Kada adrenalin puca jer ti tako hoćeš: Sve što treba da znate o OSR trkama u Srbiji

“OCR trke su neka blaža verzija Survivora”, objasnila mi je nedavno koleginica Petrica, ushićenog izraza lica. “Na trkačkim rutama u različitim predelima, od najmanje 8 kilometara, nižu se veštačke i prirodne prepreke – penjanje uz konopac, nošenje tereta, bacanje koplja, preskakanje drvenih zidova, jame s blatom, prelazak preko vodenih barijera”, dodala je.

I brzo naglasila da kroz sva nabrojana i druga iskušenja, trkača nosi pre svega želja da pobedi samog sebe, dok su mu drugi samo neka vrsta opravdanja - pomagalo da događaj bude zanimljivijii.

“Adrenalin te tako puca da ne osećaš čak ni hladnoću jezera Jarevac na Tari kroz koje moraš da prođeš, iako je spoljašnja temperatura svega 6 stepeni- dodaje njen trener Dejan Halaj, zvani Deki, instruktor u fitnes centru Be fit, pod kojim brendom je 2019. i osnovao OCR tim.

“Mene je privuklo to što su svi posle prošlogodišnje trke na Tari došli prljavi kao prasići, a neopisivo srećni”, naglasila je Petrica.

U trenutku dok ovo pričaju, vozimo se ka planini Cer. Atmosfera u kombiju je ekskurzijska. Najmlađi član ekipe Luka ima 14 godina, a trči i njegova majka Tamara. Najstariji je Bata, 68-ogodišnjak, premda bi mu svako dao jedva 60.

Mešovitom društvu svaka je tema zajednička, kao i gromoglasan kikot što se ori vozilom. Trema je svedena na blago uzbuđenje, nadaju se – produktivno.

Sprema im se Cerska OCR bitka, epizoda Kontranapad, što podrazumeva da će lanjske izazove rešavati unatrag, ka sve težim poduhvatima, skupa sa ukupno 700 takmičara.

Kako bi izgledali opasnije, nanose ratničke boje na lice, a u cilju zaštite crvenom tigrovom mašću mažu „listove, pokosnice i kvadricepse“. Stare ozlede bandažiraju se nekom vrstom hanzaplasta, dok Deki guta i magnezijum.

Preobučeni u crne dresove tima, sa hronometrom na desnom ručnom zglobu, a na levoj ruci rednim brojem ispisanim markerom, horski kliču: „Svi za jednog, jedan za sve“. Poklič sublimiše timski duh, presudan kod ove vrste nadmetanja.

Jer, iako u zbir koji određuje finalnu poziciju tima na listi, ulaze četiri prva vremena, umetnost je u tome da svi istrče tih 15 kilometara i savladaju 30 prepreka. Znači, bitno je samo da niko od njih četrnaestoro ne odustane, a za Dekija i da se ne povrede.

Start, a ujedno i cilj, na jednom od vrhova planine, vizuelno ima blagi prizvuk vašara, što vrlo godi brojnim posetiocima koji će dokono čekati povratak takmičara. Vreme baš nije po njihovoj meri, ali je idealno za trkače, ni prehladno, ni prevruće.

Desetak prolećnih stepeni, povremeno subjektivno diže sunce što se probija između oblaka. I poručuje – kiša će, a onda obećano povlači.

Izdeljeni po grupama, trkači startuju na svakih sedam minuta, da se na barijerama ne bi stvorili čepovi. Face su im, što bi naš narod rekao- zajebane. Pisak sirene stvara dodatnu tenziju. Neki odmah kreću iz sve snage, drugi se štede za kasnije.

Svaku ekipu predstavlja i barjak, znak prepoznavanja, obično u rukama trenera. Deki međutim, ima i prsluk i na njemu okačen voki-toki, da bi bio u stalnom kontaktu sa ostalima, i to preko trojice „delegata“ iz grupe.

Ovo sredstvo komunikacije koristi se za upozoravanje na vrstu prepreka, kako bi se članovi tima psihički pripremili na ono što ih čeka.

Odnos snaga među trkačima skoro je pa fifti-fifti, što se tiče polova, ipak možda nešto više na strani „jačeg“. Kuriozitet je što sa nekima trče i kučići, istina, neobeleženi, pa im se ni skor neće računati.

Uskoro i poslednjoj ekipi za leđima ostaju šatori – buduće trpezarije, vo što se lagano peče na ražnju, kazan pun posnog pasulja i druge đakonije. Namah poželim da sam ptica, ili bar dron, da mogu sve etape trke da posmatram iz vazduha.

Umesto toga, vozač kombija (Milan) i ja biramo obližnju etno kuću kao čekaonicu. Iz zvučnika bruje četnički marševi. Kako mi takav melos ne paše, otsutno gledam predivan pejzaž i prebiram po nekoj knjižici.

Za nekih sat i po, prvi se trkači vraćaju sa medaljama, svima dodeljivanim za uspeh prevaljenih kilometara. Vreme je da i mi „naše“ svečano dočekamo.

Poligon na sada samo ciljnom punktu, za koji sam smatrala da je deo off-programa, zapravo je poslednja faza Cerske bitke. Sastoji se od naložene vatre koja treba da se preskoči, zatim neke vrste merdevina sa priličnim proredima među gazištima, pa okomitom pločom niz koju se spušta uz „pomoć“ konopca.

Onda se preskače niz greda postavljenih na visinu od nekih metar i po, začim prebacuje sa ruke na ruku duž tzv. manki-bara, jer pokreti zbilja sliče majmunskim. Potom sledi iskošena greda, nadovezana na nešto ravniju.

Posle još moraš da se uzvereš uz zid od automobilskih guma, preskočiš ga i siđeš, i da strelom iz golemog luka pogodiš metu, kada si na 50-ak metara od završetka misije.

Kako trkači pristižu, gungula postaje sve zakukuljenija.

Naime, već plamen ponekog osmudi i iznudi mu bolan urlik, pa ga dežurni teše šalom: „Depilacija“. Ovo ne menja izraz lica oprljenih, svedočanstvo da im je svega dosta, zbog čega zastajkuju kod nove prepreke.

Pred tom sledećom, grč spopada bar svakog desetog. Neki se dugo valjaju u patnji, kada mora da priskoči i fizijatar. Kadkad nije dosta da bolnu nogu stručno gurne u kontru, već poseže za masažerom sa vibrirajućim nastavkom.

Ali, čim stisak mišića popusti, rat sa samim sobom se nastavlja.

Pravi ispit je manki-bar, podobniji muškarcima, dok ruke dobro posluže, recimo, trima četvrtinama broja ženskinja. Ona koja padne iz atavističkog položaja, podvrgava se sklekovima sa poskokom, takozvanim burpijima.

Zadatak kešanja dodatno komplikuju kučići koji bi valjda da se igraju, pa naskaču na takmičare, sve usrdno lajući. Ako se neko uplaši, manki-bar može da pređe i odozgo, i da mu/joj se to istoleriše.

Ne bih se ovde izrazila rodno osetljivo, da odjednom i muški sa šipki ne počinju da padaju. I da odrađuju kaznu u parteru. Primetno je da u ovoj igri nema pravila apropo telesnog opisa – debeljuce često bivaju spretnije, dok vižljasti razočaravaju. Ne toliko sebe, koliko publiku.

U nizu izmoždenih trkača primećujem Matiju, nadu Be fit tima. Deluje k'o da bi mogao još jedan krug da obrne, a zapravo je stigao drugi u konkurenciji svog kluba. Prvi među njima je Đole kome je 19 godina i pred kojim je očito ozbiljna karijera. Nju će opet ugraditi u rejting ekipe, bez koje bi i trčanje bilo gotovo besmisleno.

“'Ajmo, rokaj, bravo”, čuju se reči bodrenja osoblja iz organizacije trke. Članovi ekipa koji su svoje završili malo ličnije daju podstrek saborcima, stavljajući naglasak na vlastita imena.

Premda se ovo smatra podsticajnim, tolika pažnja smeta Petrici, koja se konačno domogla predvorja uspeha.

Zbunjenoj, ruke joj skliznu sa majmunskih rešetaka, kao i Kaji, pa se udružuju u naporu da izdrže kaznu. Samopouzdanje im ne jenjava jer su bar pokušale. Na cilj stiže i Bata, istovremeno nonšalantan i sav ozaren.

Sve to snima Tijana, kao dokumentaciju trijumfa, materijalizovanog u 12. mestu u od ukupno 32 ekipe. Tijana je pak dostigla lični rekord rangirajući se kao sedma među takmičarkama.

“Teren je bio užasno naporan”, složan je zaključak. Manjih rasprava ima oko najtežeg dela. Da li su to bile strme uzbrdice, klizave nizbrdice, odron kamenja, nošenje kanti od po 15 litara, a 25 za muškarce, ili teških džakova, stvar je individualne procene.

Na puzanje i pentranje odavno su navikli, pa ovo niko ne izdvaja kao teškoću.

Zajednički je i osmeh na kome im zavidim. Mojoj se želji da im se u nekom od narednih navrata aktivno pridružim, ruga bol u nogama, i to od stajanja.

Nakon presvlačenja, jer svi su mokri od znoja, sledi ručak. Neki su pregladneli, a nekima apetit dozvoljava da bar probaju sve vrste ponude. Proglašavanju pobednika ne pridaju previše pažnje jer im je sopstveni rezultat već poznat.

-Sledeći put ćemo upasti u prvih deset-obećava Deki, ponosan na svoje malo pleme. Ili sektu, što bi rekla Petrica, zbog zaraze kako samim sportom, tako i osećajem jedinstva.

Zarazno je i vrhunsko raspoloženje prouzrokovano pobedom nad svojim slabostima, očigledno-umišljenim.

“OCR trke su nastale pre desetak godina i potiču iz Amerike”, posle mi trener objašnjava. “Veliku popularnost donela im je korona, usled želje naroda da se druži i bude na otvorenom”.

I u Srbiji se ovaj sport razvija, premda u Beogradu ima samo četiri kluba njemu posvećena, a u čitavoj Srbiji tridesetak. Uslov da se u OCR-u istraje jeste da vredno treniraš, i u prostorijama kluba, i u spoljašnjim uslovima.

Ni prilike za obračun sa samim sobom nisu tako brojne, pa postoje trke na Fruškoj Gori i Petrovaradinu, Tribalion na Tari„bitka“ na Ceru, od svih najteža, ali među bolje organizovanim.

Leti se svi pritaje, bar kad su trke u pitanju. „Treninge ponekad preskačem i zimi, jer odem na skijanje“, otkriva Milica kojoj ipak uspeva da propušteno nadoknadi.

Vera u sebe takođe je bitna, ali, čini se još više, uverenje trenera da svako od njih može i ono što nije ni sanjao.

Benefiti su očigledni: zdrav duh u zdravom telu, i široki osmeh koji sve zaokružuje.