Teretana mi jebeno nedostaje, ali ne vraćam se tamo

Zanima me kako mislite da će izgledati teretane sada kada se otvaraju ponovo? Mislite li da će to biti luda žurka (poput dočeka Nove godine) ili će ljudi biti oprezni u izlasku i potencijalnom izlaganju virusu? Hoće li biti izdvojenih termina samo za seniore? Kako će izgledati raspored sprava u teretanama? Kardio sprave će biti udaljene dva metra? Osoblje teretane stalno čisti opremu? Osoblje teretane razdvaja ljude kada krenu da kontaktiraju? Kakav će biti dres kod? Da li će svi nositi maske dok vežbaju? Rukavice? Da li je i dalje „grupni trening“ kada fizičko distanciranje omogućava samo 3-4 osobe u sali? – Džesi

Ovo je teško pitanje iz dva razloga: prvo, ovo je događaj bez presedana u našem modernom vremenu; poslednji put kad smo imali ovakvu situaciju, nije bilo „teretana“, a tada ljudi nisu znali sve što znaju o takvim vrstama prostora. Drugo, način na koji se bavimo situacijom, menja se kao odgovor na to kako se stvari odvijaju, a to se menja neprestano, tako da stalno doživljavamo i očekujemo promene. Dakle, ono što će se dogoditi sa teretanama, kao i sa skoro svakim aspektom života, postalo je jedna velika, znojava, gipka loptica strepnje i neznanja. Ali možemo da se osvrnemo na ono što zaposleni u teretanama pokušavaju da urade sada kada se neke američke savezne države ponovo otvaraju i da razmislimo da li će to uopšte učiniti da se neko oseća bezbedno u budućnosti.

Teško da mogu da zamislim neko gore mesto u ovoj situaciji od teretane, iskreno, jedino možda negde gde će ti ljudi pljuvati u usta. Odlazak u teretanu sam po sebi podrazumeva upotrebu zajedničkih toaleta ili svlačionica za velik broj ljudi, koji su u zatvorenim prostorima. To uključuje teško disanje u zatvorenom (iako često provetrenom) prostoru, dakle situaciju koja važi za rizičnu kada govorimo o širenju virusa. Teretane takođe uključuju dodirivanje drugih stvari koje su prethodno pipali mnogi ljudi, a izuzetno je teško odoleti brisanju znojavog lica rukama s kojima ste samo dotakli stvari. Teretane su loš izbor u ovo doba i to nije sporno.

Možda čitate sve ovo i razmišljate: „Stvari bi mogle biti u redu ako u teretanama jednostavno bude dovoljno prostora između sprava i ako se čisti i dezinfikuje temeljno i redovno. Nema problema, staviću masku i brisati svojim peškirom lice, skloniti sve svoje stvari i koristiti gel za dezinfekciju ruku, piškiti kod kuće pre nego što odem da vežbam, tako da ne moram da koristim zajednički toalet.”

Ali iako imamo sjajne ideje o tome kako ćemo se lično dobro nositi s tim, ne možemo da kontrolišemo ljude koji su lenji i koji ne brinu. Takođe ne možemo biti stopostotno sigurni da će čak i savršeno poštovanje mera sprečiti da se klice šire okolo, i u slučaju da se to dogodi, naša država u celini još nije opremljena za borbu sa epidemijom: testovi nisu široko dostupni; nemamo mogućnost da preciznije pratimo širenje zaraze; ljudi nisu odgovorno u karantinu; a zdravstveno osiguranje nije široko dostupno ili besplatno.

To znači da nemamo samo raširene infekcije i nepotrebno visoke stope smrtnosti, već i mogućnost da se stopa infekcije brzo prebaci sa mesta na mesto i od relativno malog broja do ekstremno velikih brojeva, a da mi zaista ne razumemo zašto se to dešava ili imamo adekvatne alate da to sprečimo. Ako se neko u Americi razboli — ako se vežbač razboli od drugog vežbača ili se neko od osoblja teretane razboli od klijenata — dobiće partiju ruleta sa privatizovanim zdravstvenim sistemom.

Umesto gore navedenih mera, područja koja se ponovo otvaraju u SAD postala su duboko uronjena u korona virus igrokaz koji bi, pretpostavljam, trebalo da zauzme mesto stvarne infrastrukturne podrške. Kako je VICE izvestio ove nedelje, većina teretana učestvuje u nekoj vrsti plesa maskiranja, saniranja i distanciranja, ali stručnjaci su krajnje sumnjičavi da će bilo šta od toga biti od koristi ili da se mere efikasno sprovode. Neka se nikada ne kaže da nismo naučili ništa od 9/11; u najmanju ruku, saznali smo da američka vlada ima komičan kapacitet za pravljenje bezbednosne pozorišne drame (zdravo, TSA), a američka javnost ima apsolutno zapanjujuću toleranciju za patnje kroz koje tada prolazi, uprkos tome što zapravo ove “strategije” nisu od velike pomoći niti pružaju zaštitu nekome.

Evo nekih mera koje sprovode neke ponovo otvorene teretane u državi Džordžija, zajedno sa tim kako mera verovatno po mom mišljenju i nije toliko korisna i / ili bi mi lično postala neugodna za sprovođenje:

• Provera temperature na vratima: virus mogu da šire asimptomatski i pre-simptomatski ljudi koji nemaju temperaturu.
• Testiranje na virus na ulazu: rezultati testova se čekaju danima; Iako bi ovo moglo biti korisno za praćenje širenja, to neće sprečiti nekoga ko nosi virus da uđe unutra i zarazi ljude.
• Zahtevane maske: u proseku već pola populacije nosi svoje maske u stvarnom svetu. Jednostavno ne verujem gomili znojavih ljudi koji teško dišu da bi zadržali svoje maske, a delimično skidanje maske ili stavljanje i skidanje nazad nije mnogo bolje nego da je uopšte ne nosimo.
• Svakodnevno čišćenje od strane osoblja teretane: Ljudi koji skidaju maske, dodiruju maske, dišu, kašlju, a zatim dodiruju svu opremu čine ovo skoro potpuno beskorisnim.
• Traženje od ljudi da očiste sopstvenu opremu: ako ste već bili u teretani, znate da praktično niko ne čisti opremu; Izuzetno sumnjam da je ovo prilika da se to promeni.
• Rezervacije sa ograničenim kapacitetom / zakazanim terminima: Ovo je možda mera, koja uliva najviše nade, ali čak i teretana ograničena na 25 ili 50 posto kapaciteta može i dalje biti prepuna (jedan stručnjak rekao je za VICE da bi bilo izuzetno loše da se zajedno skupi više od 10 ljudi u sobi), a ograničenje kapaciteta ne znači da nećete želeti da koristite neki deo opreme odmah iza nekog drugog ili da nećete lebdeti manje od dva metara od drugih dok čekate da završe, dišući jedni na druge sve vreme.

I druge zemlje su ponovo otvorile teretane ili planiraju uskoro. Ali te zemlje upravljaju širenjem zaraze i brojem ljudi koji su umrli od korona virusa mnogo bolje nego mi. Uzmimo za primer Južnu Koreju, gde su teretane ponovo otvorene, ali svega 259 ljudi je umrlo od 51 miliona stanovnika, u poređenju sa 82.000 smrtnih slučajeva širom Amerike. Rezultati testova za korona virus još se čekaju najmanje 24 sata, a ponekad i nedelju dana u SAD, dok Južna Koreja, koja je otvorila neka preduzeća krajem aprila, daje rezultate u roku od sedam sati. Južna Koreja ima čvrst sistem za praćenje kontakata koji uključuje aplikacije za pametne telefone, narukvice za gležnje i spavaonice za ljude u karantinu ako su oboleli (ili čak ako nisu sigurni da su bolesni), gde im se dostavljaju paketi sa sredstvima za ličnu higijenu i hrana. Nasuprot tome, SAD ima … uh … predsednika koji pita da li možemo da ubijemo infekciju korona virusa ako “uperimo u telo svetlost, bilo da je ultraljubičasta ili samo vrlo moćna.”

Nemačka, koja je nacionalizovala zdravstvenu zaštitu i takođe uradila znatno bolji posao u upravljanju korona virusom u odnosu na SAD (7.700 smrtnih slučajeva), nije ponovo otvorila svoje teretane, ali planira da to uradi 15. maja, uz mnoge slične mere onima koje su navedene gore, kao i opremom udaljenom šest metara. I Nemačka je ubrzano došla do široko dostupnih testova izuzetno brzo. Njena vlada takođe nadoknađuje novac preduzećima koja pokušavaju da izbegnu otpuštanje dve trećine zaposlenih, tako da ne moraju da biraju između bankrota ili otpuštanja radnika i ponovnog otvaranja biznisa kao savršene prilike za dalje širenje bolesti.

To sve nije zaustavilo neke države da već dozvole — efektivno prisiljavaju — da se teretane ponovo otvore, dovodeći ljude pod pretnju da će trajno ostati nezaposleni ako se ne vrate na svoja radna mesta. Vlasnici teretana ne moraju ponovo otvarati objekte jer nužno misle da mogu to učiniti na siguran način; ali zaposleni definitivno moraju da se pojave i odrade smenu ili gube posao.

Što se tiče toga da li bi neko trebalo da ode u njihovu otvorenu teretanu, ova pandemija stvorila je lavinu mučnih odluka potrošača: da li je podlije kupovati hranu za dostavu iz restorana u ova vremena, primoravajući radnike restorana da se pojave na poslu i kuvaju za vas, potencijalno bez zaštitne opreme, koja im se možda ne obezbedi od poslodavaca, i momka koji dostavlja staviti u situaciju da vam donese nešto na vrata? Ili bi bilo gore da NE kupujete stvari od njih, uskraćujući im novac, pa im zbog nedostatka zarade uticati na zatvaranje biznisa? Nema lakih odgovora; u boljem društvu, ti ljudi bi mogli da ostanu bez posla i da ih podrži njihova vlada, tako da ne bismo osećali tu čudnu odgovornost da pokušavamo da pretpostavimo šta je za njih manje od dva zla.

Sada smo suočeni sa sličnim izborom sa teretanama, kada su čak i neki veliki lanci zatvorili lokacije ili se nalaze pred bankrotom. Ako su ipak teretane otvorene i spremne za ljude da dođu da vežbaju, da li je gore da se oni pojave ili ne dolaze? Situacija je zamršenija zbog članstva koje su neki uplatili unapred, a to što se neće pojaviti za zaposlene u teretani ne predstavlja nikakav problem (čak im je bolje). Ali ako je, recimo, teretana do sada tvoju članarinu tretirala kao neaktivnu jer nije bilo uslova za rad i aktivirala je nakon što se ponovo otvorila, tvoju odluku zapravo diktira politička vlast prisiljavajući teretane na otvaranje zbog finansijske dobiti.

Sve dok nemamo efektivnije i brže testiranje, preciznije detektovanje kontakata ili vakcinu, ali imamo zdravstveni sistem i resurse uz pomoć kojih se kontinuirano radi na pronalaženju rešenja, najsigurnije bi bilo ne ići. Postoji mnogo načina da ostanete zdravi i vežbate bez teretane; lično ih ne volim.

Ako biram između vežbanja sa gomilom ljudi koji teško dišu i maske im vise okačene na jedno uho i vežbanja kod kuće, zaključujem da dobre sprave nisu vredne ljudskih života. Čak i ako sam lično u niskom riziku, moje kretanje svetom predstavlja rizik za druge ranjive ljude. Ovo je veoma glupa situacija koju su nam smestili naši politički lideri i ne bi trebalo da snosimo toliko teškog pojedinačnog tereta da bismo se međusobno štitili, ali realnost je takva.

Zašto bi bilo u redu za mene da se vratim u teretanu, još nije jasno. Srećna sam što inače idem u teretanu koja je mala i zaposleni su dosta odgovorni, pa sam viđala kako osoblje omogućava ljudima da se prijave na smenu (govorim kao, dvoje ljudi odjednom), temeljno se čisti između smena, zahteva se od svakoga pravilno nošenje maske i zabranjuju se treninzi ako pokazuješ bilo kakve znakove bolesti. Verujem da članovi poštuju pravila i jedni druge i mislim da bi dve osobe u smeni izazvale dovoljno sramote jedna u drugoj i tako sprečile kršenje protokola za prevenciju. Suprotno tome, u prepunjenoj sali sa 10 ili 20 ljudi, ako jedna osoba skine masku, verujem da će mentalitet krda zavladati, pa će to uraditi i ostali. U međuvremenu, dok izrazito ne volim da vežbam kod kuće, to ipak radim.

Što se tiče otkazivanja članstva: ovo je malo više lični izbor, ali ako ideš u teretanu za čije osoblje misliš da će te saslušati, možda bi ova njihova karakteristika bila vredna iskrenog razgovora o izboru sa kojim si suočen. Možda ne želiš da otkažeš, ali ne vidiš da ćeš koristiti svoje članstvo u bliskoj budućnosti. U toj opštoj situaciji odustao bi svakako, ali ideja ovde bi bila da vlasnicima jasno staviš do znanja da je o tvojoj odluci upravo presudila nemogućnost da se trenutno osećaš sigurno u teretani.

Istinski najbolja stvar bila bi pisati dotičnim političkim vlastima i jasno im poručiti da, čak i ako mogu primorati preduzeća da se ponovo otvore, oni ne mogu naterati tebe, potrošača, da platiš njihove usluge, što čini celu situaciju glupom. Velik broj stvari koje bi trebalo da budu drugačije u ovoj situaciji stvara stres, ali ono što je sigurno je da te guverner države ne može prisiliti da ideš da treniraš.

Disklejmer: Kejsi Džonson nije lekar, nutricionista, dijetetičar, lični trener, fizioterapeut, psihoterapeut, lekar ili advokat; ona je jednostavno neko ko je mnogo čitao o ovome i dizao tegove.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE US.