Kada bih se razbolela kao dete, moj otac bi nacrtao strip o bitki koju moj imuni sistem vodi u organizmu. Ćale je skicirao antitela u obliku slova Y i dodao im mišićave ruke, koje se spremaju da pretuku bakterije i viruse.
Kako sam odrastala, počela sam da primećujem da se držimo metafora o fizičkom nasilju kada govorimo o imunom sistemu. Ćelije imunog sistema koje se nazivaju fagociti gutaju bakterije iz organizma. Ćelije “ubice” ili limfociti uništavaju one druge koje su savladane virusom. Usađen nam je način na koji objašnjavamo kompleksni sistem koji se događa unutar nas i štiti nas od napadača.
Videos by VICE
U eseju iz 2016. godine o militarističkom jeziku koji koristimo kada pričamo o imunom sistemu, pisac i naučnik Džon Turnej, opisao je radnju dečije knjige iz devedesetih, koja se zove “Ratovi ćelija”, a govori o “hrabroj grupi ćelija koja te održava zdravim i konstantno se bori protiv svih vrsta mikroba koji vrše invaziju. Svakog minuta, svakog sata, svakog dana tvog života, one se bore”.
“Teško je pobeći od ustaljenog načina oslikavanja ovih stvari ratnim motivima”, piše Turnej. Ranije ovog meseca, njujorški guverner Endru Kuomo, govorio je o pandemiji virusa COVID-19: “Ovo je rat. Moramo da tretiramo virus kao ratnog neprijatelja”.
Istovremeno, moj inboks zatrpavaju reklame za proizvode za koje se garantuje da mogu da “ojačaju” imuni sistem. Kako je korona virus inficirao stotine hiljada ljudi širom sveta, ove reklame ciljaju na našu želju da ojačamo svoje trupe, obezbedimo im još municije da idu u rat. Suplementi, sokovi, sirupi, eliksiri, supe: svi obećavaju da će dovesti moj imuni sistem u kondiciju za bitku pred njegov neizbežan susret sa novim neprijateljem.
Ali ova koncepcija imunog sistema nije potpuno ispravna. On nas zaista štiti od ćelija koje napadaju, ali sistem kao takav nije top spreman za automatsku paljbu. Imunom sistemu je jedna stvar važnija od ratovanja – a to je uravnoteženost. Imunitet koji je suviše jak nije poželjan, već potencijalno smrtonosan.
Ilustracija za ovo jeste jedan od glavnih uzroka smrtnosti među ljudima obolelim od virusa COVID-19. To je ekstremna reakcija imunog sistema, poznata kao citokinska oluja. Ova oluja često proizvede fatalnu reakciju tela usred preterane aktivnosti imunog sistema. U takvim slučajevima, virus nije onaj koji direktno usmrti osobu, već njen imuni sistem. Među medicinarima se razmatra tretman za korona virus koji ne bi ojačao imuni sistem, već bi ga umesto toga usporio i oslabio.
Zdrav imuni sistem se ne bori svakog minuta. On takođe odučuje kada da ne odreaguje i šta da ne ubije: ovo je veština koju usavršava dok smo živi. “Posao imuniteta je da održi zdravu vezu sa svim štetočinama koje žive u, na i oko nas”, kaže Peter Brodin, imunolog na Karolinska Institutu u Švedskoj.
Ako bi imuni sistem ubio sva strana tela na vidiku, ne bismo imali mikrobiome (milione korisnih bakterija koje žive u i na nama), i naša tela bi ličila na “sasušenu zemlju”, kako je naveo pisac i novinar Met Rihtel, autor knjige Elegantna odbrana: Izvanredna nova nauka o imunom sistemu.
“Radi se zapravo o balansu i dobrom tajmingu”, rekao je Brodin. “Imuni sistem je neverovatno uravnotežen sistem. Ali ako neko ima alergijsku reakciju, on može da umre za pola minuta ili nekoliko sekundi. Šta ti to govori? Govori o ogromnoj moći koju imuni sistem poseduje. Može da te ubije za par sekundi, ali obično to ne radi zato što je dobro regulisan.”
Uhvatila sam sebe da razmišljam o imunom sistemu i citokinskim olujama, i o poremećenom balansu između preterane i smanjene aktivnosti procesa imunog sistema, pa ovo posmatrala u svetlu svega što tumačimo kao grešku dok analiziramo reakcije vlade i pojedinačnog čoveka tokom pandemije. Mogli bismo da naučimo nekoliko lekcija od sopstvenog imunog sistema — o tome kako se odbraniti, odlučiti kada da se aktiviraš, a kada da se pritajiš, i kako da definišemo sebe, a kako “strano telo”.
Imuni sistem je komplikovan. On koristi ogromnu mrežu ćelija i tkiva da konstantno skenira telo i traži problem. Rađamo se sa imunitetom, a on predstavlja sposobnost našeg tela da se otarasi ćelija koje ga napadaju. Kroz život, telo je naučilo da odreaguje kada je dovedeno u opasnost i da se adaptira pomoću imunog sistema koji uskače po potrebi. Svaki put kada dobijemo infekciju ili se vakcinišemo, naše telo uči kako da se odbrani ako ponovo susretne patogene koji su ga napali prošli put.
Da bi uradilo ovo, telo prepoznaje antigene, koji ne pripadaju u organizmu. Antigeni su proteini na površini bakterija, gljiva ili virusa. Koncepcija imunog sistema je da je njegov posao da detektuje ćelije koje ljudsko telo ne podržava.
U knjizi iz 1949. godine, Proizvodnja antitela, naučnici Frank MakFarlan Burnet i Frank Fener predstavili su shvatanje da je ličnost neraskidivo povezana sa imunim sistemom. Burnet je tvrdio da je ličnost zapravo određena imunim sistemom, s obzirom na to da je upravo on odlučivao šta u telu treba napasti kao deo koji ne pripada ličnosti. Kao što postoje granice koje određuju državne teritorije, naše telo je granica u kojoj se nalazi grupa ćelija. Sve što upadne u organizam i nije do tada bilo deo ličnosti, moralo je biti ubijeno.
Danas znamo da je proces složeniji od toga. Mikrobi vrebaju oko nas svakog dana. Oni su na našim telima, kompjuteru, odeći, hrani i naravno — kvakama. Svaki od njih može biti neprijatelj tvog tela. Ali mnogi to nisu i čak koriste organizmu.
Sa otkrićem mikrobioma, došli smo do spoznaje da naš imuni sistem često ostavlja mikrobe na miru, bez obzira što nisu ljudske ćelije i tehnički nisu deo “ličnosti”. U nekim slučajevima, imuni sistem ih čak navodi da nas kolonizuju. Uzmimo za primer protein, koji se naziva lgA i koji nakon što prepozna antigen na bakteriju sa creva ne daje signal za njenu destrukciju, o čemu piše i Turnej u svom eseju. Umesto toga antitelo lgA veže sebe za bakteriju, pomaže joj da se nastani u crevima i tako stvori novi dom u njima, pritom ne napadajući organizam.
Citokinske oluje su jedan primer toga da previše aktivnosti imunog sistema nije idealan scenario. Kada korona virus uđe u telo, imuni sistem ga oseti. Kao reakciju propusti inflamatorne ćelije, koje se nazivaju citokini, koje “prizovu” ostale imune ćelije da pomognu. Ovaj proces bi trebalo da se odvija kontrolisano i regulisano, ali kod nekih pacijenata sa virusom COVID-19, on počinje da ključa i otme se kontroli: pluća su poplavljena imunim ćelijama koje se bore protiv virusa i pokušavaju da redukuju načinjenu štetu. Ali postaju brojnije i tako ubijaju zdravo tkivo, pa potom oštećuju i druge organe. To dovodi do nemogućnosti disanja jer je tečnost ispunila pluća i potapa osobu na suvom, tako izazivajući da njeni organi otkažu.
Navođenje tvog organizma da ojača uz pomoć kurkume ili vitamina C — čak i ako upali — nije krajnji i željeni cilj.
Imuni disbalans može dovesti i do drugih problema: autoimuni poremećaji, koji se javljaju kada telo napada ćelije koje ne bi trebalo, ili alergije na hranu, kada imuni sistem reaguje previše intenzivno na stranu supstancu. “Zato recimo nema smisla apelovati na jačanje imuniteta”, kaže Rihtel. Navođenje tvog organizma da ojača uz pomoć kurkume ili vitamina C — čak i ako upali — nije krajnji i željeni cilj.
Rihtel je rekao ovo pre nego što je napisao svoju knjigu o imunom sistemu: “Mislio sam da je to neka kombinacija bojog polja i nuklearnog oružja i pogrešio sam.” Zdrav imuni sistem nije sazdan samo od molekula koji su “ubice”, već i od onih koji ti kažu da staneš, pauziraš ili se povučeš. Sada ga opisuje kao dete balerine i izbacivača u klubu: jaka ofanzivna sila, ali kontrolisana; entitet koji odgovorno proverava lične karte na vratima.
U prvim nedeljama korona virus pandemije u Americi, neki ljudi su slabo odreagovali. Nastavili su da idu na putovanja sa ortacima, nisu se samoizolovali, nisu svoj posao i školovanje nastavili od kuće. Oni drugi su, ipak, reagovali preterano. Počeli su da skupljaju hranu, toalet papir, maske, sredstva za dezinfekciju. Obe krajnosti su bile pretnja po našu zajednicu, “telo” u kojem živimo svi.
Ljudi su preusmerili krivicu na državljane van granica Amerike — kao da su ograničenja koja smo sami osmislili nekako od značaja virusu koji se širi bez da ikoga diskriminiše. Oni “pljuju, viču i napadaju” svakoga ko izgleda kao oni koji žive na teritorijama koje je virus prvo napao, kao da će to nasilje uticati na sam virus i umanjiti njegovo rasprostiranje, iako će samo oštetiti harmoniju u životnoj zajednici i ništa drugo.
Naša želja da pojačamo otpornost imunog sistema i učinimo ga jakim uz pomoć suplemenata, u ravni je sa drugim reakcijama koje ukazuju na disbalans imuniteta. Ljudi posežu za tim proizvodima u želji da povrate osećaj kontrole. Svi se bojimo. Ne možemo da vidimo imuni sistem, kao ni virus, već samo da osetimo njihove efekte. Kupovinom ili jelom nečega što navodno nudi zaštitu, stvaramo kratkotrajan efekat bacanja prašine u oči virusu, koji postaje sve veća globalna katastrofa iz dana u dan. Umesto toga, moramo donositi odluke na balansiran način od kojeg će ceo organizam imati koristi.
Postoje načini da pomogneš imunom sistemu da održi balans. “Imamo dva izvora kontrole”, kaže Rihtel. “Oni su savršeni i za neke ljude obeshrabrujući jer su navike, a ne magične tablete. Ljudi žele efikasnost, a uz to da sve bude što jeftinije. U ovom slučaju, nije jeftino ni lako i zahteva disciplinu. Dve stvari koje treba uraditi su: smanjiti stres i povećati san tokom dana.”
Stres se meša u rad imunog sistema uz pomoć primitivnog mehanizma. Još od nastanka vrste, kada se suočimo sa opasnošću, adrenalin nas priprema za bori se ili beži reakciju. Istraživanja ukazuju da se tokom tih trenutaka resursi za borbu iz imunog sistema prebacuju na potrebu da preživimo — da trčimo brže ako nas goni predator, na primer. Telo proizvodi hormone kao što su endorfin, kortizol i norepinefrin, koji pomažu tokom stresnih momenata kao što je ovaj, ali i ometaju imuni odgovor na situaciju. Danas ne bežimo od tigrova, ali naš organizam se ponaša kao da to radimo.
U prvim nedeljama korona virus pandemije u Americi, neki ljudi su slabo odreagovali. Oni drugi su, ipak, reagovali preterano. Obe krajnosti su bile pretnja po našu zajednicu, “telo” u kojem živimo svi.
Ako ne spavaš dovoljno, nikada ne prestaju da ti se pojačano luče hormoni adrenalina, na šta ukazuje i Rihtel. Istraživanje je pokazalo da to utiče na imuni sistem na mnogo načina, a prvenstveno tako što smanjuje broj određenih imunih ćelija, dok u isto vreme povećava brojnost ćelija upale.
Rihtelov savet — da spavaš više i stresiraš se manje — podeća me na ono kad nas neko zamoli da uradimo nešto ekstremno jednostavno, ali opet tako teško: da ostanemo u kućama. Odgovor sa najviše balansa — onaj koji će pomoći i individualnom i socijalnom sistemu — ne izlati napolje. Pričekaj i odmori se.
Ovo nije nešto što se uklapa sa militarističkom idejom o imunom sistemu. Metafore o njemu čine da želiš da budeš aktivan, da se naoružaš i boriš se. Ali ako pokušamo da prođemo pandemiju na taj način, vratimo se na posao, borimo svim silama — neće se završiti dobro po nas i druge.
Ovo preusmeravanje sa odbrane na balans takođe vodi ka komplikovanijoj ideji o ličnosti. Ranije je bilo jednostavno: Ja sam ja i spolja ima stvari koje me ne čine. Telo u kom sam me štiti od stvari koje nisu “ja”. Postojala je jasna granica između tebe i svakog drugog. Ali sada, kada stvari moramo da posmatramo kroz prizmu imunog sistema koji nas čuva od virusa, shvatila sam da bi stvari trebalo da se postave ovako: U meni borave mnoge stvari koje nisu nužno deo mene. Postoji komplikovan sistem koji pravi izbore bazirano na situaciji u mom telu i okruženju, onome što radim, jedem, čak mestu gde živim, koga volim, ko su moji roditelji. Ponekad taj sistem zakaže.
Granica između nas i stranog agresora počinje da se kida kada skontaš da imuni sistem dozvoljava mnogim drugim organizmima da je pređu i žive sa nama da bi nam pomogli da opstanemo. Može li separacija između tvojih želja i potreba i onoga što će da pomogne svim drugim ljudima da prati sve ovo? Ako počnemo da mislimo o načinu da štitimo sebe kao da to nije ratno polje, već praktikovanje održavanja balansa, to nam svima može pomoći da preduzmemo akcije koje je potrebno tokom pandemije da bismo zaštitili organizam koji je naš kolektivni ljudski prioritet.
Ovaj članak je prvenstveno objavljen na VICE US.
