Šta se desilo klincu koji je u Mekdonalds nagradnoj igri dobio milion dolara

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Mislim da Mekdonalds duguje nešto mestu u Virdžiniji po imenu Galaks.

Jednog hladnog februarskog dana 1989. godine, trinaestogodišnji Skoti Landret uzeo je stare novine da bi podložio porodični šporet – osim što su se preko njega grejali, tu su takođe pekli proju u tiganju, kuvali povrće iz bašte i životinje ulovljene po Apalačkim brdima.

A onda, kao Čarli iz dečijeg romana Roalda Dala, mali Skoti je primetio da iz novina nešto sija. Nije bila u pitanju zlatna karta već nešto još bolje – sjajna crna ploča! Skoti je pojurio do kućnog gramofona. Nikad ranije nije imao u rukama samo svoju ploču.

Prislonio je iglu na vinil i pustio pesmu. Kad se ona završila, snimljeni glas rekao je Skotiju da pozove izvesni broj i preuzme nagradu koju je osvojio.

– Mislio sam da ćemo dobiti nova kola ili nešto za jelo, ne bih se žalio ni na jedno ni na drugo – priča Skoti.

-Ni na kraj pameti mi nije bilo da se radi o milion dolara – kaže on.

Skotijeva prva ploča ustvari je bio fleksi-disk, jedan od osamdeset miliona primeraka koliko je Mekdonalds proizveo krajem osamdesetih.

Fleksi-disk je tanko parče vinila ili papira prevučenog vinilom koje se vrti kao i gramofonska ploča. Bilo ih je raznih oblika i veličina, a obično su služili u promotivne svrhe. Pošto je svaka porodica imala gramofon, fleksi bi kompanije kačile za hrbat časopisa, slale u vidu razglednica, čak i ugrađivale u kartonske kutije ovsenih pahuljica (v. Kiss Krunch i Jackson Five promotivnu kampanja.)

Osamdesetih godina, restorani brze hrane obožavali su da dele fleksi-diskove. Deca su iz Burger Kinga izlazila punih ruku Alfovih fleksi snimaka (v. Melmac Girls i Take Me ALF to the Ballgame). Onda je usledio Mekov odgovor: odštampali su 80 miliona fleksija svoje „Jelovnik“ pesme, ekvivalent osamdeset platinastih ploča. Najpopularniji album tog doba, „Triler“ Majkla Džeksona, prodao se u samo 66 miliona primeraka.

Ali ova promotivna kampanja Mekdonaldsa direktno je asocirala na Čarlija i fabriku čokolade: jedna jedina od osamdeset miliona ploča donela bi onom srećniku koji je nađe nagradu od milion dolara.

Svaki Amerikanac koji je znao za sebe osamdesetih godina znao je i kako ide „Jelovnik“ pesma Mekdonaldsa. Reklamirali su je neumorno preko televizije. Danas znam nekoliko tridesetogodišnjaka koji mogu da je otpevaju napamet. Jedan od njih je pesmu naučio na času u osnovnoj školi.

Tekst pesme „Jelovnik” je sadržaj celokupne ponude Mekdonalds restorana iz tog doba. Na fleksi pločama, čuje se kako pesmu uzalud pokušava da nauči napamet i otpeva dečiji hor – ali samo na dobitnoj ploči vrednoj milion dolara, pesma je otpevana od početka do kraja.

Bila je to prva Skotijeva ploča.

Milion dolara nigde ne bi značilo više nego u Galaksu, kaže Skoti dok jedemo u lokalnom Meku.

– Pre toga se radilo za malu platu, jedva smo krpili kraj sa krajem – kaže Skoti. „Jedva da je bilo dovoljno hane za sve nas.“

Skoti je u detinjstvu tek ponekad mogao da priušti obrok u svom omiljenom restoranu, Mekdonaldsu.

– Kad je stigla ta ploča, više nismo ni o čemu morali da brinemo -priča on.

Pošto je Skoti bio maloletan, nagradu je u primila njegova majka Šarlin Prajs. Odletela je avionom (prvi put u životu) do Čikaga, snimila reklamu u sklopu iste kampanje. Oprina frizerka joj je sredila kosu. Po povratku u Galaks, Šarlin Prajs se udala za čoveka svog života, otkupila prodavnicu u kojoj je prethodno bila zaposlena, i dala joj ime The Price Is Right. Zaposlila je celu familiju, i za lokalne siromahe uspostavila sistem plaćanja na crtu.

Ipak, stvari za njenu porodicu nisu prošle kako se nadala. Tokom svoje posete Galaksu, saznao sam kako su se odvijali događaji tokom trideset godina koje su usledile – na možda i neočekivan način.

Svi članovi porodice i ostali žitelji ovog gradića pričaju svoj verzije ove priče, ali sve one se završavaju sa milionskom dobitnicom Šarlin Prajs na samrti u kamp-kućici svoje sestre Keti, bez igde ičega.

Ne znam da li je baš sve tačno, ali evo šta su mi rekli: Par godina posle dobitka u nagradnoj igri, Prajs je prodala prodavnicu po značajno nižoj ceni od one koju je platila. Neki kažu da su je pokrali članovi porodice. Neki kažu da prosto nije umela sa novcem – razbacivala se egzotičnim putovanjima, od Dolivuda preko Gvatemale i Haitija pa čak do Oklahoma Sitija. Odrekla se godišnjih rata u zamenu za jednu isplatu u totalu, brak joj se raspao, a onda se jednog dana probudila i shvatila da ju je dečko ostavio i napustio grad, prethodno ispraznivši sve račune u banci.

Nedugo posle srećnog dobitka, Skoti je bio prinuđen da se zaposli u istom Mekdonalds restoranu kako bi imao od čega da se izdržava.

– Galaks je malo mesto, nema tu mnogo prilike da se zaradi, veruj mi na reč – kaže Skoti dok završava svoj pomfrit, pohovanu piletinu, i Dr Peper.

Prošlog avgusta, u vreme moje posete, Skoti je bio nezaposlen. Tezgario je tu i tamo na okresivanju drveća. Kada je otišao da poseti sestru Temi u Galaksi Motelu sa druge strane autoputa od Mekdonaldsa, posvađali su se povodom otkrića dobitnog fleksi-diska (detalje možete čuti u mom prilogu za KCRW). Od tada ne govore, kaže Skoti. Temi je nekad putovala sa majkom na egzotične lokacije, a nedavno je u motelu kom živi prisustvovala ubistvu nožem.

– Ne znam da li se porodica raspala zbog tog novca, ali svakako ih nije održao na okupu.

Za kraj posete, odlazim u Blue Ridge Grill, poslednju staru pivnicu u gradu, gde kažu da je Šarlin Prajs za života često svraćala.

Gledam kako vlasnik lokala Klint „Pit“ Fank pravi čizburger na prastarom gvozdenom grilu. Meso se ovde sprema na isti način još od pedesetih godina prošlog veka: u tiganju sa sirom, slatkim kupusom, senfom, sitno seckanim lukom, i papričicama. Fank kaže da je par puta pravio svoj burger za „nekog lika iz Vendija“, a da je nedugo potom ovaj lanac restorana počeo da služi svoj „Karolina burger“ sa praktično istim sastojcima.

– Nema ti to nikakve veze sa tamo nekom Karolinom – zaključuje Fank.

A šta je bilo sa dobitnom fleksi pločom, jednom jedinom u osamdeset miliona? Tokom reportaže, zajedno sa Skotijem sam otkrio da plastični disk koji decenijama čuva u posebnoj fascikli u stvari nije onaj pravi. Kada smo najzad našli gramofon da bi pustili navodno retku ploču, ispostavilo se da na krhkom starom pačetu plastike zapisa ni nema.

Skotijeva majka je mrtva, novac je odavno nestao, sa sestrom više ne govori, a najdraža uspomena ispostavilo se da je lažnjak. Od čarobnog fleksija ostalo mu je samo slomljeno srce.

Kao što rekoh, mislim da Mekdonalds duguje nešto mestu u Virdžiniji po imenu Galaks.

Poslušajte KCRW Lost Notes epizodu „Plastika od milion dolara“ preko Apple Podcasts, KCRW radija, ili nekog trećeg izvora podkasta.