, kada se odlučuju kojim će se sportom baviti, a to je uglavnom sa devet ili deset godina, imaju veliku šansu da se odluče za nešto što je u tom trenutku uspešno. Dakle, ako ti gledaš neku reprezentaciju kako osvaja medalju a imaš devet-deset godina, na tebe to ostavi utisak i odlučiš se za taj sport. Tako je i moja generacija 1978. gledala Jugoslaviju kako osvaja svetsko zlato u Manili – deset godina posle toga, dolazi nova generacija koja vlada evropskom košarkom. Možda malo konfuzno pričam, ali postoji tu jedna fina matematika.
Drugim rečima, heroji prave heroje?
Apsolutno. Apsolutno! Kada pogledate unazad, videćete da deset godina posle svih istorijskih momenata ponovo dolaze novi šampioni. Ako mi kažeš da mi nismo bili dobri u tom periodu od pet-šest godina, ne možeš napraviti pravilnu analizu na temu šta nam je ABA dala, a šta oduzela, jer je to jako kratko.
Ali sa druge strane, Hrvati, Bosanci, Slovenci i ostali koje smo trebali da ojačamo ne uzeše ništa.
Dobro, da, ali oni nas ne bi trebali uopšte da interesuju. Mi treba da gledamo u svoj tanjir. Ja sam uvek bio mišljenja da smo trebali da pravimo našu ligu – što jasniju, čak i manju, nikakav problem, i da se kroz instance i institucije borimo za mesto u najjačim klupskim takmičenja. Znači, da šampion Srbije ide da igra Evroligu.
U idealnom svetu.
U idealnom svetu. Sada, ovaj svet u kojem mi godinama sa četiri-pet ekipa idemo po regionu i dižemo neke nove centre poput, ne znam, Širokog Brijega gde nisam ni znao da se igrala košarka, ili Novog Mesta…koliko je njima interesantno da im dođu Zvezda i Partizan? Meni ne bi bilo, a deset puta je manje interesantno kad te ekipe dođu u Beograd. Ko bi ih ikada gledao?
Prema tome, hajde da ne pričamo ko je izvukao više od ovog takmičenja. Sigurno su ga naše komšije više iskoristile, jer sve te naše ekipe su imale mnogo više kvaliteta da pruže drugima. A zna se – kad igraš protiv kvalitetnije ekipe, ti moraš da dižeš svoj nivo, svoju formu, i to su radili ti drugi klubovi, trudeći se da pobede nas koji smo nekako po mom mišljenju u ovom sportu malo bolji.
Po vašem mišljenju? Po faktima, rekao bih.
Po faktima, eto i to.
I sada kad smo sve to presabrali – da se vratim na inicijalno pitanje. Da li je jadranska liga i dalje naša budućnost, ili treba da radimo na ojačavanju nacionalnih takmičenja?
Ja bih radio itekako na ojačavanju nacionalnih takmičenja. Kroz ta takmičenja, mi bi imali priliku da i ranije dajemo šansu nekim mladim momcima koji kucaju na vrata velikih klubova. U ovom trenutku, mladi igrači sa osamnaest, devetnaest pa i dvadeset godina jako teško dobijaju šanse, iako klubovi i treneri stoje iza njih. Mada mi u mlađim kategorijama imamo dobre rezultate, taj skok u seniorsku selekciju mladićima predstavlja određeni problem.
Mlad igrač je sada vođen od strane ne samo svog trenera i svog kluba, već i od strane nekih drugih ljudi, nekih uticaja kojima njegov razvoj nije u isključivom interesu. Tu su i neki drugi aršini, poput novca, a kada se vratimo unazad videćemo da mladi igrači u tom stadijumu svoje karijere nisu imali novac, već bi prvo morali da pokažu svoje kvalitete, zarade mesto u reprezentaciji, pokažu neki nivo i onda tek putem nekog odlaska u inostranstvu steknu pravo da zarade malo ozbiljnije pare. Sada je to potpuno okrenuto – nisi napravio nikakav rezultat, niti došao do nekih individualnih ciljeva, a već imaš priliku da zarađuješ. To je postala jedna potpuno apsurdna situacija, ali dobro – kako je tako je, mi se adaptiramo i idemo dalje.
Otvorili ste jednu zanimljivu temu. Spominjete taj skok iz juniora u seniore, a meni je to pogotovo interesantno na reprezentativnom nivou. U poslednje vreme, čini se da igrači sve stariji ulaze u prvi tim – da li je to prosto odraz vremena, ili su nas razmazile prethodne generacije koje su imale veliki talenat i rezultate.
Ranije je bila pravljena jedna fenomenalna selekcija. I sada se to radi, ali je ta selekcija na neki način uslovljena. Košarka se po pitanju atleticizma i fizičke spreme podigla na jedan izuzetan nivo.
Jedan od ciljeva koje sam ja sam sebi postavio je da promenim taj atletski aspekat u našoj selekciji, taj fizički pristup ovom sportu. Jer, sve se jako mnogo promenilo – košarka se ubrzala, fizički zahtevi su veći, snaga, eksplozivnost, skočnost, sve je podignuto na viši nivo. Mi košarkaški talenat nesporno imamo, ali talenat jednostavno nije dovoljan. Talenat i telo koje nije izgrađeno do osamnaeste, devetnaeste godine, koje nije dovedeno do maksimuma, onemogućava mladim igračima da naprave skok u seniorsku konkurenciju, a samim time i da ih mi biramo.
Prema tome, jedan od velikih zadataka učitelja mladih košarkaša je da osim upućivanja mladih igrača u tajne košarke – taktike, tehnike, mentalnog razvoja, metodike, pripreme – moraju i mnogo više da rade na ovom aspektu. Način treniranja, način ishrane, uključivanje atletskih vežbi, uključivanje sportske nauke, što ranije i što više raditi sa tegovima i spravama, sa atletskim trenerima sa kojima se drugačije radi nego ranije…oni moraju izvući maksimum, a ne samo optimum iz svojih fizičkih predispozicija. I tu mi onda dobijamo jednog mladog igrača koji fizički može da odgovori na ovo što se igra, jer ako on nema takvo telo u trenutku kada pređe u seniore, dolaze stariji koji itekako dobro znaju da čuvaju svoje mesto u selekciji. I to je uvek tako bilo. Kažu ti, čekaj malo, potrudi se, idi kući doručkuj pa se vrati, pa vidi jel’ možeš da me „preskočiš“.
Ja mnogim našim talentovanim klincima dajem ovakav savet : probudiš se, 200 sklekova. Doručkuješ, 200 sklekova. Odeš na trening, pre treninga 200 sklekova, posle treninga 200 sklekova. Pa tek onda odeš kući da ručaš. Šta hoću da kažem – taj deo nikada ne sme da se zanemari. Štaviše, ponekad mora biti i ispred onoga što se radi na treninzima.
Podseća me na onaj deo u „250 Stepenika“ kad Teoman Alibegović kaže kako svi koji su prošli pripreme sa prof. Karalejićem nisu kasnije imali ozbiljnije povrede u karijeri.
Eh, lepo je on to rekao, on je onako krupan fizički, dok sam ja recimo godinu dana posle operisao kuk (smeh). Ali, tačno znam o čemu pričaš, i taj rad sa profesorom tada nam je itekako pomogao – ne samo u smislu fizičkog napretka, nego i u mentalnoj spremnosti da znamo šta nas čeka kako bi mogli da odradimo svoje karijere na jedan određeni način. I na taj način smo i radili…
Taj metod je bio barem deset godina ispred svog vremena.
Sigurno. Ali, i ta škola je postojala već negde – u nekoj Australiji, u nekoj Americi pre svih…evo pogledajte, zašto Španija dominira godinama? Zato što već trideset godina unazad igra taj stil košarke koji se danas igra. Možda se sećaš, ali oni od San Epifanija, Iturijage, Viljakampe, braće Đofreza, neguju taj stil – kontranapadi, bez mnogo kombinacija, bez mnogo set akcija koje usporavaju tempo. Oni su prvi gajili taj stil, i zato imaju najviše medalja u poslednjih deset-petnaest godina. Jednostavno su se mnogo ranije adaptirali na napad od 24 sekunde i ovu košarku koja se danas igra. Njihov stil je bio takav.
Zašto su se Italijani sporije adaptirali? Jer je kod njih postojala neka disciplina, kretnja, mnogo više se vodilo računa taktički. Španija je uvek imala taj trkački, lepršavi stil, i zato imaju i publiku, i medije, i rezultate, pune sale u kontinuitetu…oni igraju atraktivno već dugo, dugo i sport treba i da se igra na taj način.
U poslednje vreme, svedoci smo ekspanzije 3×3 basketa, koji je sada odvojena sportska disciplina de facto. Naravno, to je odmah postao naš novi-stari nacionalni sport – najboljih deset igrača na FIBA listi su Srbi. Fudbaleri u intervjuima često kažu kako im je ulični fudbal izuzetno pomogao da se oforme kao profesionalci, da su tu naučili mnoge trikove…da li vi vidite i basket kao slično „oruđe“ za mladog košarkaša?
Apsolutno da. Uostalom, svaki od tih deset momaka može naći mesto u nekim vrhunskim ekipama da igra pet na pet, jer to su košarkaški znalci, a basket 3×3 je osnova od koje mnogi polaze i iz koje izvlače mnoge stvari. I sam sam uživao u basketima, pre svega sa starijima, sa jačima od sebe, gde su te…
…ubijali.
Tako je. Jedino pravilo koje je važilo je bilo – vi mlađi slabiji ne možete da tražite faul, a mi smemo. Sve to te osnaži, nauči te raznim forama i fazonima.
Basket je stvar vica, stvar male prevare…stvar adaptacije, gledam levo dodam desno, gledam gore dodam kroz noge. To je igra perfektno adaptirana za karakter naših ljudi. Ako malo pogledamo, duboko u svima nama, mi čim se probudimo i izađemo iz kuće tražimo koga ćemo sad da zeznemo. ’Ajmo ovo, ’ajmo ono, neku foru, neku sprdnju, samo da se smejemo malo…godinama smo bili pod embargom, pa smo se dovijali, kupi za 100, prodaj za 120, ima porez nema porez, izbegni ovo, uradi ono, prođi na crveno ako te nije video…u svim našim slojevima društva uvek je postojala neka mala adaptacija – da ne kažem već prevara. E, to je basket, i zato ga mi ovako dobro igramo.
Dodao bih jednu veliku stvar unutrašnjeg karaktera, istorijskog karaktera, a to je da mi branimo. Odbranom se dolazi do titula. Napadom osvajamo poene, pobedimo poneke utakmice, ali odbranom dolazimo do medalja. To ste svi čuli, ali na ovim prostorima, mi nikad nismo napadali, nikad nismo bili osvajači. Uvek smo branili nešto svoje, i odatle crpeli svoje istorijske heroje. I to je, eto, neka paralela mog razmišljanja.
Pre nekoliko dan, Dino Rađa je postao član Kuće Slavnih, i u govoru je spomenuo više trenera koji su uticali na njegovu karijeru, između ostalog i Krešu Ćosića koji je vama kao mladom igraču namenio veliku ulogu na Evrobasketu 1987. Koji su treneri na vas najviše uticali, ne samo kao na igrača već i u formiranju vaših trenerskih filozofija?
Ja sam, kao i Dino, imao sreću da su me trenirali svi ti naši treneri koje je i on spominjao, i koji su nas naučili mnogim stvarima. Krešo Ćosić je bio vizionar, ispred svog vremena, video je mnogo dalje od ljudi sa kojima je igrao, i baš sam ovog leta imao priliku da provedem neko vreme sa jednim njegovim saigračem gde on priča o tome kako je Krešo igrao u Bolonji. Kaže, Krešo bi ih pred plej-of samo postrojio i rekao „okej momci, sad smo se malo razigravali ovih dvadeset i nešto utakmica, ali sada počinje plej-of i sada igram ja, a vi ostali to, to, to i to“. Hoću da kažem, bio je vrlo specifičan, hrabar u svojim idejama, izvanredan čovek i od njega je sigurno počela ta neka vizija selektiranja mladih igrača. On je te 1987. iz juniorske reprezentacije uveo Rađu, Kukoča, Divca i mene, nakon što smo osvojili juniorsko zlato tog istog leta.
I pre Ćosića, a i posle, bili su treneri vizionari koji su prenosili znanje na generacije posle sebe. Piva i Duda Ivković, Boža Maljković, Boša Tanjević…moj otac koji je radio u Zvezdi, Ranko Žeravica, prof. Aleksandar Nikolić, pa onda Željko Obradović itd., oni su znali da sva ta razmišljanja o košarci „sruče“ na igrače koje su trenirali.
Ja sam imao sreću da me je u Italiji dve godine trenirao jedan Majk Dantoni, koji je jednu filozofiju koju sada ima u NBA, „brusio“ u Evropi dok je bio trener Olimpije Milano i kasnije Treviza. Tu je imao igrače poput Henrija Vilijamsa, Tajusa Ednija, pa i mene, i on je tu tražio i puštao kreaciju tih „malih“ igrača da to bude neka osnova njegove igre. Sećaš se u Finiks Sansima sa Stiv Nešom kakve uspehe je beležio, a u Niksima recimo nije imao dominantnog plejmejkera pa mu nije uspelo. Sada, on ima Krisa Pola zajedno sa Džejmsom Hardenom kojeg je on „izmislio“, tako da opet se pokazuje koliko su njegove ideje bile ispred svog vremena.
Spominjemo sve te trenerske velikane iz prošlosti, a kakva je budućnost naše trenerske škole? Meni je zanimljivo recimo da od vas koji ste osvajali medalje u Atini ’95 i ’98 i Barseloni ’97 vrlo malo vas sada rade kao treneri. Da li vašu generaciju nešto odbija od trenerskog posla?
Ne znam, to bi trebalo svakog lično da pitaš. Ja lično sam imao neke svoje razloge, neke životne puteve koji su me u trenucima vodili u drugim pravcima gde sam želeo da se oprobam. Iskren da budem, nisam nikada razmišljao o tome, ali ima tu poneki trener – evo tu je Milenko Topić, pa i Vlada Đokić…nije nas mnogo, da, ali nema baš mesta tu za svakoga, a i svako ne dobije šansu. Šta ja znam, tako je.
Ima i onih što su ostali u košarci, samo su sada funkcioneri. Predrag Danilović u KSS-u, Vlade Divac je bio predsednik OK a sada je operativac u Sakramentu, Peđa Stojaković je takođe u Sakramentu, Dejan Tomašević je gensek KSS-a, mislim…tu smo, nije da nas nema. Bodiroga je takođe tu.
Vidite, trenerski posao u Evropi nije baš ni adekvatno nagrađen, ni adekvatno ispoštovan. Ne postavljaju se idealni uslovi za trenera da izgradi svoju filozofiju, nema dovoljno vremena za to, svake subote vas rezultat ili kruniše ili kanališe. To je vrlo teško, jer rad trenera je rad u kontinuitetu, i jedan sistem i vizija se vide te posle određenog perioda. U Evropi, to mogu da dobiju samo treneri koji imaju određeno ime, i malo ih ima. Redak je broj trenera poput Željka Obradovića koji imaju kontinuitet u jednom klubu, to je privilegija.
Zašto je to tako? Uvek postoji potreba za promenama, potreba za upiranjem prsta, uvek je trener taj koji je kriv…
Ima ona stara da je lakše smeniti trenera nego dvanaest igrača.
Tako je. Ali što samo trenera, ima tu i ljudi koji vode klubove, koji vode politiku – i oni trebaju da imaju neku viziju, i oni bi trebali da su podložni analizama da bi se došlo do nekih rezultata. Rezultat je proizvod dobrog rada, ali ne znači da će uvek doći. Postoje, je li, i neki igrači što se ne slažu sa time, i samo dođu i kažu ti „ja ću sad da pogodim u poslednjoj sekundi pa ti vidi šta ćeš“ (smeh)
Ono što je manje poznato je da ste vi takođe i motivacioni govornik, i da ste imali priliku da držite govore zaposlenima i menadžmentu u nekim velikim evropskim firmama. U Americi su vrhunski sportisti rado viđeni govornici, i to ne samo u oblasti sporta. Koliko je interesantno predavati drugima o toj sportskoj kulturi, i koliko su veštine stečene na terenu primenjive i na druge sfere života?
Jako su primenljive. Izuzetno je popularno da firme, kompanije traže takve razgovore i razmenu iskustava. Elitni sport, sport sa rezultatima, nije pristupačan svakome – zakoni svlačionice, zakoni konstruisanja jednog pobedničkog tima, nisu nešto što se može naučiti iz knjiga. Kada te stvari čujete od ljudi sa takvim iskustvima, to je dosta značajno, pogotovo za ljude koji se bavi biznisom. Ja imam tu sreću da sam u svojoj igračkoj karijeri imao uticaj i u svlačionici, a i van nje, na pobednički mentalitet, na timski duh, na rezultatski doprinos i ljudi to hoće da čuju. Kako sam ja to radio dok sam bio igrač, kako sada kao trener, kojim se ja to „oružjem“ služim…
Moj prijatelj Dino Ruta, docent na univerzitetu Bokoni u Milanu, je obogatio svoju knjigu iz koje danas uče studenti na Bokoniju sa nekim stavovima velikih šampiona. Tu su Dan Piterson, Marčelo Lipi, Alberto Tomba, ja…jedan deo knjige čine intervjui sa nama i naši osvrti na neke stvari. On mi je dao priliku da nekoliko puta zajedno predajemo studentima, i on me je na neki način usmerio da to može biti deo mog daljeg rada.
Potvrdu sam dobio na jednom skupu Unike u Beču, gde sam se obratio menadžmentu i direktorima te kompanije. Kada sam završio svoje izlaganje, jedan od direktora mi je prišao i rekao „Sale, ti možeš opušteno da radiš kod nas. Ti pričaš o potpunom istim stvarima, samo umesto biznisa, osiguranja i brojki ti spominješ sport.“ Mnoge stvari se mogu čuti od sportista, ali i od uspešnih menadžera koji vode velike kolektive sa ogromnim brojem radnika. To je zahtevna stvar, to nije lako.
I za kraj, hajde da očešemo jednu urbanu legendu koja opstaje već dvadeset i više godine. Da li ste stvarno 1997. u „Pioniru“ protiv Partizana namerno napravili korake u kontri?
(smeh) Nisam…sećam se toga. Nisam bogami, moram da budem iskren. Jedva sam dao Partizanu tih trideset i devet poena, uvek se šalim o tome, ali ne, nisam napravio korake. Doduše, to je jedan od retkih trenutaka kada sam napravio korake, kada su mi dosuđeni. Ali bili su čisti! Bio je to good call što bi rekli.
Saša, hvala vam na razgovoru i puno sreće u daljem toku kvalifikacija.
POGLEDAJTE INTERVJU:
