Nova godina je počela snegom i smrtima poznatih glumaca Jugoslavije. Prvo je došla vest da je umro Ivo Gregurević, a samo par sati kasnije je objavljeno da je umro i Marko Nikolić. Vesti kojima su ove smrti objavljene su izgledale više kao katalozi nego kao vesti zbog ogromnog, ogromnog broja naslova filmova i serija u kojima su se ova dva glumca pojavila. Naravno, najveći broj tih dela je produciran pre 1991. godine i raspada Jugoslavije. Stvaranje novih država iz pepela tog rata je dovelo do toga da je kulturno nasleđe tih pedesetak godina podeljeno kao posle razvoda, ali vesti o obe smrti su naširoko objavljene u obe zemlje, čak i šire. Ovo ne znači da su obe smrti ostavile podjednaki trag u oba društva, ali pokazuje koliko je kulturno nasleđe Jugoslavije bilo veliko, i kako, sa umiranjem ljudi koji su svoje karijere stvorili u toj zemlji, polako nestaje i sećanje na nju.
U umrlicama na portalima, Marko Nikolić je često oslovljavan kao “Giga Moravac”, lik kojeg je tumačio u jednom od poslednjih pop-kulturnih dela Jugoslavije, “Boljem životu”. Verovatno ništa nije toliko reprizirano na RTS-u tokom devedesetih kao ta serija. Ona je, od slike života srednje klase u kasnoj Jugoslaviji, prepune ankisoznosti, nezadovoljstva, loših porodičnih odnosa i poslovanja na ivici privrednog kriminala postala nostalgična grupna terapija za društvo koje se u rekordnom roku survalo u rat, siromaštvo i diktaturu. Giga Moravac, čovek koji beži od koverti, svađa se sa svim članovima svoje porodice i stalno izgleda kao da mu fali samo da čuje još jednu lošu vest da bi doživeo srčani udar, postao je aspirativna figura – jer u poređenju sa onim što je društvo proživljavalo tokom devedesetih, njegovi problemi izgledaju kao “dobra stara vremena”.
Videos by VICE
Bez obzira na kulturološke i bilo kakve druge analize, Marko Nikolić je bio fenomenalan u toj ulozi, i to toliko da su ga ljudi poistovetili sa njom, iako je on bio sveprisutan u kinematografiji i pozorištu poslednjih tridesetih godina Jugoslavije, ali i u tri decenije koje su usledile nakon njenog raspada. I taj intenzitet sa kojim se igrao glavnu ulogu u “Boljem životu” je bio glavno obeležje njegove glumačke veštine.
Nekoliko puta je igrao Karađorđa, svaki put kao stamenog čoveka koji je svestan da verovatno neće umreti prirodnom smrću i ta interpretacija je praktično postala slika koju imamo o vođi Prvog srpskog ustanka. Taj proces alhemije u kome istorija postaje dramski materijal koji onda postaje način na koji se društvo seća svoje prošlosti, a opet, kroz prizmu trenutnih društvenih i političkih okolnosti, takođe je bio jedna od značajnih karakteristika društva u kome je Marko Nikolić započeo i stvorio svoju karijeru.
U narednih par dana, tabloidi će čeprkati po životu preminulog glumca. Ovo važi i za Marka Nikolića i za Ivu Gregurevića. Važi za svakog ko umre u ovom vremenu. Baš zbog toga je bitno sećati se ljudi van konteksta ŠOKANTNIH naslova napisanih VELIKIM slovima. Decenijama su ljudi preko TV ekrana imali jako intiman odnos sa Markom Nikolićem, tj. njegovim likom. Živeli su kroz njega i sa njim. Često iznova u reprizama. On je ostavio trag u njihovim životima i u kulturnom životu jednog društva koje je prolazilo kroz ogromne i traumatične promene. Kao glumac, žrtvujući svoj identitet, i on i Gregurević su stvorili nasleđe koje će da nastavi da živi u sećanjima i u ogromnoj arhivi stotina dramskih dela. To nije besmrtnost, ali je nešto između toga i zaborava. I verovatno je nešto najbolje čemu umetnik može da se nada da će ostati iza njega, jer pre ili kasnije, sve nas prekrije sneg zaborava.
