Svi skrinšotovi: jutjub
Zaronimo u ovaj video snimak kao u netaknuto planinsko jezero, snimak koji je nedavno viralno obišao planetu, snimak čoveka koji ispizdi na biciklistu, pojuri ga, pokuša da mu šutne zadnji točak, padne na lice i polomi prste, snimak esencije besa tako intenzivnog da postaje skoro prekrasan, besa nepresušnog i beskonačnog, besa na koji suvozač ni ne trepne, toliko je navikao na to da nema šta da kaže.
Ovo je viralni video snimak pod naslovom „klovn pao kao budala“.
Videos by VICE
Negde na dva minuta i 52 sekunde, desi se moja omiljena stvar na celom svetu, rečenica „veži ti svoja USTA, jebote”. Ukratko prepričano, Pežo Tata se naljutio iz razloga koji obično ljuti tate: biciklisti voze putem i ne poštuju saobraćajna pravila. Biciklista mu skrene pažnju na činjenicu da vozi bez pojasa što takođe krši pravila saobraćaja, i kaže mu „veži pojas”. Na to pobesneli Pežo Tata krikne: „veži ti svoja USTA, JEBOTE”.
Savršena rečenica. Ovo je savršena rečenica. U široj teoriji fonoestetike, stručnjaci kažu da engleska sintagma „cellar door” sadrži savršenu kombinaciju slogova i samoglasnika, da prosto klizi sa jezika. Sa dužnim poštovanjem – seru kao foke. Vikipedija članak o toj frazi treba da zameni frazom „veži ti svoja USTA, JEBOTE”, rečenicom koja nosi toliko besa da se čak čuje nagli zaokret tačno između „ti” i „svoja”. Ubija me ta pauza, ostavlja me bez reči. Krene on sa „veži ti,” efektno replicira na sugestiju vezivanja pojasa njemu ranije upućenu, a onda zastaje jer shvata da nema pojma kako da završi, šta da navede kao objekat vezivanja. Dakle tu stane žustro grabeći sopstveni pojas, a onda se doseti šta bi mogla da bude suština rečenice, njena sama srž: reći će biciklisti da zaveže, da ućuti – i tako mu reči same naviru, podiže glas, grokće, cvrkuće, urla „svoja USTA, JEBOTE”, pre nego što krene napred još pola metra i ukoči. Bože, savršene li rečenice. Istetoviraću je ćirilično na ruku. Kad umrem, biće mi epitaf.
Vožnja sa kuvajtskim ženskim bajkerskim klubom
Čist, idealan prikaz klasičnog očinskog besa. Upravo je to u pitanju: tata izgubio kontrolu uživo. Kad ga biciklista stigne, kaže mu „preblizu pretičeš, druže, preblizu” a Pežo Tata je već zapenio, spreman da eksplodira. Već je dogurao do stotke a nije ni bio blizu nule. Počeo je od 0 tek kad se rodio, a odavno je već na 100. „ŠTA BRE”, kaže on. „KOLIKI TI JE TO BICIKL, JEBOTE?” Ništa dijalog, ništa „Oh, stvarno preblizu pretičem”, samo nesputani bes. Obožavam ga. Zamisli samo kako je to kad se voziš okolo i ključaš od srdžbe. U Pežou. Opet ističem, osoba na mestu suvozača ne kaže ni reč. Ništa to nije novo. Za njega je ovo sasvim uobičajena količina besa. On je najljući čovek na svetu.
Ali vrhunac ovog snimka je ipak u padu, u gracioznom i karmički savršenom trenutku koji nadilazi „smešno” i postaje „umetnost” ako se sagleda kadar po kadar.
Šut je ono što obara Pežo Tatu, pokušaj šut na 3:25, u trenutku kad shvata da njegovo puko ljudsko telo ipak neće stići bicikl, pa iz čistog mahnitog očaja zamahuje stopalom ka zadnjem točku, ali tu gubi korak, noga mu kleca, i –
– i onda se loše prizemlji, i već zna da se zajebao, već vuče u levo, obara ga sopstveni zamah, šutersko stopalo ga izdaje kao Juda Isusa, baš kad mu je bilo najpotrebnije
– i poleće, zna šta mu sledi, brzina mu nekako smiče naočare sa lica
– a onda trenutak istine, zaranja savršeno, poput labuda, obe noge u vazduhu, ruku ispruženih da ublaže neumitni sudar sa tlom, sivim betonom koji mu juri u susret, jedan čist, netaknut trenutak mira. Lice mu je opušteno, telo mu prihvata sudbinu koju mu je nametnuo razbesneli um, svesno da mu sledi bol, da bol neće pogoditi samo šake i lice već i ego, da će ga ulubiti kao haubu Pežoa pošto pokupi biciklistu. Taj trenutak traje večno. Trenutak prefinjene lepote i umetnosti. Da li nam je 2015. godina dala savršeniji trenutak od ovog? Naravno da nije. Trebalo bi ga izložiti u muzeju za buduće generacije. Da se naplaćuje ulaz, da ljudi čekaju u redu satima da bi ovo iskusili. Obezbeđenje da stoji oko izloženog trenutka. Sofisticirani lopovi da pokušaju da ga ukradu provlačeći se kroz sigurnosne lasere. Falsifikatori da pokušaju da ga repliciraju. Ovo je naša Mona Liza.
Čovek na pločniku, 2015.
Čovek ophrvan očajem diže dupe u vazduh posle bočnog pada, 2015.
Uf!, 2015.
YouTube komentari i opšta diskusija fokusirani su uglavnom na raspravu o tome ko je bio u pravu a ko nije, pretvaraju ovu jedinstvenu pojavu drumskog besa na puku borbu dobra protiv zla, bicikala protiv automobila.
Ali ako se usredsredimo na to, gubimo iz vida suštinu i dušu ovog video snimka, ovoj najlepšeg artikla proizvedenog u novijoj istoriji sveta. Automobile i bicikle vreme će pregaziti, ali Pežo Tata će istrajati. Svi se mi rađamo, živimo, i umiremo, jedino će razbesneli Pežo Tata večno zaranjati licem u beton.
