Prvobitno objavljeno na Tonic.
Snovi često deluju nedokučivo, a većina ljudi ih zaboravi još izjutra. Ali tokom bolnih tranzicionih perioda — raskida, razvoda, gubitka voljenih osoba — snovi umeju da postanu toliko živopisni, toliko životni, da čak i najveći skeptici prema snovima počnu da primećuju te noćne vizije i čak pronalaze utehu u njima.
Videos by VICE
Od poznih sedamdesetih do sredine 2000-ih, psihološkinja Rozalind Kartrajt izvela je niz studija na snovima sveže razvedenih ljudi. Za jedan eksperiment pozvala je šezdesetoro njih koji su se nalazili usred razvoda — otprilike polovina njih u depresiji — da u dva navrata provedu tri noći u laboratoriji za spavanje, jednom na početku procesa razvoda i ponovo dvanaest meseci kasnije. Na početku projekta, trećina pripadnika grupe depresivnih prijavilo je da je sanjalo bivše partnere. Krajem iste godine, oni koji su sanjali partnere na početku bili su skloniji tome da se oporave i po praktičnim i po psihološkim merenjima; njihovo raspoloženje bilo je pozitivnije, njihovo finansijsko stanje stabilnije, čak su im i ljubavni životi bili više zadovoljavajući. To što su sanjali razvod, činilo se, pomoglo im je da ga prebole.
U jednoj drugoj studiji, Kartrajt je pobliže proučila sadržaj dnevnika snova razvedenih osoba, pokušavajući tačno da odredi šta neke snove čine više terapeutskim od drugih. Ovaj put pratila je snove dvadeset devet žena, od kojih je devetnaest u početku bilo u depresiji, tokom pet meseci njihove razdvojenosti od partnera. One koje su bile na putu oporavka, otkrila je, bile su sklonije da imaju interakciju sa bivšima u snovima na aktivniji, pozitivniji način. Jedna žena videla je kako se njen bivši muž osramotio na žurki i bilo joj je lakše što nije bila s njim kad se to desilo. Jedna druga iskazala je mržnju prema bivšem i njegovoj novoj devojci.
Ti snovi bili su živopisni i komplikovani; uključivali su gomilu različitih likova i spajali različite maltene nespojive rukavce prošlosti i sadašnjosti sanjača. Snovi druge grupe, u međuvremenu — onih koji su i dalje ostali u raljama depresije — obično su bili prosti i neemotivni, i u njima je sanjač igrao pasivniju ulogu. U jednom takvom karakterističnom snu, žena je ćutke stajala po strani dok je njen bivši izvodio novu dragu na sastanak. U drugom snu, razvedena žena gledala je bivšeg muža kako razgleda par cipela.
Snovi mogu da nam pomognu i da lakše izađemo na kraj sa univerzalnim nedaćama životnog ciklusa, kao što je, na primer, pomirenje sa smrću. Proces ožalošćenosti je haotičan i veoma individualan, ali za većinu ljudi sam rad na žaljenju nastavlja se i u snovima; u živopisnim, nezaboravnim snovima, mrtvi nam se često vraćaju. U studiji iz 2014. godine izvedenoj na skoro tri stotine ožalošćenih u centru za brigu o starijima na severu savezne države Njujork, 58 odsto njih moglo je da se priseti najmanje jednog sna o osobi koja je umrla. Iako snovi nisu uvek bili prijatni, obično su pružali neku vrstu utehe; pomogli su ožalošćenima da prihvate gubitak voljene osobe i dovodili do pojačanih osećanja duhovnosti i celokupnog osećaja blagostanja. U snovima je često mrtva osoba bila mlada i zdrava, uživala je u blagodetima zagrobnog života ili donosila neku poruku punu nade živima.
Nakon što je umro otac psihološkinje Patriše Garfild, ona je odlučila da intervjuiše druge žene koje su nedavno izgubile nekog važnog u svom životu i otkrila da može da svrsta njihove snove u različite faze ožalošćenosti. Priroda snova o ožalošćenosti menjala se kako je ožalošćeni počinjao da se miri sa gubitkom. Isprva su pokojnici izgledali kao da se vraćaju u život, kao da žele da pričaju o okolnostima svoje smrti. Ovi snovi o “oživelima” bili su uznemirujući i podsticali su na iracionalnu grižu savesti preživelih što su “dozvolili” da osoba premine.
Šest nedelja nakon što mu je umro otac, Filip Rort je sanjao da mu se otac vratio na Zemlju, besan što je sahranjen u pogrešnom odelu. “Sve što je izbijalo iz tog pokrova bilo je nezadovoljstvo na njegovom mrtvom licu”, napisao je Rot u svojim memoarima Očevina. Snevač bi mogao da se oseti ogorčenim što ga je pokojnik nasamario ili mu naneo bol, ili san može biti prijatan u tom trenutku ali da izazove jak osećaj gubitka po buđenju. Takvi snovi, iako bolni, mogu da pomognu ožalošćenom da shvati da pokojnika stvarno više nema.
Tokom naredne faze, koju je Garfild nazvala dezorganizacijom, pokojnik može ponovo da se pojavi da se oprosti ili pođe na neko opskurno putovanje. Jedan udovac u studiji Garfildove sanjao je da se vozio do aerodroma sa suprugom. Kad je bračni par stigao, ona je pošla ispred njega, mahnula mu da se pozdravi s njim i rekla mu da će joj se on pridružiti kasnije. Čovek je ovaj san protumačio kao dozvolu da se ponovo vrati životu i smatra ga zaslužnim što mu je dozvolio da se reintegriše u svet i čak ponovo oženi. U finalnim stadijumima — kad je ožalošćeni već prihvatio gubitak— on bi mogao da iskusi prijatne snove u kojima je pokojnik mlad i ponovo zdrav ili nudi reči utehe ili neki savet.
Snovi jedne mlade žene, istraživačice snova po imenu Deidre Baret koja se starala o baki dok je ova umirala od raka, dobar je primer ovog ciklusa. Njeni najraniji snovi odražavaju psihu opterećenu osećajem krivice. U jednom, njena baka rekla je da moraju da izazovu njenu smrt još jednom — ovaj put, možda će devojka uspeti to da izvede kako treba. U drugom, rekla joj je da pozove policiju, zato što nije umrla od raka; bila je otrovana. Kad je mlada žena počela da se oseća bolje, sanjala je da je ponovo dete. Njena baka joj je spremila toplu kupku, rekla joj da je voli i objasnila joj da odlazi u Raj. “Od tada”, rekla je žena, “bila sam pomirena sa bakinom smrću.”
Ovaj članak adaptiran je iz nove knjige Zašto sanjamo: Transformativna snaga naših noćnih putovanja (Imon Dolan/Hoton Miflin Harkort), koja izlazi danas.
