Skoro sam sigurna da, kada se u nekom društvu spomenu ta tri slova koja su skraćenica za Fakultet dramskih umetnosti, sastav vazduha kreće da se menja i odjednom kreću pogledi ispod oka. Ko to studira FDU i misli da je previše kul i bolji od svih, ko želi da ga upiše, ko je pokušao, ko nije uspeo pa teši sebe pričama da upadaju samo ljudi preko veze, kakav je ovaj profesor a kakav onaj, da li ćeš i ti da uđeš i izađeš iz LDP-a?
Budući da sam završila taj famozni fakultet, u ovom tekstu ću pokušati da vam ga predstavim – kao i sve oko njega – onakvim kakvim jeste.
Videos by VICE
FDU = biti previše kul = biti nabeđeni kreten
Prva predrasuda koju moram da napadnem, a koja je najjača i ubedljivo najiritnantnija, jeste ta da su ljudi sa tog fakulteta “nešto drugo”. Ljudi sa tog faksa su kao bilo koji studenti sa bilo kog drugog umetničkog fakulteta. Naravno da ima nabeđenih budala, ali ima ih svuda. Kada ste poslednji put čuli nekoga da kaže – ma pusti, on/ona je sa FLU? Verovatno nikad, osim ako niste sa FPU. Istina je da smo malo rasejani, i svako u svom fazonu jer, zaboga, to nam je i posao, ali sav taj hajp posebnosti dolazi od ljudi sa strane, a ne od samih studenata.
Okej, poneke kolege, kojima ribe inače ne bi dale, umele su vrlo pametno da iskoriste činjenicu da studiraju FDU i to je ok, cilj opravdava sredstvo ponekad.
Sećam se, kada sam tek upisala faks, nisam smela da izrazim nijedno mišljenje, pa makar i o majčinoj supici, a da mi brat i sestra nisu prilepili etiketu uz standardnu prozivku – evo je ova najpametnija, to je naučili na FDU. Zbog same prirode onog čime se bavimo, logično je da imamo malo drugačiji pogled na stvari i da smo pomalo profesionalno deformisani, ali svi koji su se posvetili izučavanju neke oblasti imaju sličan “problem” samo se to drugim profesijama manje uzima za zlo. Ako me već nešto pitaš o nekom filmu ili predstavi, očekuj drugačije i složenije razmišljanje. Aman, to je kao da si pitao ekonomistu da ti tek tako prokomentariše trenutno stanje na berzi.
Foto: Marko Grujić
Uostalom, ako se od spolja konstantno stvara taj hajp da fduovci glume ludilo, oni će vremenom početi tako da se ponašaju, i to ne treba da čudi. Nakon četiri godine slušanja iste ploče u svom okruženju, na kraju sam prihvatila da “budem” to što se projektuje u mene iz čistog nerazumevanja. Ne možeš da se boriš protiv nečije projekcije. Da, ja sam završila FDU, vau, to je baš kul, osim što u većini slučajeva kada se završi faks, pa makar to bio i FDU, u ovoj zemlji te diplome najčešće mogu da se okače mačku o rep.
PROČITAJTE: Stvari koje će vam se desiti kada završite fakultet
Mitski prijemni na FDU i tri zlatna pravila
Nije istina da se ovaj faks upisuje samo preko veze, to su vam verovatno rekli ljudi koji nisu uspeli da ga upišu i koji nisu znali kada da stanu sa pokušajima. Biti dete nekog glumca, reditelja, dramaturga, najčešće je mač sa dve oštrice. Istina je da toj deci možemo zavideti na startnoj prednosti, ali oni rizikuju da ceo život budu u nečijoj senci i iz nje nikada ne izađu. I ja sam tu decu gledala onako malo ispod oka, ali kada sam shvatila da su oni najčešće cela svoja detinjstva provodili po pozorištu i bioskopskim salama, da imaju genetske predispozicije da pokupe talenat i interesovanje, možda im je sve to mnogo značajnije od te neke potencijalne “veze” koju im ljudi odmah kače. Ova profesija je prilično surova, ako ne valjaš, nema tog tate ili mame koji te mogu gurnuti negde. Čak i da to urade, prirediće ti pakleno iskustvo koje nikom ne bih poželela. Takođe, svi neuspesi dece “poznatih” su tri puta gori jer se od njih mnogo više očekuje.
Ono što je istina, sa druge strane, vezano za prijemni, jeste da je velika kocka i da ti često uz pripreme treba jako puno sreće. Potrebna je neka vrsta intuicije, neki poseban talenat samo za polaganje prijemnog, pogotovu kod usmenog dela kada se razgovara sa komisijom. Talenat da budeš što prirodniji a opet, nisi sa drugarima na kafi, da imaš samopouzdanje ali da ni slučajno nemaš stav da bilo šta znaš bolje od komisije, da istrpiš podbadanja, ponekad i uvrede, kojima te testiraju ili je u komisiji poneka budala (dešava se), da svaku nepovoljnu situaciju pokušaš da izvučeš i da se ni slučajno ne foliraš da znaš nešto što ne znaš. Mnogo ljudi je glatko upisalo fakultet da bi posle prolazili kroz golgotu, dok je veliki broj njih upisao iz drugog puta. Za godinu dana su radili, proširili vidike, sazreli. Kada su upisali fakultet, sve im je bilo za tih godinu dana lakše nego ovima što su dobro prošli na prijemnom iz prve.
Neke je prijemni opet toliko istraumirao da nikada nisu ni probali ponovo. Neki su dolazili na konsultacije nakon treće godine da vide kako je, pa su odvalili nešto poput “za mene je film Star wars glupost” i time zapečatili sebi sudbinu. Tebi mogu da se ne dopadaju Ratovi zvezda, ali je pametnije da to mišljenje zadržiš za sebe jer nipošto ne smeš da kažeš za delo koje je osvojilo ceo svet i postalo kult da je glupost. Za sve što niste sigurni da li biste izjavili, zapitajte se – ko sam ja da dam grubu i ekstremno isključujuću ocenu o nekom delu, i koja količina argumenata i znanja stoji iza moje izjave?
_________________________________________________________________________
Pogledajte film VICE Srbija “Zašto volim da vozim skejt”
___________________________________________________________________________
Jednoobrazna formula za upisivanje ovog fakulteta ne postoji. Ono bez čega zaista nećete upisati ništa je talenat. Bez dobrog rada koji se predaje ili nastupa na prijemnom za glumu, neće vas ni uzeti u obzir. Onda tek kreće ocenjivanje po nijansama jer ipak nema mesta za sve, mada, zapravo, često ima prostora za upis dosta ljudi. Statistika je ekstremna najčešće samo na glumi. Kada sam upisavala fakultet, 30 kandidata se prijavilo za 10 mesta, što je, zapravo, vrlo ok. Takođe, bez određene pripreme vas verovatno neće primiti. Na sajtu postoje spiskovi literature koju treba pročitati, oko radova ćete se konsultovati sa ljudima koji su to već prošli, za glumu se nećete pripremati sa nastavnicom srpskog iz škole već ćete verovatno godinama unazad ići na časove.
Foto via Flickr user
I opet, naravno, ništa od toga nije garant da ćete upasti. Međutim, dok sam propitivala kolege kako bi oni posavetovali buduće kandidate za njihove smerove, dobila sam identične odgovore, bez obzira na katedru. Sledeći ih, formulisala sam tri zlatna pravila.
1. Idi na konsultacije – postoje da bi pitao sve što te zanima, da bi ti se pružile informacije, da bi video neke od profesora, da bi video kako izgleda fakultet, gde je biblioteka.
Idi u biblioteku.
Pitaj sve što te zanima ali nemoj pitati da bi pitao. E da, na konsultacijama nemoj mahnito klimati glavom, ja sam to radila nesvesno jer sam bila napeta, a onda sam zamoljena da prestanem jer je iritantno. Žacnulo me je, ali sam preživela. Sedi u kafić, slobodno priđi nekom studentu pitaj ga sa kog je smera, popričaj sa njim, ako ima vremena, sigurno će ti dati savet ili uputiti na kolegu sa smera koji te zanima.
2. Ne shvataj stvari lično. Ovo je bitno i dok studiraš. Pripremi se najbolje što možeš, ali uvek imaj u vidu da se za ovaj prijemni nikada ne možeš pripremiti do kraja. Imaj u vidu da je u pitanju kocka, da ćete provocirati i da si došao da te neko iskušava. Ne jedi sebe ako ne uspeš da ga upišeš iz prve, ipak imaj u vidu da postoji mogućnost da za neke stvari prosto nisi talentovan.
3. Ne pravi se da si najpametniji i sveznajući. Nisi sigurno. Možda znaš puno, ali siguno ne više od komisije, uostalom, fakultet se upisuje da bi nešto naučio. Nikome ne treba osoba koja “sve zna”. I obavezno, obavezno, izgubi nadrknani stav. Ako iz nekog razloga pokušavaš da napraviš lošu projekciju nadrkane budale jer misliš da je to tako fduovski imaj u vidu da te predrasude najčešće šire ljudi koji baš iz tog razloga nisu ni uspeli da upišu fakultet. Predrkani stav je zapravo samo za wanna-be fduovce, koji će, nažalost, zauvek i ostati wanna-be.
Studiranje
Na ovom fakultetu je bitno ko vodi klasu u koju pokušavaš da upadneš, ako je smer takav kao, na primer, na glumi i pozorišnoj režiji. Raspitaj se kod studenata ko je kakav, ali veruj i sopstvenom osećaju. To što tvoja mama i baka misle da su Ivana Vujić i Goca Marić super jer profesorka Ivana izlazi tu i tamo u štampi i ima čupavu kosu, a Goca je neviđeni lik u seriji Grlom u jagode, ne znači da one nisu u stanju da te oštete za života kao loš roditelj kopile koje nikada nije hteo.
Glumci na probi, foto via Flickr
Sa druge strane, poznato je da profesor Dragan Pelević osoba koja se zalaže za svoje studente, koji su u prvoj postavi svih prošlih i budućih Montevidea, ali pitanje je od koliko njih postanu vrhunski glumci, i to ne zbog lošeg profesora, već zato što te upravo ti Montevidei samelju. Teško da je Biković baš primer glumčine koja može da odigra više od dva stanja. Ali potencijalni uspeh je nešto o čemu ću pisati kasnije, ovde se radi o studiranju, o velikoj količini vremena koju treba pametno usmeriti. Mnogo ljudi, uključujući i mene, prekasno shvati da fakultet nije obavezan i da nije dovoljno oslanjati se samo na predavanja. Neka vam život promene iz korena, neka vas teraju da zamišljate njegovo okončanje, ali tako je verovatno svuda.
Na fakultetu ćete dobiti onoliko koliko zagrebete. Naučićete neke osnove, ali ćete najviše naučiti angažmanom van fakulteta. To što vam predaje Biljana Srbljanović ne znači da je njen talenat zarazan i da imate nešto zajedničko, osim mogućnosti da vas uhvate sa koksom, pod uslovom da imate para za koks, a kao student ga verovatno nećete imati. To što je neko poznati umetnik ne znači da ne postoje ljudi koji bi bili mnogo bolji profesori od onih koji nisu toliko emancipovani. To što je neko emancipovan, ne znači da nije dobar profesor. Ljudi vam često kažu – najteži ispit na FDU je prijemni. Neistina, ko je to rekao nije nikad usmeno polagao Teoriju filma.
Foto via Flickr
Prve godine su izuzetno teške na svim smerovima. Ubrzo zatim dolaze i krize identiteta i preispitivanja – šta ću ja ovde? Ljudima koji vole svoju profesiju, može se učiniti da je fakultet lak, i treba, ali on to, kao ni jedan drugi, objektivno nije. Uzmi od njega sve što ti pruža, ali uvek misli svojom glavom. Ni jednog profesora ne shvataj doslovno. Ne aminuj svaku njegovu reč. Neki od njih su stari, umorni ili ih je ispila kafana, neki su mladi i nezainteresovani, neki imaju diskutabilna ideološka uverenja, neki predaju određene predmete pateći ceo život što nisu profesori na nekim drugim smerovima, neki forsiraju određenu vrstu pozorišta/filma. Iako brzo kreću predrasude između smerova i međusoban hejt katedri koji se i akumulira od samog vrha, budi pametniji i izdigni se iznad predrasuda.
Najveća mana ovog fakulteta je što te niko neće povezati sa ljudima sa drugih smerova ukoliko nisi dovoljno pametan da to uradiš sam. Budi pametna, odnosno pametan.
Kada se podvuče crta
Još jednu stvar su mi rekli svi ljudi sa kojima sam pričala, nevezano za smerove: nakon završetka studija, svi su na istom – za njima je ostala gomila razbijenih snova i ideala, a jedino što je sigurno pred njima je borba i ništa drugo. Breht je to sasvim lepo definisao: “Okanite se snova da će prema vama postupati kao s izuzetkom. Ono što vam je majka govorila nikoga ne obavezuje.” (Ako biste upisali FDU a ne znate ko je Breht, hitno u biblioteku.)
Ne samo što nikoga ne obavezuje, nego to što ste studirali umetnički fakultet koji se bavi “uzvišenim” sanjarskim stvarima, što ne znači da, kao i svi drugi, nećete morati da zarađujete i imati iste stresove oko posla. Na ovom, kao i na svakom drugom fakultetu, daju vam određeno znanje, šta ćete vi sa tim posle raditi nikoga ne zanima. Niko vas nije terao da studirate.
Foto via Flickr
I da, sve su nas zaslepele sudbine ljudi koji zapravo žive od svog rada u struci, svi smo mi pomislili, ma možda i nije toliko strašno. Dovoljno ih ima da pomislimo da je moguće, a da zatim ne izračunamo baš najbolje kako zapravo stoje stvari kada se ti ljudi pretoče u statistiku. Znam čak i one koji su primećeni nakon fakulteta, koji su za razilku od drugih dosta i radili, pa ipak, od toga ne žive. To uglavnom služi da se majke hvale komšinicama i mahnu tu i tamo novinama.
Moj iskreni i poslednji savet, uživaj dok studiraš, cimaj se, voli ono što radiš, ali u svakom trenutku budi svestan da se time možda nećeš baviti. Dakle, paralelno pripremaj plan B. Podsetimo se, Olja Bećković je završila glumu, Boris Milivojević sad vodi neki kviz sa zlatnim ribicama, mali milion pisaca je završilo u marketingu, neki su čak pisali sižee za porniće, reditelji snimaju reklame ako imaju sreće, mnogi ganjaju post post post post-doktorske da se ne bi suočili sa pitanjem – šta sad?
Sad ništa, sad dolazi onaj deo koji je zagriženom fduovcu najteže da shvati – da, život postoji i van zidova njihovog voljenog fakulteta i tamo, u tom pravom životu, ljudi zapravo gledaju indijske serije, ostvarenja Radoša Bajića i Milana Karadžića, misle da je Andrija Milošević duhovit i uvek, do smrti će da postavljati jedno te isto pitanje – jao je l’ komedija, meni je bitno samo da se nasmejem.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
