Kada su snage Islamske države prošle kroz selo Nađe Murad u Sinđaru, počeli su meseci mučenja, silovanja, zlostavljanja i robovanja. Danas ova oslobođena jazidska aktivistkinja vatreno lobira za spas njenog naroda.
Nađa Murad imala je samo 19 godina kada je njeno selo na severu Iraka palo pod kontrolu boraca Islamske države. „Stigli su trećeg avgusta; njihov emir je rekao da će nas poštedeti ako promenimo veru, ali niko nije pristao,” priča ona.
Videos by VICE
„Petnaestog avgusta u 11 prepodne, pozvali su sve iz našeg kraja da dođemo u školu. Odveli su žene i decu na sprat, dok su muškarce zadržali u prizemlju. Pokušali smo da povedemo moja dva nećaka gore, ali naredili su svim dečacima da podignu ruke – ko god je imao dlaka ispod pazuha, morao je da ostane u prizemlju.”
Murad je zajedno sa majkom, sestrama, i još nekoliko stotina žena iz jazidskog sela Kočo, gledala kroz prozor kako ISIS ubija muškarce. „Sve smo videle – streljali su većinu, nekima su odsekli glave, a par njih su odvezli negde autobusom.”
“Šestoro braće sam tako izgubila.”
Tokom razgovora sa Murad, shvatila sam da beležim svedočenje o užasnim ratnim zločinima. Prevodiocima se dešava da ih emocije preplave pa moramo da zastanemo. Ljudi koji govore kurmanđi, njen dijalekt kurdskog jezika, obično su poreklom iz istih jazidskih zajednica koje su ISIS borci razorili.
Trećeg avgusta 2014. kurdska vojska je napustila Sinđar; po rečima jazidske princeze
Orub Bajazid Ismail, „prepustili su nas sudbini”. Tokom dve godine koje su usledile, ta sudbina je značila ropstvo za približno 6,000 osoba, masovna ubistva više hiljada muškaraca, sistematsko silovanje uz trgovinu belim robljem. Izveštaj UN komisije za ljudska prava navodi da je u pitanju vrlo verovatno bio genocid protiv jazida.
Murad je bila među nekoliko hiljada žena u seksualnom ropstvu džihadista. Danas živi u Nemačkoj, a pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija svedočila je o zlostavljanju pretrpljenom u svojstvu zarobljenika Islamske države. Prošlog januara bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir povodom širenja svesti o patnji jazida.
Pre ISIS okupacije, Murad je živela u velikom domaćinstvu sa majkom i dvanaestoro braće i sestara. Otac im je preminuo 2003. „Kad sam bila mala bili smo jako siromašni, ali posle su moja braća počela da rade pa smo živeli pristojno. Iza kuće imali smo veliko dvorište, pola za nas a pola za stoku,” priseća se ona.
Murad je pauzirala godinu dana između osnovne i srednje škole jer joj majka nije dala da sama putuje do obližnjeg grada. Pošto se srednja škola otvorila i u Koču, upisala se i pohađala je do svoje sedamnaeste. „Najviše sam volela istoriju – umela sam jako dobro da zapamtim sve što pročitam. Ali pamćenje mi više nije što je nekad bilo, sad mi se stvari mešaju.”
Nađa Murad u selu Kočo, pre ISIS okupacije; objavljeno uz dozvolu
Majku je poslednji put videla u školskoj zgradi. „Nismo čuli ništa o njoj ni o ostalih osamdesetak starica koje su odvojili od grupe pošto su pogubili muškarce.” Na ekranu telefona koji ne ispušta iz ruke, skrinsejver je slika majke u tradicionalnoj festivalskoj odeći jazida.
„Po oslobođenju Sinđara, otkrivena je masovna grobnica u kojoj je nađeno 80 ženskih tela, ali istraga još nije sprovedena tako da ne znamo da li je stvarno među žrtvama.” Do sada su istražitelji Yazda, organizacije koju sponzoriše jazidska dijaspora, analizirali 19 od 35 masovnih grobnica. Procenjuju da je samo četvrtina od 6,000 do sada otkrivenih leševa bilo identifikovano.
Murad sam po prvi put srela prošlog jula, četiri meseca pošto je pobegla od svojih gospodara u Mosulu. Amina Hasan Said, bivša iračka poslanica, uspela je da u UK uvede nju i još dve zatočenice. Anonimno je opisala do najsitnijih detalja kako su je tukli, silovali, i prodavali od jednog ISIS borca do drugog tokom tri meseca zarobljeništva. Prošla je kroz ruke 13 vlasnika koji su je držali pod ključem, izgladnjivali i zastrašivali.
Pokazala mi je opekotine od cigareta koje su joj na koži gasili vojnici pod komandom njenog prvog vlasnika, oficira po imenu Salman. Posle prvog neuspešnog pokušaja bekstva, dao je svojim ljudima da je siluju. „Našla sam jedan mali prozor, provukla se kroz njega, skočila sa drugog sprata, ali tu me je našao Salmanov stražar i vratio me do njega. Mogla sam da poginem u skoku, a posle sam zažalila što sam preživela.”
Murad je najzad uspela da pobegne kada ju je poslednji vlasnik, vozač autobusa za ISIS, poveo da joj kupi abaju da bi mogli otputuju do njegove kuće van Mosula. Iskoristila je priliku i pobegla, lupajući na vrata nasumično dok nije pronašla porodicu spremnu da joj pomogne. Kod tih ljudi se krila dve nedelje, da bi je zatim preveli preko granice koristeći ćerkine dokumente. Dalje je prešla preko fronta i stigla do brata u Tel Afaru, na severoistoku Iraka.
Završila je u jednom od desetak pretrpanih izbegličkih kampova kod Duhoka u Kurdistanu. Kao deo projekta nemačkih vlasti u Baden-Vurtembergu, dobila je boravišnu vizu prošlog septembra. Danas zajedno sa sestrom živi udobno na tajnoj lokaciji u blizini Štutgarta. Program preko kog je dospela u Nemačku nudi savetovalište za žrtve, ali Murad je odustala posle dva razgovora.
„Ne mogu da pomognem ni sebi ni porodici tako što pričam u zatvorenoj sobi,” kaže ona. „U kampu mi još živi jedna sestra i tri preostala brata. Uslovi su i dalje užasni – trula hrana, manjak vode i struje. Četiri snaje i njihovu decu još drži ISIS. To se ne menja privatnim razgovorom.”
Prethodna tri meseca zajedno sa Murad Ismaelom, jednom od osnivača Yazda, putuje širom Bliskog istoka, Amerike, i Evrope, gde svoju priču priča političkim uticajnim ljudima i moli ih za podršku. Postala je glasnogovornica za pitanje genocida nad jazidima, i prepoznatljiva figura pokreta za oslobođenje 3,500 žena i dece koji danas prinudno žive pod crnom zastavom Islamske države.
Prošle nedelje bila sam prisutna kad je svojom pričom izazvala suze članova parlamenta u Vestminsteru. „Odlučila sam da počnem sa javnim nastupima zato što hoću da se moja priča čuje, da ljudi shvate šta se desilo meni i šta se svakodnevno dešava ženama pod kontrolom Islamske države,” rekla mi je kasnije. „Meni se to stvarno desilo, pretrpela sam te strahote i zato su ljudi spremni da izraze saosećanje gde god se pojavim, ali i dalje se ne radi ništa po pitanju spasavanja ostalih.”
„Stvarno je postala slavna, ljudi je svugde podržavaju,” kaže Maher Navaf, aktivista Yazda iz UK, „zato što je preživela toliko toga, zna kroz šta jazidi prolaze ove godine. Ne znam odakle joj toliko snage, ali svima nam je u srcu, svi se ponosimo njom.”
Murad je i neka vrsta narodnog heroja; njen lik se amaterski predstavlja što onlajn što po Iraku. Stotine hiljada ljudi videli su snimke njenog obraćanja Savetu bezbednosti UN. Unutar jazidske verske zajednice, ljudi osećaju da je ona iskusila razne strane te patnje sa kojom se svi pripadnici ove manjina suočavaju.”
Ilustracije Murad sa njene Fejsbuk stranice; autori Kemal Alharaki i Al Amin
„Njen nećak – pokazala mi je sliku – ima osam godina,” kaže Navaf. „Oni su mu već isprali mozak u ISIS kampu za ‘mladunce’. Pretio je da će ubiti svog oca. Znači, na njoj se odražava sve ono što mi trpimo – majka i braća ubijeni, snaje još uvek u ropstvu, mali rođaci oteti i uče da ratuju za ISIS.”
Iako su aktivisti obezbedili precizne informacije o lokacijama brojnih talaca, koji povremeno održavaju kontakt putem mobilnih telefona, ni međunarodne snage ni pešmerge ni vojska Iraka nisu pokušale da ih izbave.”
Dok traje ovaj prazan hod, aktivisti samostalno pokušavaju da prokrijumčare koga stignu, uz pomoć privatnih taksista koji rizikuju život da bi prevezli žene i decu preko granica ISIS teritorije, i to dobro naplaćuju. Mala je verovatnoća da će se tako osloboditi njen mladi nećak ispranog mozga, ali Murad tvrdi da se ovim putem može pomoći brojnim članovima njene šire porodice i poznanicima.
Slike porobljenih talaca koje ISIS vojnici šalju članovima porodica dodatno je motivišu. „Juče mi je stigla fotografija trinaestogodišnje devojčice,” rekla je u britanskom parlamentu. „Obukli su je tako da joj istaknu polne karakteristike.”
„Izdržavam nekako,” kaže mi u londonskom restoranu dan kasnije, dok lista slike porobljenih članova porodice na telefonu. Odmara sa ostalim članovima Yazda, kaže da joj prija da piše govore, ali još uvek joj je teško da rečima opiše šta je preživela. Kikoćemo se gledajući raznolike slike koje joj šalju fanovi.
„Osećam se tako starom. Imam 21 godinu – da, znam da to nije mnogo. Ali osećam se kao da mi se sve izmenilo dok sam bila u njihovim rukama. Svaka vlas kose na glavi, svaki deo tela mi je ostario. Iscrpelo me je sve što su mi radili, danas sam neka sasvim druga osoba. Nisam ni znala da je tako nešto moguće, ne umem to jasnije da opišem.”
Nominovani za Nobelovu nagradu su i Papa Francis, ženska biciklistička reprezentacija Avganistana, i ekonomista održivog razvoja Herman Dejli. Nije još sasvim sposobna da zamisli da će pobediti, ali zahvalna je zbog same nominacije, sija u licu kad joj čestitam na svemu što je postigla.
„Mnogo me ljudi podržava širom sveta. Znam da bi za mnoge toliko značilo da osvoje Nobelovu nagradu, a naravno, pomoglo bi i u mojim naporima da oslobodim zarobljene. Ali čak i ako bih pobedila, primila bih nagradu slomljenog srca.”
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
