Serija „Koreni“, po istoimenom delu Dobrice Ćosića, dobro poznatom generacijama istraumiranih gimnazijalaca, najavljivana je kao „najbolja serija“ na RTS-u i melem na ranu u mozgu koju su nam izazvali prethodni pokušaji da se naprave definitivni igrani prikazi neuralgičnih perioda srpske istorije, kao što su mučeni „Nemanjići“ ili Bajićeva „Ravna gora“, u narodu poznata i kao „Ravna linija“ po tome koliko je ravnodušno ispraćena.
„Koreni“ u startu imaju jednu veliku prednost u poređenju sa tim prethodnim vedetama nacionalne klase: kvalitetan literarni predložak. Šta god mislili o liku i delu Dobrice Ćosića, umeo je da kao retko ko posle Stevana Jakovljevića i Branka Ćopića u reči uhvati i životno prikaže društvena i duševna previranja koja su tokom poslednjih stotinu i kusur godina oblikovala Srbiju i ono što akademici vole da zovu srpsko nacionalno biće.
Videos by VICE
Ćosićevo umeće je možda još i veće zato što se „Koreni“ događaju u vreme kada nije bilo velikih aktuelnih pitanja opstanka zemlje i naroda, kada Srbija nije bila ni u kakvom velikom ratu. Kraj XIX veka, posle Timočke bune i nesretnog Milanovog rata s Bugarskom, bile su relativno mirne godine tokom kojih je nastajala moderna srpske država, sa svim sranjima koja sa sobom nosi ta sintagma, i koja živimo i dan danas. Bilo je to prvo doba u novijoj istoriji kada smo morali da se borimo isključivo sami sa sobom, sa svojim nasleđem, mentalitom, dobrim i lošim stranama – i Ćosić ga je baš zato sa jasnom namerom i odabrao.
Producenti serije su nam, makar u prvoj epizodi, prikazali tadašnju Srbiju kroz kamernu atmosferu – pomalo pritiskajuću, pomalo mračnu, u najavi tragičnu, ali pre svega razumljivu svakome ko ima dodira (a to smo svi) sa patrijarhalnim i tradicionalnim vrednostima. Jer kao što je Ćosić kroz priču o bogatoj porodici Katić u ruralnoj Srbiji XIX veka želeo da nam ispriča nešto o tome kakvi smo mi danas (ili preciznije, u XX veku kada je pisao roman), tako i serija prikazuje ljude koje možemo videti i danas, samo malo drugačije obučene i sa malo savremenijim prevoznim sredstvima, ljude koji imaju bazične, ali samim tim i univerzalne i vanvremenske probleme, koji u ovoj priči proističu iz porodice, uverenja i nasleđa, što korespondira sa simboličkim trojstvom ljubavi, vere i nade.
Te ljude drama nam mora dočarati kroz dijaloge, pre svega, i scenarista Đorđe Milosavljević se za sada u tom cilju izvornim materijalom služi pažljivo, ne preterujući (mnogo) sa isklizavanjem u monologe koji služe da oslikaju likove, njihove motivacije i stavove. Taj težak posao deluje kao da će biti urađen zanatski profesionalno, a račune se tu u mnogome i na kvalitete glumačke postave, da doda ono što nedostaje.
Žarko Laušević je pojava koja je gorko nedostajala našem glumačkom nebu još od nezvaničnog umirovljenja Gage Nikolića. Sada, u zrelim godinama, pokazuje zašto je jedan od najvećih koje je dala generacija osamdesetih (doduše, sam je odgovoran za stavljanje svoje karijere on hold). U ulozi patrijarha Aćima Katića, čoveka rastrzanog između tvrdokornih uverenja i ličnog interesa, ume da iznese dramsku pauzu, da mimikom i telom kaže sve što je potrebno, da intonacijom i intenzitetom koji se na prvu loptu ne uklapaju sa izgovorenim, prikaže višeslojnost osećanja a da ni za trenutak ne zađe u šmiranje.
U stopu ga prati Nenad Jezdić, u ulozi sluge, Tola Dačića, koji takođe uspeva da uverljivo iznese kratke monologe u kojima se vide odrazi narodne mudrosti koju Ćosić kanališe u svom pisanju. Tolu se priprema tragedija: iako je tek postao otac, jedan od sinova mu se razboljeva, i to je prilika da se – u kratkom monologu, a kako drugačije – prikaže jedan od osnovnih motiva „Korena“.
Tolo, poredeći boga i svog gazdu Aćima, u sceni dojenja dva njegova tek rođena sina, suprotstavljen je sceni susreta dva Aćimova sina sa ocem, i daje komentar ne samo na Srbiju i naš mentalitet, koliko i na samo delo i ono što mi kao čitaoci/gledaoci očekujemo od jedne ovakve priče koja će nam reći nešto o nama samima, o nama kao Srbima više nego kao građanima Srbije, koja će nam verno prikazati „nacionalni narativ“: da je svaka priča o nekom narodu u stvari priča o njegovoj eliti, od „Rata i Mira“ do latinoameričke sapunice.
Treći stub epizode je bez sumnje Igor Đorđević, u ulozi Đorđa, Aćimovog sina koji je ostao na imanju i nastavlja očev posao, ali je nesrećan svojom sudbinom i proklet jalovošću za koju krivi svoju ženu Simku, u pažljivo doziranoj interpretaciji Slobode Mićalović. Đorđević odlično dočarava suspregnut bes i čemer svoga lika. Jedina slabija tačka je scena u kojoj tuče Simku – ne toliko zbog glume, koliko zbog upitnog režiserskog rešenja u kome prelaz na nasilje počinje i završava se naglo i nemotivisano.
Ipak, to je otprilike sve što se može zameriti režiji Ivana Živkovića, koji je ovde pružio, ako ne baš masterklas, onda jedan solidan javni čas o tome kako valja režirati seriju za nacionalnu frekvenciju: nerizična ali i nepretenciozna, u funkciji drame i građena na radu s glumcima i plećima direktora fotografije (iskusni Goran Volarević).
„Koreni“ nisu nikakav vrhunac TV produkcije, čak ni u današnjoj Srbiji. Ali bi se mogli svrstati u nekakvu obaveznu lektiru, recimo za Radoša Bajića ili Gordana Mihića, kao primer kako to treba da se radi, jer je u pitanju jedna pre svega ljudski urađena serija, profesionalna u svim aspektima.
Zabrinjavajuće je u stvari što takvu seriju nismo imali toliko dugo, naročito na RTS-u, koji realno jedini ima budžet za tako nešto veći od Mitrovićeve mesečne potrošnje goriva za jahtu i privatni avion.
Ohrabrujuće je što trenutno – i konačno – na RTS-u imamo dve serije koje su po svim kriterijumima urađene kako treba i koje imaju komercijalni potencijal da zainteresuju široku publiku, a i da pri tom nekom kažu nešto relevantno, što bi vredelo upamtiti. Ili makar citirati po Tviteru.
