Šta je gejm: igra sa granicama koju prolaze sve izbeglice

Kada je tokom druge polovine 2015. godine podignut čuveni „Mađarski zid“ – koji je zapravo dupla žičana ograda podignuta čitavom dužinom mađarsko-srpske granice – nakon što je je Mađarska 15.09.2019. zavanično zatvorila granice za izbeglice, situacija za one koji su prelazili hiljade kilometara da bi stigli do neke zemlje EU u kojoj bi mogli da rade i osećaju se sigurno postajala je sve lošija.

Ubrzo nakon toga, u decembru 2015. i januaru 2016. Hrvatska kroz svoje granice propušta samo ljude iz Sirije, Iraka i Avganistana, da bi 06.03.2016. proglasila svoje granice potpuno zatvorenim za prelaz izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka.

Od tada se na mestima gde su se okupljale izbeglice mogla sve češće čuti jedna reč, koja je u svetu u kojem su se oni i njihove sudbine u tom trenutku nalazili bila izgovarana kao da se izgovara bilo koja obična, normalna reč. Reč koju izgovarate nakon običnog dana tokom kojeg ste imali normalne aktivnosti, jeli, radovali se, tugovali, radili, spavali.

Ta reč bila je „gejm“ (eng. game, igra).

Do momenta zvaničnog zatvaraja granica sa Mađarskom i Hrvatskom izbeglice su nesmetano prolazile kroz Srbiju, bez potrebe da se zadržavaju u Beogradu duže od par dana, a od tog momenta svi su morali da posežu za gejmom ne bi li nekako prešli granice i stigli do željenog mesta.

Šta je to gejm?

U najkraćem, gejm je svaki pokušaj izbeglica da pređu granicu koja je za njih zatvorena. To može biti vožnja u prikolici šlepera (sada na granicama postoje skeneri osetljivi na toplotu ili ugljen-dioksid koji otkrivaju da li se unutar vozila nalazi neprijavljeni živi organizam), noćno šunjanje kroz pogranične šume i traženje skrivenih puteva, hvatanje za vagone teretnih vozova koji polaze iz Subotice za Mađarsku i nada da će se tako proći, kao i plaćanje previsokih cena uspešnim ili manje uspešnim krijumčarima i verovanje na reč da će pronaći put do Mađarske ili Hrvatske i kasnije drugih zemalja Evropske unije. Sve to izbeglice nazivaju gejm.

U tim akcijama skoro svakog dana i svake noći većina njih biva pohvatana od strane policije, ali kad bi se vratili u svoje pogranične skvotove bez obzira na to što su pretrpeli batine, lomljenje ruku i nogu, krađu novca, obuće ili odeće – svi bi kao prvu rečenicu izgovorili: „Nisam imao sreće na gejmu.“

Upoznajte igrače

Tokom leta 2019. u blizini Subotice upoznao sam momka koji je preko 70 puta išao na gejm na granici sa Mađarskom i nije uspeo da pređe. Ponekad bi stigao do Budimpešte, ali kad bi ga policija tamo zaustavila na ulici, odmah bi ga smestili u auto i vratili nazad u Srbiju, bez ikakvih papira. Istom tom prilikom razgovarao sam sa grupom od tridesetak momaka, uglavnom mlađih od 25 godina, i na moje pitanje da li je iko skoro uspeo da prođe, jedan dečko je rekao kako je troje Avganistanaca iz njihove grupe uspelo da pređe granicu pre više od mesec dana.

Tom prilikom upoznao sam i osamnaestogodišnjeg dečaka koji mi je govorio kako je tačno 104 puta pokušao da pređe granicu. Brojao je svaki pokušaj. Pokušavao je dva puta svakog dana – jednom ujutru i jednom uveče i ko zna koliko puta je bio prebijan ili mu je bio oduziman novac, ali nije odustajao od gejma.

U jesen 2019. u improvizovanom izbegličkom kampu nadomak Šida i granice sa Hrvatskom razgovarao sam sa grupom Paštuna među kojima je bio i dečak koji je tek tog dana stigao u kamp. Na pitanje koliko će pokušavati da pređe granicu odgovorio je da će to raditi koliko god bude bilo potrebno. Dan, nedelju dana, mesec dana, godinu, 100 gejmova ako treba – dodao je odlučno.

U Beogradu sam nešto kasnije upoznao čoveka koji je pokušao već 55 gejmova i nije prešao, ali je prešao sve gejmove do tad, tako da je bio ubeđen da će preći i ovaj poslednji. “Ja nisam dao 10.000 evra da bih stigao dovde samo da sad ne bih uspeo.” – dodao je odlučno.

Krajem 2019. razgovarao sam sa momkom, dvadesetogodišnjim Nurudinom, koji je pre više od tri godine krenuo iz Avganistana i koji je do Srbije brže ili sporije uspešno prešao sve gejmove. Tek od Turske nadalje – prema njegovoj priči – za istu stvar koju rade od početne stanice – na primer Avganistana ili Pakistana, koristi se reč „gejm“.

Na granici između Avganistana i Irana, iranska policija puca i ubija ljude koji pokušavaju da pređu granicu. Ljudi koji kasnije tuda prolaze nailaze na komade kostiju i leševe. On sam je, po sopstvenom priznanju, bio šokiran kada se tokom 2015. i 2016. čuo sa prjateljima koji su već bili na putu i koji su mu o prebijanjima na granicama i paničnom trčanju po mračnim pograničnim šumama govorili kao o gejmu. “Mi smo mislili da su oni ludi” – rekao mi je tada – “neko ih tuče i ubija a oni viču – gejm, gejm.”

Kako izgleda gejm

Danas, u aprilu 2022. gejmovi izgledaju slično kao i pre par godina, ali desila se jedna bitna razlika. Dok su Mađarska i Rumunija sa jedne strane otvorile humanitarne koridore za izbeglice iz Ukrajine (što je normalna stvar koja treba da se podrazumeva), sa druge strane na granici sa Srbijom policijske patrole su sve gušće i sve nasilnije prema izbegliama koje pokušavaju da uđu u EU tim putem i redovno proteruju ljude nazad na teritoriju Srbije.

Mađarska ograda – zapravo dve duple, paralelne ograde visine četiri metra krunisane bodljikavom žicom i širine tolike da između ograda taman mogu da se mimoiđu dva patrolirajuća džipa – ostala je jedno od najopasnijih mesta za prelaz. Izbeglice su kopale tunele ispod ograde, sekli su prolaze kroz samu ogradu ali ipak je najčešći gejm ostao pokušaj prelaska preko ograde.

Za prelazak ograde na gejm se nose tri seta merdevina. Krijumčari ih postavljaju tako da izbeglice mogu da se popnu i spuste niz prvu ogradu i zatim da se popnu na drugu ogradu, odakle bi, bez četvrtog seta merdevina morali da skaču. Sudbonosni skok na zemlju završi se često teškim povredama donjih ekstermiteta – prelomima ili nezgodnim uganućima nogu.

Četvrte merdevine se ne koriste (nema ih) da bi se uštedelo na vremenu – žuri se da policija ne bi naišla, da bi se krijumčari i izbeglice razišli i da bi što pre mogli da nastave da se kreću ka unutrašnjosti Mađarske. Mnogi ljudi upravo zbog ovih skokova ostaju trajni invalidi. Nemaju odgovarajuće tretmane za povrede, niti imaju dovoljno vremena za te iste tretmane u želji da se što pre domognu Evrope, koja iz dana u dan šalje sve jasniju poruku da ih ne želi.

I dok sa jedne strane ljudi prolaze kroz humanitarne koridore, sa druge strane ljudi prolaze kroz bezbrojne gotovo fatalne gejmove u kojima im policijske snage tih istih humanih država samo odmažu i kako stvari stoje, neće u skorije vreme dobiti status ljudskih bića.

Zašto baš “gejm”

Fascinira ali i izbezumljuje činjenica da izbeglice (kao i ljudi uključeni u rad sa njima) svoje prelaske, odnosno pokušaje prelaska granica nazivaju gejmom. Ponašaju se kao da je sve što rade samo igrica u kojoj će – baš kao u bilo kojoj kompjuterskoj ili običnoj igri – samo ukoliko sakupe dovoljno iskustva i imaju malo sreće uspeti da pređu sledeći nivo igrice i da će tako stići do kraja. Samo da nauče sva pravila i pokušaju dovoljno puta i sve će biti okej. Uspeli su na granici sa Bugarskom iz tridesetog puta, pa će sigurno uspeti i na granici sa Mađarskom ili Hrvatskom iz ko zna kojeg puta.

U realnom životu, dešava se da bivaju opljačkani, pretučeni, polomljeni i ubijeni. Usput se utapaju u opasnim rekama poput Drine, doživljavaju nervne slomove, ostaju bez odeće i hrane, ali gejm i dalje ostaje gejm i oni koji ostaju živi nastavljaju da pokušavaju.

U međuvremenu, granice ostaju zatvorene i neme za ljudsku patnju i vapaje ljudi koji samo pokušavaju da se domognu boljeg života. I upravo iz te nemogućnosti kontrole nad svojom sudbinom izbeglice koje shvataju ironiju i težinu situacije u kojoj se nalaze, kao i licemerje zemalja koje ne žele da otvore svoje granice, svoje aktivnosti u cilju prelaska granica i nazivaju gejmom – kako bi lakše podneli stvarnost – i svake zore i svake noći skaču sa ograda, kače se na vagone ili trče kroz tamne šume u nadi da će se igrica uskoro završiti povoljno po njih.