Nacionalna služba za zapošljavanje, na ulazu portirnica. Usplahirena žena stupa unutar tog kvadratnog metra, hoće nešto da priupita dežurnog.
“Stoj”, ili nešto slično izgovara čuvar, obučen u sivi pulover, bez ikakve identifikacije statusa, pa možda upravo zbog toga sa silnom željom da ispolji svoje ingerencije.
Videos by VICE
Jer, iako ne čujem šta čovek tačno kaže, govor tela skoro pa uplašene stranke upućuje da je službeno lice istripovano na sopstveni „položaj” i „značaj”. Žena prvo ustukne, pa se vraća u rikverc onih par koraka da uspostavi komunikaciju koja dolikuje predstavniku reda. Snishodljivim glasom moli da je uputi gde treba.
Prva lekcija u čekanju posla, što često liči na doživotni proces, jeste strpljenje i poniznost. Umeće je potrebno čim se uđe u salu za evidenciju (i, naravno, kasnije).
Dovoljno da se proćaska sa sapatnicima.
Prijem je, istina, digitalizovan, pritiskom na taster dobija se broj koji se pojavljuje na ekrančiću nakon nekog vremena. Tačno kada, zavisi od broja prisutnih službenika, i zna da se razvuče i do pola sata.
Dovoljno da se proćaska sa sapatnicima. Manjkavost u broju stranaka nadoknađuju izrazi lica iz kojih se čita svakojaka sudbina. Sedam do jedne, davno je zašla u sredovečnost, sedo korenje kose izbija ispod nanosa plave farbe. Mladi su neuhvatljivi, oni brzo obavljaju administraciju, i put pod noge.
Ta prilično tužna žena dugo premeće po tašni, dokumenta drži u najlon kesi. Zamišljena je, samo fizički prisutna, pa se i pretres otegao. Očigledno je jedno: ona nigde ne žuri.
Apsolvirala je medicinu ko zna kada, ovde reguliše status zbog povlašćene vožnje GSP-om i zdravstvene knjižice, dok posao traži preko privatnih agencija. Njena specijalnost je nega starih i bolesnih.
Još uvek je umorna od izbeglištva iz Hrvatske, na šta se nakalemio elitizam i srodan mu nepotizam Srbije, da je dibidus dokusuri.
– Prvo poslodavci nisu hteli ni da čuju da prime izbeglicu, a dok sam ja sredila papire, ta firma gde sam imala šanse da radim se ugasila – priča kao da je jedva čekala da se nekom ispovedi. Nesvesno ilustruje stanje u državi tokom devedesetih. I šire.
Niz odbijanja doveo je do toga da se zamisli: bolje da bude korisna na način kome je najviše dorasla. Da pomaže starcima sa demencijom, kancerom, Alchajmerom, srčanim i moždanim udarom.
Pogledajte film Čekajući ceo život na posao: Vukovci
Možda je mogla da se pouzda u pomoć prijatelja, pošto rodbine više nije imala. Zatrla se u ratnom vihoru (kakva lepa reč za tako ružnu i zlokobnu stvar). Međutim, od malena su je učili da se ni kora hleba ne jede dok se ne zaradi, pa nikom ništa nije tražila, niti šta očekivala.
– Brinula sam se pet godina o bračnom paru doktora, ona je bila bistra i fina gospođa, ali je umrla od infarkta. I on je bio srčani bolesnik, što sam odmah videla, a on nije hteo da prizna ni sebi ni drugima – opis potkrepljuje izrazima poput „miokard”, „aritmija”, „smanjena srčana frakcija”, što očigledno ne radi da me impresionira, već joj je to u navici.
Lepo ga je opominjala da se čuva, a on zapeo da premešta saksije sa terase, da se biljke ne smrznu. Sa svojih 93 godina, 150 kila i pomenutom falinkom, to mu nije bilo pametno.
Mimo običaja, odbio je ručak i legao da odrema, i u ove detalje žena ulazi zato što datu situaciju često preispituje u mislima.
Prepoznala je simptome nadolazeće nevolje i pozvala Hitnu pomoć. Na njene i oči lekara, strefio ga je „masivni infarkt”. Tolikog čoveka bacio bar pola metra od kreveta. Tako je skončao, po njenom mišljenju – prevremeno, jer imao je još toliko sklonosti i ambicija.
Starci o kojima brine za društvo su „otpisani”, ali ona daje sve od sebe da im produži vek kad god je moguće. Ali, kad kancer metastazira, tad naprosto moraš da odeš – ovim dokazuje da joj nije bilo žao doskorašnje solidne plate (jer ćerka tog para živi i radi u Engleskoj), već čoveka.
Mnoge je ta fina dama ispratila na „onaj svet”, ali brzo pronalazila druge klijente. Mnogo je starih i bolesnih bez okrilja biološke porodice.
– Ona žena što je nedavno dobila NIN-ovu nagradu, pisala je o svojoj majci, a ja bih imala što-šta da kažem o mnogim majkama – njena tvrdnja navodi na zaključak da o „svojim” stracima misli i mimo radnog vremena.
Ne samo zbog strpljenja i stečene poniznosti (jer stari znaju da budu svojeglavi), uvek bi se dugo zadržavala na datom mestu, budući da je njenoj klijenteli bitno da se ne menja lice koje se nad njima nadvija.
– Kad neguješ bolesno dete, tu ima mnogo više nade – nastavlja mirnim glasom, kao da priča o promenljivom vremenu. Tako je jednu bebu čuvala od šest meseci do odlaska u vrtić, dok se mališi nije razvio „respiratorni sistem”.
Pričala bi ona još dugo, da nam nije prišao drugi redar, po treći put. Nije ovo mesto za „čampras-divan”, već za evidenciju niže „kaste” nezaposlenih, tako tumačimo držanje dežurnog.
Stoga skupljamo krpe i odlazimo.
Drugi dan, drugi biro, a otprilike isti tajming. Reda pred šalterima nema, ali je puna čekaonica za zakazane razgovore sa referentima. Najsmrknutije lice je na kraju hodnika, ali tu je jedina prazna stolica.
– Mogu li nešto da vas pitam – angažujem svoju poniznost.
– Nemojte, molim vas, čekam razgovor za posao – opet je govor tela rečitiji: ni devojka, ni ženica sva se trese od treme. Ni na kraj pameti mi ne pada da joj otežavam muke.
Iz kancelarije, srećom, ubrzo izlazi prethodna kandidatkinja. Hod joj je samouveren, osmeh na usnama. Trčim da je stignem, jedva se probijam sa „Dragicom” (kolicima-krmačom) kroz isprepletane muške noge duž hodnika.
Devojka je orna za razgovor. Sad će da napuni 28, bez jednog dana zvanično zavedenog staža. I sa praksom bliskoj struci kao kad bi diplomirani filmski producent prodavao televizore.
Šta je polagala? Test inteligencije, što ne zna kako je savladala, jer nema pojma šta se tražilo. Ispitivanje stručnog znanja je prošlo „tako-tako” (ambivalentni pokret šakom). Mnogo je vremena proteklo od kad je završila studije, pa se što-šta pozaboravljalo.
I nju je remetila trema, ipak manja no pri ranijim sličnim procedurama. Sad ima kakav-takav posao, što je čini manje napetom.
Nije udata i nema dece, ali je to manje zabrinjava od poslovnog stagniranja što vodi u regresiju.
– Iz mog društva samo se jedan par venčao – instant opisuje srpsku današnjicu. Svi drugi čekaju da se steknu povoljniji uslovi za formiranje porodičnog gnezda.
U ovom trenutku nije pogođena time što nema poroda, tvrdi pomalo nesigurno. Upravo je raskinula, i silno se razočarala. Ne samo u njega, već u celokupni muški rod.
Ne ide da je tešim, ali ni da je pustim tako „ugruvanu”, valjda sam nešto naučila od prethodne sagovornice. Prozborimo još koju, neutralnu, i ona odlazi niz ulicu žurnim, ne tako samouverenim korakom.
„Prihvatilište” za jednu od najranjivijih grupa, nezaposlene, nudi dokaz još jednom zanimljivom fenomenu: nada stvarno umire poslednja. Obojena mišlju da je svaki poraz tek šansa za novi početak.
Makar to bilo u 40-im, pa je jedan čovek, sa friškim otkazom u džepu, neshvatljivo dobro raspoložen.
– Otkad sam hteo da menjam struku, pa se libio, a sad me situacija sama tera u to što sam naumio – kaže ovaj mašinski inženjer. Daleko od profesionalnog starta, a daleko i od penzije, primećuje.
Već je „preduzeo neke poteze” u smislu nove službe (mimo Biroa), ali od čega živi u međuvremenu? Odgovor je srpsko geslo – snalazi se.
– Pripomaže li supruga – pitam „zainteresovano”, a zapravo tendenciozno. Njegova gorka grimasa je kao udarac po sred mog „usveubadajućeg” nosa. Razveden je, veli tiho. To još nije osvestio kao priliku za novi početak. Pomalo me žulja krivica što sam mu osenčila nadu u preporod.
Posle nešto razmišljam – možda bi i osoblje Zavoda za zapošljavanje trebalo da ima beneficirani staž. Kad bi se iole uključilo u sve te sudbine kojima barataju. Ili prolaze mimo njih.
Ali, njihova funkcija je očito drugačija: biroi rada su tu da nas podsete na ono staro „trpen-spasen”.
Još na VICE.com:
Od sive ekonomije do “pravih” zanimanja: ima li posla za Rome u Srbiji
Žene u Srbiji dominiraju na fakultetu, a gube na tržištu rada
Ili ćemo da idemo u programere, ili u Ikeu, ako mislimo da radimo u Srbiji
