Autor teksta gura prst u Kiiroo Onyx; fotografija Vito Di Stefano
Stotinak ljudi se okupilo u Panorama sali na vrhu hotela Andaz u Zapadnom Holivudu. Tog dana se održavala XBIZ 360 konferencija za zaposlene u seksualnoj industriji. Na bini se nalazio Shockspot, poznatiji kao „Rols Rojs za jebanje” – ćoškasti metalizirani mehanizam čiji ud je imao dildo na vrhu. Čovek pored njega držao je u ruci Fleshlight, čuvenu veštačku vaginu.
Fleshlight sprava opremljena je posebnim dodatkom po imenu Vstroker. „Ovim putem pratimo pokrete korisnika i šaljemo podatke do USB drajva na kompjuteru,”objašnjava predsednik Vstrokera Džon Raskin dok na bini demonstrira upotrebu svog aparata. Kaže da se njegova kompanija udružila sa webcam porno sajtom Flirt4Free, i da zajedno nude interaktivnu uslugu – virtualno seksualno iskustvo koje omogućava mušteriji da preko interneta stupi u kontakt (to jest, „kontakt”) sa devojkama pred kamerama.
Videos by VICE
Kako bi Raskin protresao nabudženi Fleshlight, dildo ruka na Shockspot mašini se kretala napred nazad; svaki trzaj pratilo je robotsko zujanje.
Da li ovakva tehnologija predstavlja budućnost seksualnih pomagala? Poslednjih godina se mnogo priča o sve popularnijem polju „teledildonike“; ova nakaradna izvedenica opisuje kombinaciju seksualnih igračaka, elektronike, i kompjutera. Danas, kada statistika kaže da skoro 10 odsto Amerikanaca priznaje da koristi svoje pametne telefone tokom seksa, deluje neizbežno da ćemo svi prihvatiti ove napredne seksualne gedžete. Ali dok tehnologija grabi napred i nudi nove mogućnosti za parove na distanci, tehnoljubitelje, i naravno konzumente sex-cam performansa, postaje očigledno da je prenos seksa u virtuelni prostor izuzetno komplikovana rabota; prate je neuspeli eksperimenti, greške u dizajnu, nepouzdana tehnologija, i sumanute inovacije.
„U suštini, potrebno je preneti sve pokrete i gestikulacije vezane za seks koje je čovek kroz evoluciju razvio, i uneti ih u komad slabašnog hardvera,” kaže Kajl Mekulis, robotičar i inženjer specijalizovan za virtuelnu stvarnost, autor bloga Slashdong posvećenog teledildonici. „To nije nimalo lako. Uzmite samo standardne kompjutere – većinu ljudi plaši čak i pomisao da sami instaliraju štampač.”
Termin „teledildonika” potiče iz 1975; prvi ga je upotrebio IT guru Ted Nelson, a od tada su se mnogi ponadali da će kompjuteri doneti seksualnu revoluciju. „Možda će nam jednog dana seks biti uskraćen ako ne platimo struju,” nagađao je još 1993. Chicago Tribune. Iste decenije, kompanija Digital Sexsations izdala je jedan od prvih uređaja na polju teledildonike: Black Box je povezao četiri plastične alatke na prastari onlajn čet interfejs, i omogućio da se vibracije daljinski kontrolišu.
Po današnjim standardima Black Box deluje tragikomično primitivno, ali mnogi proizvođači su prihvatili ideju kontrole na daljinu, pa smo dobili vibratore koji se aktiviraju putem wi-fi ili bluetooth konekcije. Kompanija OhMiBod iz Nju Hemšira je otišla korak dalje sa svojom telefonskom aplikacijom koja usklađuje ritam vibratora sa ritmom srca na monitoru, tj. prevodi otkucaje srca u vibracije. U isto vreme kompanija Comingle prikupila je 50,000 dolara putem donacija da bi dizajnirala Mod, „multi-vibracionu Open-sors Dildo-platformu” koja uključuje Wii Nunchuk džojstik, Arduino kontroler, i programske opcije otvorene za modifikaciju.
Nova pomagala konstantno izmišljaju i proizvode kako firme tako i nezavisni dizajneri, a ta otkrića obično prate blogovi posvećeni tehnologiji (npr. Budućnost seksa na Motherboard-u). Tokom XBIZ 360 konferencije, jednu od zanimljivijih prezentacija održala je amsterdamska firma Kiiroo, čija dva nova proizvoda pomeraju granice kad je u pitanju ljubav na daljinu.
Prvi je Onyx, elegantna crna alatka za drkanje; spolja je opremljena senzorima a unutra sadrži deset prstenastih steznika u kanalu nalik na Fleshlight. Drugi je Pearl, golubije beli silikonski vibrator koji, kad ga dodirnete, liznete, ili ugurate, prenosi signale putem bluetooth konekcije i video čet platforme do Oniksa, što srećniku na drugoj strani pruža simultano interaktivno seksualno iskustvo.
„Isprobao sam ga i sam,” kaže Tun Timermans, direktor i jedan od osnivača Kiiroo, po završetku prezentacije ove kompanije. Iako proizvodi još nisu na tržištu, primili su na desetine hiljada narudžbi i unapred prodali već pola prvog kontingenta. „Moramo da nađemo način da zbližimo ljude.”
Iako sve ovo zvuči uzbudljivo, uređaji su još uvek relativno ograničeni – dok muški korisnik može biti zadovoljen na daljinu, Onyx još uvek ne može da utiče na Pearl. Ali Timermans kaže da bi sledeća verzija softvera trebalo da dozvoli korisniku Oniksa da kontroliše vibracije Perla, i to nije sve. Neki dizajneri smatraju da ova tehnologija obećava. Brajan Šuster iz Uthverse Digital-a i idejni tvorac Red Light Center virtuelnog okruženja, gleda pet godina u budućnost, kad će uređaj poput Oniksa u svojoj četvrtoj ili petoj generaciji biti ukombinovan sa virtuelnim okruženjem, i nada se da će moći da ponudi izuzetno kompleksno, realistično iskustvo.
„Moći ćete da je držite za ruku. Poljubite je u obraz, ona vam izmasira ramena. Poližete joj vaginu,” kaže Šuster. „Ne bih hteo sve to da radim koristeći Fleshlight. Ali kad bude moguće da svaki dodir usana ili jezika zaista prenese stimulaciju u oba pravca, naravno – naravno – da će ljudi to raditi. Nema sumnje da postoji potražnja.”
Koliko je ovo zaista realistično? U industriji seksualnih pomagala, neki skeptično gledaju na polje teledildonike.
„Još uvek pokušavamo da utvrdimo da li je ovo trend ili prolazna moda,” kaže Robert Rom, predsednik kompanije Jimmyjane čiji su specijalitet elegantno dizajnirani vibratori.
„Iz naše perspektive, nije još ništa sigurno. Nismo zauzeli čvrst stav. Ali razmatramo i istražujemo sve mogućnosti, svakako.”
Istini za volju, nema baš sva teledildonika previše smisla. Na primer Je Joue, vibrator iz 2007., je koristio poseban programski jezik. Kao što je Mekulis objasnio prošle godine na Slashdong blogu, taj proizvod nije uspeo zato što je bio previše skup (225 funti tj. oko 400 dolara) i previše komplikovan za upotrebu. Takođe, mnoge žene nisu smatrale da je koncept programiranja vibratora zavodljiv; korisnik bi povezao Je Joue na kompjuter preko USB porta, snimio ritam vibracija koji mu odgovara, i podelio ga sa drugima.
Još luđi je bio A10 Cyclone, japansko masturbaciono pomagalo za muškarce iz 2009. godine, koji je nudio „istorijske promene u razvoju masturbacije” uz pomoć moćnog motora i čak 49 rotacionih režima,od blagih do „ultra visokih”. Ali kad ga vidite kako radi, više je podsećao na neki mehanizam iz prehrambene industrije nego na zabavnu igračku za seks. Dodatno je sve komplikovala upotreba posebnog R-1 kontrolera koji se prodavao pojedinačno. (Prošlogodišnja verzija Ciklona koristi bluetooth i deluje manje strašno, ali i dalje je teška aparatura u pitanju.)
Sve ovo ukazuje na možda i najveću prepreku za visokotehnološka seksualna pomagala. Ako već možete da se zadovoljite jednostavnijom spravom – kao što je moćni Hitachi Magic Wand masažer iz 1968, još uvek izuzetno popularan – zapitaćete se da li vredi truda menjati je za novi i komplikovaniji mehanizam povezan na internet.
Novina pruža mogućnost da stupite u kontakt sa voljenom osobom na drugom kraju sveta, ili da iskusite čitavu novu paletu osećanja, ali kao što Mekulis kaže čak i samo povezivanje novog pomagala može da izazove glavobolju i pokvari raspoloženje. „Morate da uključite kompjuter, povežete igračku, nadate se da ima odgovarajuće drajvere i da će je oni aktivirati kako treba; povežete se sa drugom stranom preko interneta i nadate se da će veza biti stabilna, da koristite isti protokol, da su njihova veza i njihov uređaj kompatibilni sa vašim…”
Posle svega toga, možda ipak treba da upotrebite najjednostavniji od svih uređaja.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
