Većina nas zna za onu izreku: “Ne daj bože da ti se dogodi ono što ti roditelj misli”. S obzirom na to da živimo u deceniji koju slobodno možemo nazvati decenijom straha, ono što roditeljima prolazi kroz glavu, svesno ili nesvesno, ponekad se graniči sa najjezivijim horor filmom. Ne znam da li su roditelji dece koja su zapalila beskućnika imali neke strahove, niti želim da iznosim bilo kakve komentare na njihov račun, ali ko god da su – njihova deca su to uradila.
Kada sam pročitala vest o tome kako su maloletnici zapalili beskućnika, prvo sam pozvala moje dete da vidim gde je i šta radi – to je iracionalna i skoro pa instinktivna radnja sa kojom ja nemam veze. Vrate vam se svi problemi koje imate sa vašim tinejdžerima, prisećate se svih ‘čudnih’ situacija, razgovora, suza, ispada, ukratko, tražite dokaz da vaše dete nije monstrum, kako će decu koja su osumnjičena da su zapalila beskućnika, mediji kasnije nazivati.
Videos by VICE
Psihološkinja Lidija Vasiljević mi kaže kako je ovo “ekstremni slučaj, i da će se retko koji roditelj naći u toj situaciji”. Shvatate sada šta je prvo što sam uradila pošto sam pozvala dete. Pozvala sam psihologa. Okej, sve je naizgled u redu i sve je pod kontrolom. Treća stvar je da pozovem prijateljicu ili prijatelja i da uz: “Ma jesi videla ovaj pakao”, porazgovaram sa nekim. To su neki koraci koji se čine logičnim, barem u mom slučaju. Uz sve što može da nam prođe kroz glavu, od toga kako je država kriva i sistem koji ne reguliše adekvatno nasilje u porodici, obrazovni sistem koji okreće glavu na stranu jer ne može ništa da učini, zakonu Srbiji koji ne nameće nijednu meru kada su ovakvi slučajevi u pitanju – vi ste ostavljeni da budete sami sa sobom.
Foto: Melissa via Flickr
Šta roditelj da radi kada njegovo dete počini monstruozno delo? To umnogome zavisi od toga kako će se osećati povodom toga. Zato sam i pozvala prijateljicu koja takođe ima tinejdžera i pitala je šta je prvo pomislila kada je čula ovu vest. “Pomislila sam, kako bezuslovno voleti takvo biće bez obzira što ti je dete? Kako i mi majke imamo pravo da prestanemo da volimo svoju decu ako to zasluže”, rekla mi je. Ona misli da je to ugao koji kritički preispituje stav o toj bezuslovnosti koja je nametnuta jer skida moralnu odgovornost sa onih koji su uticali da deca postanu monstrumi.
Porodica nije jednoćelijski organizam i ne funkcioniše samostalno, već su joj potrebni dobro uređen školski sistem, rad socijalnih službi, pravosudnih organa.
Po ovoj teoriji, bezuslovna ljubav nas amnestira od odgovornosti. To je naše dete, pa je tek onda školsko dete, pa dete društva, zatim sistemsko dete. Ako čak i na sekund uperimo prstom na samo jednu osobu – u ovom slučaju na dete, pa tek onda na roditelje – napravićemo veliku grešku i kao ljudi, i kao roditelji. Kao što nas to što smo majka ili otac, naša bezuslovna ljubav ne amnestira odgovornosti, tako ni ovaj sistem, a naročito neuspele školske reforme, ne amnestiraju državu od odgovornosti. Porodica nije jednoćelijski organizam i ne funkcioniše samostalno, već su joj potrebni dobro uređen školski sistem, rad socijalnih službi, pravosudnih organa.
Uzmimo retorički primer. Ukoliko škola nije u mogućnosti da reaguje adekvatno na nasilje u učionici, i ima vezane ruke, ukoliko zakon kaže da maloletnici od 12 godina ne podležu krivičnoj odgovornosti i ne izriču im se krivične sankcije, jedino što nam preostaje je socijalna služba koja treba da utvrdi u kakvom je stanju porodica deteta i da li je dete bilo zapušteno. Sada, u trenutku kada je ubijen čovek, ti koraci zvuče prilično zakasnelo, jer svi znamo da problemi počinju mnogo pre nego dođu do ulice.
Možda je svaka porodica srećna ili nesrećna na svoj način, ali je svaka u nekom trenutku možda onemogućena da reaguje na probleme kroz koje prolazi njihovo dete. Često im je potrebna pomoć škole, socijalne službe i uređenog sistema – što mi nemamo u meri u kojoj je potrebno. Ovakvi ekstremni slučajevi upaliće nam lampice i brigu, ali šta kada usput naiđemo na nemogućnost i bezizlaz. Ko će nam tada pomoći?
Ubijenom beskućniku nema pomoći i on je žrtva višećelijskog organizma koji ne funkcioniše kako treba. Možemo da se ponadamo da deci koja su osumnjičena da su učinila ovo delo ima pomoći, kao i onoj koja nam svakodnevno šalju signale iz školskih klupa da nešto nije u redu.
