Sumanute stvari koje su ljudi radili pod anestezijom

Tek nakon što sam treći put prisustvovala rođendanu gde je sat vremena glavna tema bila- sumanutosti koje smo pričali i radili pod dejstvom anestezije, shvatila sam da pojma nemamo na čemu smo zapravo bili.

Anestezija nas je u razgovoru fascinirala više nego operacija zbog koje smo je i dobili, ali o njoj smo znali daleko manje nego o intervenciji. Operisani pod totalnom kažu da su pred operaciju bili uplašeni zbog dve stvari – da li će se da probude ili šta ako se ne probude. Da se probude usred operacije, i da se ne probude posle operacije. Ali, kada su u sali čuli zveket skalpela bilo im je samo zanimljivo, a nekima i smešno što su ljudi u zelenom maskirani. Nisu se plašili.

O čudnom ponašanju pod anestezijom pričali su mi Kragujevčani, svi operisani u KC Kragujevac, kao i dr Ivan Grgić, specijalista anesteziologije i reanimatologije o tome šta se daje pacijentima zbog čega pod noževe, brisilice i bušilice idu šegačeći se sa lekarima. Dr Grgić je do 2016. godine bio načelnik anestezije kragujevačkog Urgentnog centra.

Lokalna – doktore, nisi neki frajer

Marija Raca – ja, 33 godine, operacija omanjeg “karfiola” na licu, koji je počeo da raste nakon što sam umislila da je dobar kućni piling lica kad trljaš dok ne skineš bar epidermis. Posle opet imaš 20 godina. Nešto se na odranom licu zapatilo i tako stižem do plastičnog hirurga koji treba onaj karfiolčić ispod mog levog oka da odseče. U ambulanti ležim na stolu zakačena na aparate koji mi mere rad srca i pritisak. Daju mi lokalnu anesteziju. U sali su hirurg plastičar, sestra i ja. Počinjemo. Oni sve vreme moje stanje svesti ispituju postavljajući mi pitanja, da bih pričala nešto. Oboje znaju da sam novinar, mnogo je tema za razgovor. Odgovaram im dok mi doktor A seče lice i posle ga krpi. Da se razumemo, ja sam čovek koji probuši žulj i padne u nesvest, ali ovaj put mi je samo dosadno. U glavi mi je kristalno jasno, ali blaženo i mirno. Doktor A je omiljeni sagovornik novinarima i da bih mu pomogla nalazim teme i sama, ne čekam da mi smišlja pitanja.

– Znate, kad sam ispričala ko će da me operiše, koleginice su bile oduševljene, rekle su da ste odličan stručnjak, ali i dobar frajer, kažem doktoru.

Doktor A i sestra su desno od stola na kom ležim. On je do mene, radi, ona kraj njega, ali joj ne vidi lice jer operiše. Kad sam rekla šta sam rekla, on razvuče lice u osmeh, ona takođe. Onda doktor A upita- a šta misliš ti?

– Ja baš nešto i nisam primetila, odgovaram najnormalnije i jedino što mi je čudno, u trenutku dok to izgovaram hirurgu koji mi seče lice, je- zbog čega sestra steže usne da ne bi vrisnula od smeha.

Doktor A se nasmeši. Posle sat vremena nisam mogla da verujem šta sam rekla, to nisam bila ja.

Opšta – Ništa ne dirajte dok ne dođe brka

Aleksandra Kostić, 28 godina, operisala je skočni zglob, skrcan nakon što joj je u noćnom klubu na njega slučajno stao muškarac. Operacija je Aleksandru spasila invaliditeta.

– Premrlu od straha uvezli su me u prostoriju pre glavne sale. Tu su mi dali nešto intravenski i sve je postalo zanimljivo. Ko nije probao ne zna kako je divan osećaj ne plašiti se ničega. Uvezli su me zatim u salu, prebacili me na operacioni sto. Čula sam kako čangrlja metal, valjda skalpeli, brusilice, bušilice, šta znam. Sada mi je i pomisao na taj zvuk užasan, ali tada mi je samo bilo zanimljivo. Anesteziolog je seo iznad mog uzglavlja. Iskrenula sam glavu i rekla mu- znam te od negde, ali ne znam odakle. Videla sam mu po očima da se smeje. Spustio je masku na trenutak i setih se- moj anesteziolog, bio mi u sobi dan pre. Lekari se okupiše i jedan me uhvati za nogu komentarišući nešto. Oba stopala sam uvukla pod čaršav i povikala – ne, ne, dok ne dođe brka ništa nećete dirati – svedoči Aleksandra objašnjavajući da je “brka” hirurg koji je ranije rekao da će je on operisati.

Brka je stigao, a Aleksandra se onda svim lekarima izvinila što se ugojila i izgleda kao “debela krava”. Najzad ih je pustila da rade svoj posao, prekinula je maska na licu. A onda, buđenje. Nakon što se odazvala, a neko od lekara reče kolegi- dobro je, hajdemo na cigaru, ona je skočila i zakukala da ne odlaze dok ne daju njoj cigaru.

– Odlično je, reče jedan od lekara i odoše. Dok su me zatim vozili u sobu sve mi je bilo maglovito, a samo mali krug jasnog viđenja u centru vidnog polja. A on mi je bio dovoljan da centriram nekog čoveka na hodniku kome je paklica virila iz džepa. Dozivala sam- daj mi cigaru, daj mi cigaru. U sobi sam se izbezumila i spavala satima- seća se Aleksandra svoje konfuzije.

To je jedan divan lek

Anesteziolog dr Ivan Grgić se smeje dok mu prepričavam iskustva svojih sagovornika.
Obrazlaže mi da u slučaju kada je data lokalna anestezija oko mesta gde treba se operiše, kako što je moja izraslina na licu, ta anestezija može da bude “pojačana” delovanjem sedacije, lekova koji oslobađaju nelagode i straha. Pitam se zašto sam se ja ponašala kao da sam dobila “serum istine”.

Dr Grgić objašnjava da se anestezija ne svodi samo na postupak u toku operacije, te da nekada komplikovana i delikatna može da bude sama priprema za anesteziju jer je stres tada najveći. Posebno kada je reč o totalnoj. Na oko pola sata pred anesteziju i operaciju, prima se sedativna premedikacija.

– To je jedan divan lek, generičko ime mu je midazolam, a fabrička dormikum ili flormidal. Dajemo ga pred operaciju u dozi koja je u skladu sa težinom pacijenta i njegovim potrebama, pokazanim strahom. On deluje na mozak izazivajući potrebnu sedaciju, opuštanje. Sve postaje ravno i omogućava da osoba bez straga stigne na operacioni sto. Taj komfor pacijenta, da nestane strah u izuzetno stresnoj situaciji, je značajan i za njegov kasniji oporavak. Ipak, lek ne deluje na svakoga isto, mi smo svi toliko različiti. Ima određena dejstva na svakoga i specifična na pojedince. Nekoga više uspava, nekoga čini euforičnim, nekoga potpuno opuštenim. Ima još jednu značajnu manifestaciju svog delovanja, a to je da izaziva amneziju za događaje koji slede posle početka dejstva leka. Ipak, ne kod svih, neki se sećaju dolaska na sto, ali bez straha i stresa, objašnjava mi dr Grgić.

Pitam ga zašto je Aleksandra pod dejstvom midazolama tražila samo brku, buncala i izvinjavala se što je debela. Grgić mi objašnjava da nekada bujicom reči, a pod dejstvom leka, pokušavamo da opravdamo sebe u nekim situacijama, a nekada da potisnemo još malo straha što je ostalo.

– Sve su to mehanizni rušenja blokade koja postoji u nama u svakodnevnoj normalnoj komunikaciji, kaže Grgić i ja se setih dokora A kome rekoh da i nije neki frajer kao što se priča.

Dr Grgić ne pamti iskustva svojih pacijenata. Kaže mi da je njemu sva pažnja usmerena na to da li je premedikacija normalno delovala, da li je pacijent spreman za operaciju, da li su vitalni parametri u redu.

– Mogu da pričam sa aspekta pacijenta. Pre 14 godina sam operisao diskus herniju. Zviždeći sam ušao u salu, odnosno- dovezli su me. Kada sam se probudio iz anestezije nisam mogao da spavam od sreće cele noći. Možda je dodatni razlog tome jer sam se ja pred operaciju “programirao” tako – da kad to bude gotovo neće boleti i biću zdrav- kaže dr Grgić.

Opšta – ni sa matericom nisi neka riba

Violeta Ilić imala je 43 godine kada joj je preporučeno odstranjivanje materice i jajnika zbog rizika od raka. Na sto stiže opuštena, nakljukana čime treba. Gas počinje da šišti i više se ne seća ničega. Budi se u sobi. Lekar stoji kraj nje i obaveštava je da je operacija protekla dobro, da su izvađeni organi “bili kompaktni”, ali da treba sačekati rezultate biopsije (koji će kasnije potvrditi da nema malignih promena). Violeta mi kaže da joj je u glavi bilo sve jasno, da se nije plašila, da je samo imala jedno pitanje.

– Sve ste izvadili?

– Sve? Izvadili smo matericu i jajnike- odgovara joj lekar.

– Znate, kad sam kumu pričala šta me čeka, da će mi izvaditi sve “ženske organe” bila sam uznemirena. On mi je rekao – pa nisi bila neka riba ni sa njima, ništa se zapravo i ne menja – ispalila je Violeta.

– Šta kažete – pitao je hirurg sa osmehom na licu.

Violeta je ponovila. Oboje su se smejali. Njoj posle prestanka dejstva lekova nije bilo smešno.

Dr Grgić mi kaže da u ovakvim situacijama često izlaze na površinu sadržaji koji su duboko potiskivani. Mogu da isplivaju sadržaji različite prirode, pa pacijent počinje da priča ono što je za njega bitno, ono što njega tišti. Takođe, ne mora da bude isključivo dejstvo leka.

– To je situacija kada je čovek ogoljen pred životom i onda barijere padaju. Vi i ako nemate racionalnih razloga da prema nekome budete iskreni i otvoreni, instiktivno dobijete takvu želju da sa ljudima u čijim rukama je vaš život budete bliski- objašnjava mi dr Grgić.

Buđenje

Oni koji su operisani pod totalnom anestezijom, a nisu bili urgentni slučajevi nakon teških povreda, očekujući svoju operaciju imaju mnogo vremena za strah. Kod anestezije, ljudi najviše plaše da se ne probude usred operacije i da se uopšte ne probude posle nje. Dr Grgić mi najpre detaljno objašnjava šta je totalna anestezija.

– Ona se, grubo rečeno, sastoji od tri komponente- hipnotika (za uspavljivanje), analgetika (protiv bola) i miorelaksansa (za potpunu paralizu svih mišića). Doziranje ova tri leka radi se na osnovu stanja pacijenta i vrste intervencije. Danas je u upotrebi lepeza lekova daleko veća nego što je bila pre samo 10 godina. Imamo na raspolaganju lekove za intravensku upotrebu i sredstva za upotrebu preko disajnog puta. Oni su danas mnogo komforniji nego ranije, bolja su njihova dejstva na organizam, manje je neželjenih dejstava, lakše se na kraju intervencije prekida njihovo delovanje- tvrdi dr Grgić.

Tako dolazimo do najstrašnije- teme buđenja. Doktor kaže da je mogućnost da se pacijent probudi usred operacije danas blizu nemogućeg. Ipak, oni koji su to doživeli svedočili su da je u pitanju jedno od najtežih iskustava u životu, kaže i sam dr Grgić. Objašnjava da se to dešava zbog plitkosti anestezije i da kriv skoro uvek anesteziolog jer nema pacijenta koga današnjim medikamentima lekar ne bi mogao da uspava. Buđenje usred operacije dešava se jer je anesteziolog nestručan, ako nije bio u sali jer je možda bio prinuđen da radi u dve operacije paralelno ili ako zataji oprema za monitoring vitalnih funkcija.

– Ako bi se to desilo, pacijent bi mogao da čuje, ali ne i da vidi, jer su mu svi mišići paralizovani. Takođe, uglavnom ne oseća bol. Sve i da se neko probudi, to može da traje vrlo kratko, jer bi pacijentu skočio puls i znojio bi se, što anesteziolog vidi na opremi za monitoring. Tada bi produbio anesteziju. Zbog toga je najbitniji posao anesteziologa da prati vitalne funkcije pacijenta i balansira ona tri leka, komponente koje čine anesteziju. Njihovo dejstvo vremenom slabi. To balansiranje je bitno i zbog okončanja anestezije, da sa krajem operacije dođe do isteka tih lekova. Onda se dodaju medikamenti za buđenje- pojednostavlja mi dr Grgić.

Između dve krajnosti, lokalne i totalne anestezije, su regionalna (spinalna i epoduralna) i sprovodna anestezija. Regionalna se daje u područje kičme. Kod sprovodne anestezije lokalni anestetik ubrizgava se u predeo nerava koji “upravljaju” nekim delom tela, anestezira se recimo samo jedna noga ili ruka.

I da, niko nikada nije dokazao da totalna anestezija skraćuje život. Za takvo istraživanje neko bi trebalo unapred da zna koliko bi pojedini pacijent živeo da nikada nije dobio anesteziju. Što je nemoguće.

Još na VICE.com:

Pričali smo sa ljudima koji žive u kragujevačkom Domu za smeštaj odraslih “Pčelice”

Mesta zločina nakon ubistava u Šumadiji i priče iza njih

Mi, naši bojleri i večiti strah koji nas spaja