Konobar i kuvar u Šinbaši distriktu, pored pića obavezno sprema i klopu koju služe gostima, jer Japanci imaju veoma nizak prag tolerancije na alkohol.
Salary Man, u svojim belim košuljama i skupim odelima odlaze, petkom nakon posla, u deo Tokija koji se zove Šinbaši (Shinbashy) koji je poznat po malim, skučenim lokalima u uskim uličicama i veličine su svega nekoliko metara kvadratnih, a nagomilani u redovima i presecima kojima se ne vidi početak ni kraj. To je mesto gde svetlosti digitalne Meke Tokija gasnu i pretvaraju se, iz organizovanog i tihog kretanja kroz lavirint nepreglednih šoping centara, u pijačnu gungulu, zadah vlage starih naselja i more uzavrelih belih košulja i aktn-tašni. Tamo se Salary Man okupljaju da ispijaju jeftina piva i sake dok svaka odluka ne postane dobra, dok se prethodna nedelja ne ostavi u retrovizoru i dok je ne proguta čeljust zaborava, pa makar i na nekoliko sati. Atmosfera je raspojasana, lokalna, živa i nekako… Nejapanska.
Videos by VICE
Tipični pripadnici starije generacija salarymana u Šinbaši distriktu, gledaju šta će da poruče.
Ovde nema puno stranaca, skoro nikako. Niko ne govori engleski (što je inače slučaj sa većinom Japanaca), a ja sam, štiklirajući Japan na svojoj listi zemalja koje želim da vidim pre nego što umrem, rešio da ubijem dve muve istim udarcem — otišao sam prvo veče u Šinbaši. Ostavio sam stvari u hostelu, šteknuo lovu negde gde je neće naći niko, ali najviše od sebe, jer znam kakav sam kada pijem. Stavio sam ranac na leđa i uprtio se ka ovom mestu. Moja početna pozicija je bilo naselje Asakusa ( Asakusa), srećom udaljena svega nekoliko stanica od konačne destinacije.
Naselje Asakusa, Senso-ji hram pored kojeg sam bio smešten.
Izlazak iz metroa je najbolja stvar u Tokiju. Kada iz klimatizovanog, nestvarno tihog i nekako suzdržanog sveta ispod zemlje, nekim od mnogih ponuđenih stepeništa izbijete na površinu. Nedokučivo brojni nizovi oblakodera u nesrazmernim nizovima svetala i reklama puknu pred vama kao nepreglednost sibirske stepe, a vlažni vazduh ispuni pluća i zalepi vam majicu za leđa i grudi, nekako vam ceo svet koji znate do sada posluži kao platno na kojem se oslikava Tokio. Prateći google maps lako sam našao deo gde se nalaze ovi lokali. Kada sam se približio mapa mi više nije bila potrebna. Buka, svetla i gungula su mi bile dalji vodiči. Skrenuo sam u jednu ulicu levo i tada se preda mnom otvorilo ono što sam znao iz toliko različitih filmova i iz toliko različiti priča — nepregledni talasi ljudi u belim košuljama koji su došli da se useru od alkohola.
Tipična scena u japanskom metrou.
Alkohol je velika stvar u Japanu i ne znam zašto se ne nalazi sa tom reputacijom negde u rangu Rusa i vodke, američkih brucoša i njihovih ispijanja po onim bratstvima u domovima ili, na kraju krajeva, Srba i rakije. Japanci vole alkohol i piju ga u svakoj mogućoj prilici: na sastancima, za ručkovima i večerama, u svakom mogućem lokalu. Vikende počinju pivom ujutru, ali ne pije se na ulici. Na ulici se, zapravo, ne radi ništa. Niti se jede, niti se pije. Isto važi i za gradski prevoz i parkove. Osim kada dođe petak uveče.
Prolazio sam kroz redove ljudi koji su stajali na sred ulica koje su bile zatvorene za saobraćaj vikendom zbog toliko velikog broja pijanih ljudi. A na ulicama su stajali, jer su lokali iz kojih su poručivali pivo bili isuviše mali da bi boravili u njima. Ovde je sve bilo suprotno onome što mislite o Tokiju: haos, neumerenost, galama, raspojasanost, svi su pušili cigarete i nisu vodili računa ni o čemu; kako izgledaju, kako se ponašaju. Nikakve umerenosti nije bilo, a u njoj su bili utoliko simpatičniji.
___________________________________________________________________________
Pogledajte film o japanskoj industriji ljubavi:
___________________________________________________________________________
Pronašao sam jedan lokal koji mi je delovao kao da nije bio ispunjen ljudima koji su u jednoj grupi došli zajedno, već kao mesto na kojem se našao veliki broj nasumičnih osoba od kojih su se najviše poznavali u grupicama od po dve-tri osobe. Progurao sam se kroz gužvu i stao za šank. Veoma raspoložen barmen i lik koji je spremao klopu su me pozdravili, ja sam ih otpozdravio i naručio jedno pivo. Pivo se kaže isto kao na engleskom, tako da to nije bio problem. Kada su me u jednom trenutku upitali nešto, a ja nisam razumeo, morali su da iscimaju neku osobu sa strane za koju su pretpostavljali da zna engleski, da mi prevede. Pitanje je bilo šta želim da jedem.
Spremanje klope koja ide uz poručivanje pića.
U Japanu, naime, alkohol i klopa uvek idu zajedno. Japanci iz nekog razloga ne mogu da tolerišu alkohol, tako da je klopa osim tradicije i deo nužnosti. Vrtele su se piletina i svinjetina na ražnjićima, služile su se lignje, hobotnice i uni (meso morske zvezde), sirovo, naravno. A cene, to je tek bilo iznenađenje. Pivo je oko 300rsd za 0,5L, a klopa all you can eat za 1500rsd.
Pošto je došla neka devojka koja je prevodila šta je u ponudi meni i šta želim njemu za šankom, usledilo je pitanje kako se zovem i odakle sam. To je bilo to, našao sam društvo.
Zanimljivo je koliko su Japanci obrazovani. Ne samo da svi znaju za Srbiju i da je ne mešaju sa Sibirom ili Sirijom, već znaju i sve ključne političke i društvene tačke i promene u poslednje dve decenije. Opšta kultura im je na izuzetno visokom nivou. Fascinirani su Zapadom i vole da upoznaju strance i da saznaju nove stvari. Pitanja su se nizala, baš kao i piva, a onda je došao red na sake.
Dok su oni meni objašnjavali priču o sakeu, ja sam otvorio ranac i pitao ih da li bi voleli da probaju malo srpskog alkohola. Oduševljeno su viknuli u glas, a ja sam ni manje ni više izvadio vinjak. Pošto sam im ubrzo objasnio da se to valja kao srpska verzija konjaka i to jeftinog, ali da mu kvalitet nije baš zavidan, pa ga mi “mladi” od milošte zovemo tečni lsd ili tinjak, jer smo odavno prešli na ti, rešili su da ga probaju.
Vinjaka ubrzo nije bilo.
Iako Japanci imaju viski i sve druge prozivode koji imaju 40% i više alkohola u sebi, ipak je to više stvar prestiža, statusnog simbola. Masovno se konzumiraju samo pivo i sake. A sake, sa svojih (oko) 14% alkohola je kao neko jače vino. I njega piju kao mi rakiju — iz malih čaša, lagano, uz klopu. Tako da je malo reći da su bili iznenađeni kada su sipali vinjak u svoje male čaše za sake i pomirisali. Bilo je nečeg beskrajno šarmantnog u njihovim ekspresijama kada su onako zarumeneli od alkohola pokušali da dočaraju kako se osećaju. Nekako teatralno, kao kada glumci upotrebljavaju pozorišnu glumu na filmu. Preterano ekspresivno. Pošto nisu baš jasno razumeli o čemu sam pričao, što zbog engleskog, što zbog alkohola, a delom zbog toga što im koncept reči tinjak nije baš jasan, samo su ga nazvali serbiano sake.
Uskoro je vinjak postao hit. Svi su morali da ga probaju. Dolazili su jedni za drugima, probavali. Nekima je išlo lakše, nekima teže, ali nikome nije bilo svejedno. Potom su oni mene terali da pijem sake za sakeom, pivo za pivom dok nije sve otišlo dođavola, ali zbog toga sam i bio tu.
Autor im je uvalio vinjak
Onda se desila jedna od onih stvari zbog koje je najbolje putovati sam, jer kada nemaš nikoga na koga ćeš da budeš upućen, primoran si da se upoznaš sa lokalcima, a oni će ti pokazati svet koji nikada ne bismo mogli da otkrijemo sami, u društvu. Na taj način nosimo deo naše svakodnevice sa sobom, ostajemo delimično hermetični za svet u koji smo došli i dosta teže i sporije otkrivamo stvari u koje sam ja uronio u prvih nekoliko sati pošto sam kročio na tle ove zemlje. Rekli su mi: “Voliš sake? Idemo sada da piješ pravi sake.”
U pitanju je bilo mesto koje nikada ne bih pronašao sam. Pešačili smo neko vreme, ali onako pripitom mi nije bilo jasno ni koliko dugo ili daleko. Znam da smo u jednom trenutku ušli u podzemni prolaz, pa u lift, a onda smo otišli na krov neke zgrade. Tamo smo tumarali hodnicima, dosta sterilnim, kancelarijskim, kao da se nalazim u nekoj poslovnoj zgradi posle radnog vremena i pokušavam da pronađem kancelariju iz koje ću da ukradem neka bitna dokumenta. A onda, iza jednih vrata, kao da ulazimo u neku fotokopirnicu, pružila mi se slika jednog dosta uglađenog mesta na kojem je bilo još salarymana. Lokal je držala neka Korejka koja je pravila samo sake. Preko 180 različitih vrsta sakea je bilo u unutra. Retkih, nekih isključivo za takmičenja, nekih koji su osvajali nekakve silne titule, a ukusa milion. Od slatkih, gorkih, jačih, blažih, suvih… Nisam imao pojma da je kultura sakea toliko velika. I tada sam saznao još jednu stvar — sake se nikada ne greje. Nikada. Odakle nama u Srbiji ta fora, ne znam, ali tamo su me svi gledali kao budalu kada sam ih to pitao.
Njihovo oduševljenje i iznenađenje kako mogu da popijem toliko sakea i da još uvek stojim na nogama bilo je veoma teško objasniti. Pokušavao sam da im kažem da je 14% alkohola kao neko jače vino i da flaša-dve nije nešto zbog čega će bilo ko u zemlji iz koje dolazim da padne u nesvest, ali u njihovom svetu je to bilo kao da si popio flašu-dve rakije.
Lokal u jednoj od zgrada u Šinbašiju koji je rezervisan isključivo za lokalce sa dubljim džepom i velikom strašću prema sakeu.
Ovde je već bilo dosta skljuplje, oko 500-600rsd po čašici sakea. Potrošio sam oko 50-60 evra i taman kada sam rešio da poručim još jednu turu, shvatio sam da nemam više para. Jebi ga, sakrio sam ih od sebe. Mrzeo sam ceo svet u tom trenutku, ali sam sutra bio zahvalan nebesima na svojoj racionalnoj odluci tog predvečerja. Krenuo sam nazad u hostel.
Ono po čemu je Šinbaši poznat je to što salaryman kada završe sa ispijanjem svojih piva i sakea idu na spavanje, ali ne kućama. Leži se po ulicama, parkovima, metroima, ivičnjacima, klupicama. U svojim belim košuljama, skupim pantalonama i aktn-tašnama pod glavama. Japan je najsigurnija zemlja na svetu. Spavanje na ulicama Tokija je, zapravo, jedna od onih stvari koje treba da vam budu na bucketlisti. Ako nije bila do sada, vreme je da postane.
Salaryman nakon opijanja petkom uveče.
U Tokiju doslovno ništa ne može da vam se desi. Neće vas niko uznemiravati, neće vas niko pokrasti niti će vam se desiti bilo šta loše. Išao sam ulicom, pokušavajući da se orjentišem, nogu pred nogu, u kom smeru je prokleti metro. Oblakoderi su kružili oko mene, ja oko njih ili oko samog sebe, više nisam bio siguran. A salaryman koji su se svuda oko mene teturali, sedeli, ležali, spavali ili pričali sami sa sobom, svakako, nisu pomagali. Bila je to prava filmska scena u izmaglici i sutonu sopstvenog uma. Ubrzo sam shvatio da neću uspeti da stignem do hostela. Možda nisam imao belu košulju i aktn-tašnu, ali sam imao duksericu i ranac, sasvim dovoljno za spavanje. Ali što je najbitnije od svega, bio sam u Tokiju i stekao sam prijatelje sa kojima sam proveo divne trenutke za vreme svog boravka tamo.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
