“Grad budućnosti”, Dubai. Foto: McKay Savage via Wikipedia.
Četrnaestogodišnja devojčica koja je u oktobru ove godine umrla od raka, dobila je zvanično odobrenje za poslednju želju u sklopu istorijske pravne bitke da joj telo bude kriogenski zamrznuto. Neimenovana londonska tinejdžerka prebačena je u Ameriku, gde je započet proces očuvanja njenog tela do vremena kada će, uz malo sreće, moći ponovo da se oživi. Ona je u pismu sudiji rekla kako ne želi da bude “sahranjena ispod zemlje”.
Ali šta su praktične strane ovoga i šta može devojčica – poznata samo kao J.S. – da očekuje da zatekne kad se probudi za 100 ili kusur godina? Rohit Talvar je globalni futurista, rukovodilac Fast Future Publishing -a, urednik Future of Business and A Very Human Future, i postavili smo mu nekoliko pitanja o krionici i budućnosti.
Videos by VICE
VICE: Zdravo, Rohit. Šta misliš koliko će vremena proći pre nego što budemo mogli da oživljavamo ljude?
Rohit Talvar: Naučna strana svega ovoga tek treba da bude dokazana. Bilo bi vrlo optimistično reći da ćemo to postići za 30 godina i vrlo realistično očekivati da će ta devojčica ostati zamrznuta između 50 i 100 godina. Govorimo o regeneraciji samog života, regeneraciji njenih sećanja, regeneraciji svega što je pohranjeno u našem DNK što do kraja još ne razumemo. Još se nalazimo u fazi velike neizvesnosti. Svaka čast ljudima koji rade te stvari – i razumem zašto ih rade – ali ne verujem da smo blizu toga da razumemo kako regenerisati telo koje je nekad bilo zamrznuto.
Kakve su šanse da telo prosto neće funkcionisati kad se jednom vrati u život?
Za nas je to neistražena teritorija, ali možemo da pretpostavimo nekoliko stvari: prvo, tehnologija za očuvanje naših tela vremenom će postajati sve bolja. Ali proces regeneracije je jedno sasvim posebno polje nauke. Ne razumemo još dovoljno telo, mozak i šta je ono što čini svest, tako da bi ta osoba mogla da bude vraćena u život i da bude bukvalno kao Frankenštajnovo čudovište, bez svesti o tome ko je bila i bez svesti o tome kako želi da nastavi svoj život.
Mislim da će u nekom trenutku u budućnosti vlade morate da se umešaju u ovo. Imate ljude koji prave pogone za kriogensko zamrzavanje – trenutno se grade ili planiraju neki prilično neverovatni – ali, kad se sve sabere i oduzme, to može da se shvati i kao jedna ogromna prevara. Možda ćemo doživeti da vlade stave moratorijum na to dok ne steknemo mnogo bolju sliku o tome šta nauka u ovom pogledu može da postigne.
Mogu da razumem ako imate dete koje umire ili tako nešto. Postoje mnogi razlozi da to želite da uradite. Ali nada nije nužno najbolja osnova za poslovni model. Daleko smo od odgovora koji bi me razuverili. Ljudi žele zaštitu, a neko mora da im kaže da koliko god želeli da žive večno, ovo nije pravi način. Mnogo je veća verovatnoća da će doći do napretka u nekim drugim oblastima produžetka dugovečnosti života, a ne u kriogenskoj regeneraciji.
U kakvom svetu neko ko se probudi kroz 100 godina može da očekuje da će živeti?
Postoje različite škole mišljenja. Jedno je da ćemo se do tog vremena razviti pa i sami postati neka vrsta tehnologije i da će postojati različite verzije ljudi. Zatim, tu je argument da ćemo možda “de-evoluirati” – biće vrlo različitih životnih oblika koji su živeli na ostrvu i razvili se od današnjih ljudi. Uz sintetičku biologiju, tehnološke implantate, 3D i 4D štampače, možete imati na stotine različitih verzija ljudi – ili onoga što su do tog trenutka bili ljudi. Osoba koja je kriogenski zamrznuta danas – recimo da možemo da povratimo njena sećanja i iskustva – osećaće se kao u onim filmovima u kojima neko dospe u potpuno drugačiji svet. Neće ga razumeti, neće biti nikoga koga se seća, a ako i ti ljudi budu prisutni, veoma će se razlikovati. Recimo da imate 120 godina kad vas povrate – nećete poznavati kontekst poslednjih 100 godina da biste zaista razumeli kako da opstanete u tom društvu. Biće to kao da ste bili u zatvoru, samo još gore.
Da li je kriogensko zamrzavanje nešto o čemu si razmišljao za sebe?
Razmišljao sam o njemu, naravno. Mnogi moji drugari iz tog sveta su njegovi veliki zagovarači, ali moj stav je “kad me više nema, nema me”. Prepustiću svojoj deci i svima ostalima da nastave da žive svojim životom. Ne želim da 90-godišnja deca ili 190-godišnja deca brinu oko toga da li im je otac još živ. Moramo da prepustimo svakoj novoj generaciji da diše i razvija se. Ima nečeg veoma arogantnog kod ljudi koji žele da žive večno i upropaste sve za generaciju koja sledi.
Kakve sve mere bi morale da postoje za negu deteta koje je zamrznuto?
Znate, roditelji su tada već sigurno nastavili sa svojim životima. Možda će još biti živi, a možda i neće. Na kakav sistem podrške biste morali da se pretplatite da biste se osigurali da će se neko starati o vašoj deci? Morali biste da platite čitav paket, čitavu uslugu, ne samo puku regeneraciju. Mislim da ljudi do sada sve to još nisu dovoljno promislili. Samo zato što nešto možemo, to ne znači da automatski i moramo. To vam je u suštini moj stav po ovom pitanju.
Znaš li koliko sve to košta?
Čuo sam za cifre koje variraju od 40.000 dolara, pa sve do nekoliko miliona, u zavisnosti od toga šta tačno kupujete.
Plaćaš li po godini ili je to fiksna tarifa?
Mislim da je 40.000 dolara obično aranžman koji se plaća po godini, a onaj od nekoliko miliona dolara je fiksna cena. Čitava ta kriogenska zajednica mi deluje prilično jezivo i ostavlja me ravnodušnim, da budem sasvim iskren. Mislim da nisu previše humani u svojim stavovima, mislim da ne razmišljaju mnogo o društvenom aspektu čitave priče. Mislim da su zaslepljeni naučnom stranom i da ne razmišljaju suštinski o tim problemima.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
