Ovo istraživanje o kanabisu razbija stereotip o “lenjom duvaču”

Stereotip “lenjog duvača” je, u mejnstrim medijima, dugo bio uobičajeni prikaz ljudi koji koriste kanabis i kamen temeljac kampanja protiv droga širom sveta. Međutim, novo istraživanje pokazuje da predstavljanje ljudi koji koriste travu kao lenje i nemotivisane samo po sebi može biti “lenjo”. 

Ova studija, vođena od strane naučnika sa Univerziteta u Krembridžu, Univerzitetskog koledža u Londonu i Kraljevskog koledža u Londonu, objavljena u međunarodnom časopisu za neuropsihofarmakologiju prošlog meseca, ispitala je da li ljudi koji koriste kanabis pokazuju veći nivo apatije (gubitka motivacije) i anhedonije (gubitka interesovanja za nagradu ili zadovoljstvo od nje) u poređenju sa ljudima koji ne koriste kanabis i da li su manje spremni da ulože fizički napor za dobijanje nagrade.

“Toliko smo navikli da vidimo “lenje duvače” na našim ekranima, da ne zastanemo da se zapitamo da li je to veran prikaz korisnika kanabisa. Naše istraživanje implicira da je ovo samo po sebi “lenji” stereotip i da nije verovatnije da će ljudima koji koristi kanabis nedostajati motivacija i da će biti više lenji od ljudi koji ga ne koriste”, rekla je Martin Skumlien, jedna od autora studije.

Naravno, kanabis može biti povezan sa drugim psihofizičkim efektima, u zavisnosti od nekih faktora, kao što su soj biljke, kao i jedinstvenih karakteristika osobe koja je koristi. Ali, bolje razumevanje onoga što kanabis radi i ne radi nas može dovesti do boljeg razumevanja ljudi koji ga koriste i do boljeg načina da govorimo o ovoj biljci uopšte. 

U ovom istraživanju, učestvovalo je 274 adolescenata i odraslih ljudi, koji su koristili kanabis barem jednom nedeljno, a u proseku četiri dana u nedelji, tokom poslednja tri meseca, kao i kontrolna grupa ljudi koji nisu korisnici. Da bi ispitali nivo apatije i anhedonije, učesnici su rangirali izjave, kao što su npr. koliko uživaju u orkuženju porodice i prijatelja, koliko su zainteresovani da uče nove stvari i koliko je verovatno da će posao koji su započeli završiti do kraja.

Istraživači su otkrili da ljudi koji su koristili kanabis, nisu prijavlili veći nivo apatije i anhedonije u poređenju sa kontrolnom grupom.

Zapravo, korisnici kanabisa su postigli nešto niže rezultate za anhedoniju u odnosu na kontrolnu grupu, što sugeriše da oni više uživaju u pomenutim aktivnostima nego drugi. Prema autorima istraživanja, do ove pojave možda dolazi iz razloga što osobe koje teže ka većem nivou zadovoljstva, žele to zadovoljstvo da dobiju i iz kanabisa. Međutim, autori upozoravaju da je razlika koju su pronašli mala i da je treba tumačiti s oprezom. 

Kod adolescenata, bez obzira na to da li koriste travu ili ne, uočen je veći nivo apatije i anhedonije nego kod odraslih. Ovo nam pokazuje da adolescenti nisu ništa podložniji pretpostavljenim negativnim efektima kanabisa od ostalih. 

Istraživači, takođe, nisu našli vezu između učestalosti korišćenja kanabisa i nivoa apatije i anhedonije.

“Naši dokazi pokazuju da upotreba kanabisa, izgleda, ne utiče na motivaciju kod rekreativnih korisnika. U studiju su učestvovali i korisnici koji su svakodnevno koristili kanabis i ni kod njih nije bio uočen manjak motivacije”, rekla je Barbara Sahakian, druga autorka studije. 

Međutim, Sahakian je takođe naglasila da njihova studija ne može isključiti mogućnost da veća upotreba kanabisa, kao što je slučaj kod ljudi sa poremećajem korišćenja kanabisa, može da utiče na motivaciju.

Istraživači su, takođe, uočili vezu između upotrebe kanabisa i želje za nagradom, kao i spremnosti da se uloži više truda zarad postizanja cilja.

Nešto više od polovine učensika radilo je niz bihejvioralnih zadataka. Prvi od njih je merio spremnost da se uloži više truda za nagradu. Učesnici su imali mogućnost da pritiskaju tastere, kako bi osvojili poene, koje su kasnije mogli da zamene za slatkiše, koje bi nosili kući. Postojala su tri nivoa težine i tri nivoa nagrađivanja, a bodove su dobijali učesnici koji su prihvatali i izvršavali zadatke. Što su imali više bodova, to su bili spremniji da ulože još više naporada da bi dobili nagradu.

Drugi zadatak je merio koliko bi zadovoljstvo učesnici dobijali od nagrada. Od učesnika je prvenstveno zahtevano da procene koliko žele da dobiju svaku od tri nagrade (30 sekundi njihove omiljene pesme, parče čokolade ili slatkiša i kovanica od jedne funte (što je oko 135 srpskih dinara)) na skali od “uopšte ne želim” do “jako želim”. Zatim su dobili nagrade i od njih je zatraženo da ocene koliko im te nagrade znače na skali od “uopšte mi se ne sviđa” do “jako mi se sviđa”. 

Naučnici ni na jednom zadatku nisu pronaši zanačajnu razliku između ljudi koji koriste kanabis i onih koji to ne rade, kao ni između starosnih grupa. Ovo pokazuje da su ljudi koji koriste kanabis jednako voljni da ulože napor da bi dobili nagrade, kao i ljudi koji ga ne koriste, i da će ih jednako želeti i uživati u njima. 

Potrebno je napomenuti da su učesnici bili strejt tokom studije i da je moguće da se nivo motivacije smanjuje onda kada su pod uticajem kanabisa. Takođe je moguće da su učesnici koji koriste kanabis bili motivisaniji za ovu studiju kako bi opovrgli stereotip “lenjog stonera”.

Ranije ove godine, isti tim naučnika je objavio studiju koja je koristila fMRI (funkcionalnu magnetnu rezonancu), kako bi pokazala da korisnici kanabisa imaju slične odgovore sistema nagrađivanja kao ljudi koji nisu korisnici.

“Neosnovane pretpostavke mogu biti stigmatizujuće i mogu stati na put porukama koje služe smanjivanju štete”, kaže Skumlien. “Moramo biti iskreni i nedvosmisleni o tome koje su štetne posledice upotrebe droga, a koje nisu”.