Ja sam: osoba koja obožava odeću (svaki put kad dobijem platu, obuzme me isti neizdrž, i onda upadnem u ASOS-vu rupu iz koje izađem satima kasnije boreći se za vazduh, nemajući sa čim da se pohvalim sem osećajem sramote koji je toliko jak da se bojim da može da se namiriše na meni, sedam topova i parom somotki za koje znam da će mi biti preduge još dok ih dodajem u vražju korpu, da mi budu isporučeni na radno mesto dan kasnije kurirskom službom).
Ja sam takođe: povodljiva dušica koja prati Kajli Džener na Instagramu (jedna od onih stvari koje deluju manje kao izbor – šta večerati, u koje vreme ići na spavanje – a više kao obavezni sastavni deo života. Kako drugačije da neko bude u toku na šta se lože tinejdžeri, uljuljkan u iluziju da će pobediti smrtnost?)
Videos by VICE
Onda vas neće iznenaditi kad vam budem rekla da sam se sa poslednje manične internet kupovine vratila prekrivena figurativnom povraćkom: kupila sam par onih jebeno odvratnih sićušnih naočara za sunce.
Najveći deo vremena kao potrošač provodim u ubeđenju da je popularna moda samo igra koju su izmislili super bogati da bi videli kakve izopačene gadosti mogu da nateraju običan narod da nosi. Naravno, suština stila je u izražavanju samog sebe i svako treba da nosi ono što želi – ko šiša ideju da odeća i asesoari moraju nužno da vas predstavljaju u „najboljem svetlu“. Ali stil nekolicine brzo mutira u naširoko prihvaćenu modu i mi često na kraju krećemo da gomilamo govna koja nam se čak ni ne dopadaju, u stanju koje deluje kao kolektivna hipnoza, samo zato što su dostupna.
U godinama otkako sam postala pripadnica javnosti koja kupuje odeću, „moda“ nam je podarila: ukrasni pojas za struk, disko pantalone, espadrile na platformu, plitke farmerke, farmerke sa širokim nogavicama, uske farmerke, farmerke i blejzer, farmerke i špicaste cipele, one odvratne Topmanove majice sa drečavim dezenom i tri dugmeta ispod vrata koje su nosili svi dečaci iz šestog razreda, maskirne pantalone, majice SAVE THE RAVE, „šakete“, „majice golih ramena“, biciklističke gaće koje su postale legitimna dnevna odeća, haljinu pripijenu uz telo i devojke po imenu Izabel u topu sa barberi dezenom. Imamo da žalimo za toliko toga.
Želim da kažem da se, dok gledate svoje slike na Fejsbuku iz 2009, ozbiljno pitate šta su to, kog vraga, radile vaše obrve i zašto nosite plamene starke? Tako ćete se osećati kad budete gledali svoj BOOMTOWN album iz 2018. – koji, od 273 slika, sadrži nula slika na kojima ne nosite te glupe naočare – za, ono, pa jedno 18 meseci?
Pravilo naočara glasi:
„Vaš doživljaj sopstvene atraktivnosti dok nosite naočare za sunce skače za po procenat sa svakim centimetrom vašeg lica prekrivenog naočarima.“
Zato svi na Ljubavnom ostrvu nose sunčane cvike veličine omanjih planeta i isto tako zato želite da se kresnete sa svakim leti. Ovo, naravno, ima veze sa misterijom koju one izazivaju: kad ne znamo šta se tačno krije iza tih stakala, to nam omogućava da projektujemo tačno ono što želimo na mestima koja ona pokrivaju. Vi to znate; ja to znam. Zašto sam onda kupila te sićušne naočare za sunce, koje prosto omogućuju da moje normalno lice bude na izvol’te?
Naši modni prijatelji iz i-D kontaju da je suština trenda sićušnih naočara u tome da ste kad ih nosite ZANESENI i SLOBODNI i DA VAS JE BRIGA i DA NE KORISTITE NAOČARE DA SAKRIJETE PODOČNJAKE ZATO ŠTO VOLITE SVOJE PODOČNJAKE I POMIRENI STE S NJIMA, i mislim da je to verovatno istina, zato što deluje kao da je veoma u skladu sa Aktuelnim modnim trenutkom kog definišu osnaživanje i „osnaživanje“. To, međutim, verovatno nije razlog zašto sam dodala par naočara na kraju maratonske kupovine na ASOS-u. Verovatno sam ih kupila zato što su na mene uticali Kajli Džener, Bela Hadid i svi oni drugi nosači sićušnih naočara koji su prelepi i glamurozni. Da li želite da znate šta je još zajedničko nosačima sićušnih naočara za sunce? Mlađi su od mene.
Ne kažem da sam kupila sićušne naočare za sunce zato što se bojim smrti, ali isto tako ne kažem da ne kažem to. Ima nečega u modi – a naročito u mikro-trendovima kao što je ovaj, koji se razbuktaju i umru na društvenim mrežama – što deluje neodvojivo od mladosti i pokušaja njegovog očuvanja. Nije teško uvideti zašto je to tako: visoka moda fetišizuje mladost i najčešće su upravo mikro trendovi – koji se često manifestuju na tržištu kao jeftini i pristupačni – usmereni ka mladim potrošačima koji su u toku sa popularnom kulturom. Niko ne može da mi zameri što želim sićušne naočare za sunce, zato što me predivni mladi ljudi kojima se digitalno okružujem konstantno njima izlažu.
Ali kad sam ih raspakovala i pogledala se u ogledalu na hladnom dnevnom svetlu, čarolija je nestala. Nisam izgledala kao model Depopa; izgledala sam samo kao masivni insekt. Shvatila sam da se, iako su sićušne naočare za sunce i iluzija mladosti lepi, isto tako smatra dobrim kad možete da skinete naočare sa glave kad ste ih jednom stavili na nju. U ovom trenutku kad je bitna funkcionalnost, shvatila sam da ne postoji eliksir mladosti – čak ni u obliku tih sićušnih naočara – koji bi mogao da me spase. Shvatila sam da čak i kad bi postojao, učestovati u njemu ne bi bilo vredno provođenja čitavog leta izgledajući kao da sam na žurki za Noć veštica, govoreći svima da sam došla kao Matriks, samo sam pre sat vremena skinula dugi crni kaput napravljen od kesa za smeće.
Ne mora da bude ovako ni za koga od nas. Možete da nosite normalne sunčane naočare i vaše buduće ja biće vam zahvalno kad budete ponovo gledali svoje slike u godinama koje dolaze, smejući se prijateljima i tome koliko su smešni. Poslušajte me. Umrećete. Umrećete nosili te sićušne naočare za sunce ili ne.
