Dragan Petrović za sebe tvrdi da nije ni umetnik niti fotograf. Ali kako sam kaže, na svojim fotografijama predstavlja Čoveka. Čoveka koji priča priču o ljudima. Kroz njihov emotivni naboj tokom različitih proslava, gozbi i svadbi pod šatorima on beleži jednu istorijsku eru i njenu ikonografiju kroz glavne aktere – obične ljude. Međutim, ljudi na njegovim fotografijama su sve samo ne obični, oni nose živopisnu garderobu i rade još živopisnije stvari, a Dragan uspeva da bez ikakvog ironijskog i ciničnog otklona, već iskreno i sirovo, uhvati njihova stanja. U jednom od retkih intervjua koji je dao, sam kaže da fotografiše ljude “Onako kakvi oni jesu, ne onako kako ja hoću da izgledaju”.
Od sedmog decembra do sedmog februara, u Salonu Muzeja savremene umetnosti biće otvarena izložba najznačajnijih fotografskih dostignuća Dragana Petrovića, koja prikazuje radove nastale u periodu od početka osamdesetih do kraja devedesetih godina XX veka, pod nazivom “Veseli svet”. Usled osobene estetike i karakteristika koji određuju profesionalno kretanje Petrovića kao komercijalnog fotografa prisutnog na narodnim veseljima i tradicionalnim porodičnim skupovima u Srbiji, njegove fotografije predstavljaju svojevrsno društveno-antropološko mapiranje. Istovremeno, one nam omogućavaju da, iza kulturnih manifestacija, posmatramo svakodnevicu jednog vremena i jednog sveta, neprimetno ulazeći u domen subverzivnog.
Videos by VICE
Ovim povodom pričala sam sa Draganom o trenucima koje hvata, temama, i o tome šta je danas za njega “Veseli svet”.
Kako biste opisali baš taj trenutak kada okinete fotografiju? Kako rešite da zabeležite baš taj kadar u svom tom haosu koji na kraju ispadne toliko živopisan, kao da je slikano ulje na platnu?
Tačno, fotografija je slika! Najviše sam fotografisao na skupovima gde je prisutno oko 200-300 osoba. Kada dođem, mahinalno se lociram kod grupice u kojoj osetim potencijal, gde osetim da vri, da će se nešto desiti, među ljude koji će se otvoriti i pokazati svoje trenutne želje ili šta već. U trenutku kada neko od prisutnih pokaže to što sam očekivao, ja to tada jednostavno fotografišem. Naprosto sam tu i samo škljocnem!
Mene neki ljudi svojim osobenostima privuku kao magnet, to nije polna privlačnost, nije ni kulturološka sličnost, nema veze ni uzrast, ne znam šta me privuče, ali neki mi ljudi postanu dragi i ja ih vrlo jednostavno fotografišem.
Dragi, iako ih prvi put vidim. Ne obazirem se na norme kako se fotografiše, bitno mi je da njihovu ličnost reprezentujem u formi fotografije i da je predstavim vama publici, da i vi doživite to zadovoljstvo koje sam ja doživeo. Mada, na izložbi Veseli svet u Salonu Muzeja savremene umetnosti su izložene fotografije iz perioda kada nisam imao nameru da te slike ikada izložim u galeriji, što se ispostavilo kao pozitivna okolnost.
Vaše fotografije predstavljaju izvesnu vrstu društveno-antropološkog mapiranja. Šta biste vi rekli da je zajedničko svima njima? Šta je to što vas je svo ovo vreme nagnalo da radite u tim temama i okruženjima?
Fotografisao sam ljude iz okruženja u kome živim jer su mi bili dostupni. Ja nisam imao sponzore kao članovi Magnuma da putujem po svetu i fotografišem druge narode. Sve bih ja njih predstavio kao Ljude, ljudskost bi morala da se vidi u svima njima. Svi ljudi vrede. Elem, kod naših ljudi je tradicija da daju sebi oduška kad dođu na svadbu, možda zato što je to retka prilika gde mogu da se otkače i rade šta im dođe, a i prilika gde se zbog malo alkohola oslobodi podsvest, a svest se zapostavi. Malo se i naše društvo izmenilo za ove 3-4 decenije. Svi bi da budu “kulturni” nema više veselja pod šatorima, svi su svatovi svesni kamera, poziraju, meni je teže u ovim uslovima da snimim iskrenost. To, šta je zajedničko svima njima se menja vremenom. Možda bi se srpska autentičnost mogla definisati kao otpor propisanim normama ponašanja, narod se podsvesno ponaša prirodno kako mu dođe, a opet sa druge strane svesno teži da se ponaša u skladu sa normama uređenog društva.
Ja zapravo tu između redova pronađem ljudskost, koju fotografišem i koja mi prija, više od prihoda.
Ne vidim u licima mogućnost da zaradim 100 dinara, već da osetim zadovoljstvo, zato bih voleo i danas da radim, ali ne mogu.
Da li postoji neko veselje ili proslava na kojoj ste radili da vam je ostala u posebnom sećanju i zašto?
Generalno, najdraža su mi veselja gde sam se sprijateljio sa ljudima koji nisu slični meni! Tamo gde su mi postali bliski ljudi koji ne slušaju sličnu muziku, ljudi koji se oblače drugačije od mene, provode dan drugačije, ali su divni ljudi! Drago mi je kada i ja njima postanem blizak iako imam drugačiju frizuru. Ja sam protivnik podela na građane i seljake, na intelektualce i mase, na partizane i četnike. Izložba “Veseli svet” je dobrim delom na tu temu, nadam se da će uticati na publiku.
Šta vas danas inspiriše i na čemu danas radite? Šta je danas za vas “Veseli svet”?
Ja sam PETROVIĆ, a ovo sve oko mene to je VESELI SVET! U današnje vreme sam opterećen mentalnom formom i pokušavam da se prilagodim novim uslovima. Ne želim da se osećam kao umetnik niti kao fotograf. Nama više kategorizacije, klasiranja, i svaštar sam i ništar! Kako se ti osećaš?
Pogledajte još Draganovih fotografija u nastavku i pratite njegov rad na sajtu.
