Fotografije Nikole Tamindžića niko ne može gledati nevinim pogledom. Ali, niko ne može ni da na licima i telima njegovih modela ne oseti agonični spazam nalik onom prožimajućem, uzvišenom trenutku dodira same sile božije. Uz neodoljivo seksi dozu (ponekad vrlo suptilne) duhovitosti i zavodljivu igru svetla i senki, prazne ulice Njujorka i same postaju protagonisti.
Kada živiš u Njujorku, kao što nas uverava i osnovna premisa famozne serije Seks i Grad, ti si pre svega u vezi sa samim gradom. Šta se, onda, dešava kada se ta ideja dovede do same granice apsurda? Štaviše, šta kada se prebaci preko te granice? Veličanstvena 18+ knjiga fotografija Fucking New York Nikole Tamindžića nudi vrlo uzbudljiv, izazovan i nadasve zabavan odgovor na ovaj groteskni odnos između Njujorka i ljudi koji u njemu žive.
Videos by VICE
Tamindžić je “u vezi” sa Njujorkom već 17 godina, od kako je napustio Beograd krajem 1999. Izgradio je reputaciju najpre kao vrlo cenjeni vizuelni hroničar njujorškog noćnog života i miljenik medijske kuće Gawker, a zatim i kao modni i portretni fotograf sa prestižnom listom klijenata. Elegantno sirovi miks “prelepih kontradiktornosti” čini Tamindžićev stil i estetiku posebnim i moćnim. O njemu su pisale mnoge istaknute publikacije poput New York Times-a, nazivajući ga “spojem Rona Galele, Vidžija i Terija Ričardsona”.
Sve fotografije: Nikola Tamindžić
Fucking New York je ona tačka u kojoj se, baš kao i u Berninijevom maestralnom Zanosu svete Tereze, spajaju seksualna ekstaza i transcedentalno stanje agonije i bola. Na kraju, kada pogledaš lice, ta osećanja seksualnog i religijskog zanosa izgledaju isto, objašnjava Tamindžić u razgovoru za VICE Srbija. Uhvatila sam ga na Skajpu, u kratkoj pauzi između finalnih priprema za objavljivanje knjige. Iako se poznajemo više godina unazad kroz brojne zajedničke prijatelje, ovo je zapravo bio prvi put da smo nešto ozbiljnije popričali, jedan na jedan. Njegova vedrina, prijatan i nežan glas, blagi osmeh i posvećenost koja prati svaku razmenjenu reč, čine da se potpuno prepustiš razgovoru i potpuno zaboraviš na vreme. Nemam sumnje da iste sile deluju i kada drži kameru u ruci.
Kao projekat za sebe, Fucking New York traje oko četiri godine, sa većim ili manjim prekidima, uglavnom aktivan tokom leta. Međutim, još nekoliko godina ranije, spontano su počele da nastaju neke fotografije bez zaokruženog formata, ali sa izvesnom zajedničkom crtom. “Te slike su se pojavljivale, nestajale, i onda se desila bukvalno ona tuš situacija kada mi se to ime samo pojavilo. Preskočilo je svu onu pretencioznost koja inače ovakve stvari prati. Nije ‘taština praznine’, već tačno to što jeste, a da je pritom i dvosmisleno. Seks sa Njujorkom ili ono, prokleti jebeni Njujork!”- priča mi Nikola.
Postoji nešto neverovatno oslobađajuće i osnažujuće u čitavoj seriji Fucking New York. Njena slojevitost i reference koje se otkrivaju čak i uz najmanje grebanje po uglačanoj površini su ono što, pored snažnog vizuelnog izraza, izdvaja ove od svih ostalih fotografija (polu)obnaženih žena koje smo videli bezbroj puta.
Rana inspiracija za FNY sa jedne strane bio je Balkan Erotic Epic, video instalacija Marine Abramović. Ovaj rad istražuje, za današnja shvatanja ortodoksnog morala, nesvakidašnje i bizarne načine na koji su erotska energija i ljudsko telo bili deo balkanskih paganskih rituala, tradicije i kulture. Inspiracija iz Balkan Erotic Epic-a odlično se susrela sa onom čuvenom polaznom tačkom Seksa i Grada o vezi sa samim gradom i guranja iste preko linije apsurda.
Lice i usta imaju potencijal da budu najopsceniji seksualni organ.
Uprkos originalnoj ideji i pokušajima da i muškarci budu deo Fucking New York zajedno sa ženama, kvir i osobama drugih rodnih identiteta, to se u praksi nije realizovalo, priča Nikola. “Trebalo je da to bude istraživanje različitih oblika tela, godišta, boja kože, da obiluje raznolikošću. Međutim – muškarci? Kao bubašvabe se razbežali. Svi su bili inicijalno entuzijastični, ali kada shvate šta im se sprema, u fazonu su ‘Hmmm, pa ne znam baš’. Iz različitih uglova mogu da razumem zašto je to tako. Živimo u nekim, na različit način, patrijarhalnim sredinama. Uvek postoji slutshaming. Patrijarhat nije samo gušenje ženskih motiva, već i muških. Znači, nikome ne odgovara. Ali, zanimljivo je da trans žene, koje su u tranziciji, odnosno imaju penis, apolutno nisu imale problem sa slikanjem”.
Tamindžić se okrenuo jednoj drugoj vrsti istraživanja na temu šta ova foto serija može da bude.
“Fucking New York je vremenom postao kao neki bezbedan prostor za žensku senzualnost, za female desires. Posebno ovde u Njujorku, verujem da je i u Beogradu slično, od dobacivanja na ulici, hvatanja za ruku i tih stvari ne može da se živi. Otvoreni politički angažman mi nije blizak po senzilbilitetu, ali ovde postoji jedan politički angažman koji je zasnovan na kreiranju alternativnog prostora u kojem to što postoji [u realnosti], više ne postoji, ili ga ovaj novi prostor čini apsurdnim. Fucking New York je svet u kojem ljude zabole kurac. Mesto gde je tvoja intimnost toliko jaka da može da se desi na sred ulice i da one prosto ostanu bez prolaznika, da ostanu bez žive duše. Znači, ovde je apsurdno, a ne tamo na slikama”.
Finalni deo pretresanja ove kompleksne tematike nalazi se u predgovoru knjige koji će dati različite perspektive na celu priču. Moli Krebepl, u prvom tekstu predgovora pretresa Tamindžića na temu patrijarhata, i posebno, male gaze-a. Saša Frer Džouns, nekada novinar New Yorker-a, sada urednik kulture u LA Times-u, priređuje kratak esej iz druge, takozvane muške perspektive.
Cela stvar je zapravo postala strašno zanimljiva kako se knjiga približila i kako su neke fotografije počele da otpadaju a druge da ostaju, priča Nikola. “Ljudi koji su trenutno u knjizi su ljudi koji se bave stvarima – urednice novina, rediteljke, novinarke, umetnice, pisci. Iako na prvu loptu vidiš ‘gola riba i Njujork’, ljudi koji imaju svoje priče su uneli potpuno drugu dimenziju, i njihove fotografije su preživele. Oni kojima je pravshodni posao ili interesovanje u životu bio modeling u ovom ili onom obliku, kojima je potrebno jako usmerenje da bi izneli to, imali su tendenciju da otpadnu”.
Jedna od onih koji su ušli u knjigu je Kendis Fortin, visoka crnkinja sa natrćenim dupetom ispred satiričnog Tramp postera. I zaista, deluje da nema savršenije osobe koja bi mogla da to radi. Kendis je producentkinja i aktivistkinja, angažovana na kampanji Bernija Sandersa. Tamindžić je upoznao kada je bila kustos izložbe u kojoj je učestvovao. Bila je oduševljena njegovim fotografijama, na šta joj je uputio poziv da učestvuje. Sa oduševljenjem je prihvatila. “Generalno je to taj stav ‘Why the hell not, deluje zanimljivo, hoću da budem deo toga i nemam stida’. Ili, kao što kaže druga devojka, ‘neću da imam posao u kome bi ovako nešto bilo problem’”.
Pored Kendis i drugih fantastičnih žena, sa stranica knjige Fucking New York dominiraće i Stoya, super zvezda industrije filmova za odrasle, uspešna poslovna žena, povremena kolumnistkinja i generalno velika kraljica univerzuma. Nama Srbima posebno omiljena zbog njenog srpskog porekla. Upoznali su se pre 11 godina, a njihovo prvo slikanje iz tih vremena mu je, kaže Tamindžić, promenilo život.
“Pre toga sam bio čabar od fotografa što se tiče nekog slikanja jedan na jedan. Radio sam one fotke sa žurkama, ali neko ozbiljno slikanje, ne. Kad smo se prvi put slikali, to je bila katastrofa, to ne sme u javnost da izađe, nikad”, smeje se Nikola. “Šest meseci kasnije smo ponovili slikanje i razvalili.”
Koliko god Njujork i život u njemu delovali kao ultralibelarna sredina, kad malo zagrebeš shvatiš da su Ameriku osnovali ljudi kojima je Engleska bila previše raskalašna, objašnjava Tamindžić. Zato i nije iznenađujuće da među američkim štamparijama nije našao onu koja bi štampala njegovu knjigu. “Američke štamparije spadaju u dve kategorije. Jedna je: ‘mrzi nas da radimo ispod 10 soma knjiga pa ćemo da napravimo cene takve da ti sam odustaneš ako radiš mali tiraž’. A druga situacija je bila: ‘Mi ne možemo da radimo tvoju knjigu, imamo prosvetne klijente koji ne bi bili srećni kada bi saznali da smo ovo radili’. ‘Prosvetni klijenti’ su code word za ‘nosi se u kurac sa tvojim sisama i dupetima’”, priča mi.
Sa druge strane, braća Belgijanci i Italijani smatraju da su Fucking New York fotografije baš lepe i zapravo i nisu nešto šokantne, pa će se knjiga štampati u Evropi. Ipak, što se medijske prezentacije knjige tiče, u kampanji za prednarudžbine ona neće smeti da nosi pun naziv, već varijacije poput “F-king New York”, “—-ing New York”, sve samo ne “fucking”. Čak je i naslovna strana igra sa cenzurom. Nikola kaže da toliko kompromisa može da napravi.
“Zanimljivo je to sa Amerikom. Imaš toliko seksa, ali kada je seks nešto što je zabranjeno, nešto o čemu mora da se vodi računa na ovakav način, onda postane strogo usmeren na to da bude kontraverzan. Odnosno, stav je – ‘je l’ ovo za drkanje, pošto ako nije, onda ne znam šta da radim sa tim. Ili drkanje ili obuci neku odeću’. Kada su nadzori seksa opušteniji, onda postoji prostor da se kaže – ‘ovo je jako, ovo je interesantno, ovo je senzualno, ali nije neki big deal’, što je više neki evropski stav. Pa dobro, gole su, u čemu je frka? Hajde da vidimo šta si ti uradio sa tim, umesto, a što ti to radiš ovako?”
Nikola je napustio Evropu i Beograd u decembru 1999. godine. Kaže da ga je jako voleo, dok sve nije otišlo dođavola početkom devedesetih. I dalje voli da prepričava neke potpuno bizarne priče o ovom sumanutom, predivnom i često zbunjujućem mestu. Dok pokušavam da saznam kakav odnos sa Beogradom ima danas (naspram onog kakav vidimo da ima sa Njujorkom), priseća se dve stvari koje su se u godini njegovog odlaska desile jedna za drugom. Prva je činjenica da su tokom NATO bombardovanja i stari i mladi sedeli po parkovima i gledali “vatromet” na nebu celu noć. A onda, tri meseca kasnije, dok se odvijalo pomračenje sunca, svi živi su se zabarikadirali po kućama da im, ne daj bože, ne izgore oči.
Štaviše, što se vizuelne strane Fucking New York tiče, sve ove senke i to neko čudno, pomalo avetinjsko svetlo, došli su upravo od tih pet minuta pomračenja sunca u Beogradu te ’99., otkriva mi iznenada Nikola.
“Tih pet minuta potpuno pustih ulica i tišine bili su neverovatni. Kada je sunce počelo da nestaje, i ptice su ućutale odjednom. Ni jedna kola, ni jedne duše na ulici nema. A svetlo se promenilo, tako da je vazduh postao kao neko staklo. To je bilo nešto jako čudno, i jako impresivno. Prizor kao posle nuklearne katastrofe. Kao osećaj je ostao u meni. Zapravo, ovo nikada nikome nisam rekao.”
Uoči izložbe u Domu omladine u Beogradu pre tri godine, mnogi su pitali da li bi radio seriju Fucking Belgrade. “Kao neko ko je morao da zapali odavde, imam čudan i netipičan odnos sa Beogradom. Fenomenalno mi je svaki put kad dođem. Međutim, kada bi se radilo nešto kao Fucking Belgrade, to bi bila dosta šira priča i morala bi da bude drugačija od Fucking New York. Ali, na koji način? Fucking New York su ljubav i mržnja. A meni se čini da zbog cele situacije u Beogradu i generalne frustracije i besa koji se oseća na ulicima, tu nema baš mnogo ljubavi. Ljudi sa kojima pričam gledaju kako da zapale odatle. To je više situacija tri meseca pred razvod, a ne ljubavna afera i nekakav divlji seks”, kaže mi uz osmeh.
Poseban trag na Nikolu ostavili su i lik i delo Dejvida Bouvija, zvezdanog čoveka koji nas je nedavno napustio. To nije bio linearni uticaj, već inspiracija u smislu: nemoj da staneš, nemoj da si zadovoljan malim, pucaj na veliko.
“Meni je i dalje potpuno neprirodno da živim u svetu u kojem njega nema. On jeste bio dugo odsutan sa scene, ali opet je to bio neki drugi svet. Sada živimo u svetu u kojem Dejvid Bouvi ne postoji. To je kao da je neko ugasio svetlo. Šta sad, ostavio si na sa Snepčetom i ovim raznim sranjima, Bože… Osećamo se sami. Neko je rekao, He just didn’t seem the dying kind.”
Činjenica da postoji neka ozbiljna tematika, ne znači da to što radimo mora da bude dosadno.
Različitih Dejvid Bouvija ima onoliko koliko je i ljudi koji ga vole. Tamindžićev Bouvi je Thin White Duke. “Poslednjih tri meseca najviše slušam Outside i Diamond Dogs. To su ploče koje su pucale na neki gesamtkunstwerk, ali su pale negde na pola ispod. To pucanje na visoko, pa čak i kad podbaciš, ta ambicija, ta želja da prebaciš preko svojih mogućnosti, to je meni strašno veličanstveno, strašno lepo, strašno ljudski. Čak i za nekog ko je imao talenta koliko je on imao, to je jako bitno. Čak i kad nemaš snage da prebaciš, pucaj i dalje na ono što je tebi jako bitno, šta god to bilo”.
Bouvijeva sposobnost pakovanja ozbiljnih i interesantnih stvari u format pop muzike je bila inspirativna za mnoge. Tako i knjiga Fucking New York može da se konzumira i kao pop, zabava, čak i kao kemp. Ali, ispod te površine postoje nivoi i nivoi, reference i aluzije na nešto drugo, zanimljivije i dublje.
“Posebno što se tiče seksa i senzualnosti, [u umetnosti] postoji ta tendencija da se odeseku kukovi, da seksualnost postane apstraktna, da se slučajno ne bi desilo da ljudi uživaju u nečemu na senzualan način. Da, treba da bude za glavu, ali treba da bude i za kukove i prepone. Činjenica da postoji neka ozbiljna tematika, ne znači da to što radimo mora da bude dosadno. Bouvi je bio neko ko je u rokenrol doneo strašno mnogo glave. Ali kompromis oko nogu i dupeta nikada nije pravio”, kaže Nikola uz osmeh.
Kao priča za sebe, Fucking New York je krunisan i zaokružen izdavanjem knjige koja će definitivno “razbiti” monotoniju polica i stočića za kafu širom sveta. Međutim, sam stil se preneo na Tamindžićevu modnu i portretnu fotografiju i nastaviće da živi u ostalim žanrovima i novim projektima, kao što je Sound of Silence, gde se tragovi Fucking New York sreću sa glitch radovima “primalnog seksualnog nesvesnog” iz serije Avant-hard.
Zanimljivo je primetiti da, iako gotovo sve vreme pričamo o golim ženama i gradu, dosta njih u Fucking New York uopšte nisu nage. Na kraju, kako kaže Tamindžić, lice i usta imaju potencijal da budu najopsceniji seksualni organ.
“Egzistencijalistička želja za prevazilaženjem tela stoji negde iza svega ovoga. Samo, ljude smara da o tome pričaju. Hajde onda da vidimo šta sa tom dramatičnom situacijom možemo da uradimo i napravimo nešto što je life affirming, radije nego strah od smrti”.
Slavljenje života, u svoj njegovoj strasti, lepoti i bolu – to je Fucking New York.
Zavirite u knjigu:
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
