​Sve što treba da znaš ako radiš za minimalac

Radim za minimalac već veoma, veoma dugo.

Punio sam police, odgovarao na telefonske pozive, maskirao se u Sunđer Boba, služio pivo, skenirao i kopirao. Vrištao sam na ljude koji su platili da uđu u kuću straha, brisao govna pomalo, brisao urin malo više, počistio mnogo ljudske povraćke.

Svaki put kada se dogodi ono neizbežno i ja izgubim posao, imam taj luksuz da se udubim u svoju beležnicu lične tragedije, izaberem jednu od bedno plaćenih profesija iz svog CV-ija i probam ponovo. Vremenom, ispostavilo se da poslodavce mnogo više zanima moje iskustvo, nego ocena koju sam imao iz menadžmenta. Proces traženja posla nije savršen. Ustvari, strašno je, uništava me i mrzim sve ovo. Ali, naučio sam neke važne lekcije.

Da bi me platili za pisanje umesto za čišćenje urina, došao sam na ideju da sa vama podelim neke stvari koje sam dosad naučio.

Naučite da množite sa 11

Kada su povećali minimalnu platu i zaokružili je na deljiv broj, moj život je aritmetički postao mnogo lakši. Evo, u Velikoj Britaniji, ako sam plaćen 6.5 funti na sat, kad to podelim sa 60 minuta, dobijam 10.8 penija. Ja to obično zaokružim na 11 penija. Eto, da učinim sebi. I dobijem svoju vrednost na planeti Zemlji – 11 penija po minuti.

Džastin Timberlejk je glas moje generacije na toliko različitih načina, ali je njegov film In Time iz 2011, film koji me najviše dotiče. Kao i likovi u filmu koji rade za minimalac, počinješ da plaćaš stvari svojim vremenom. Sijalice, račun za struju, pasulj, sve što ti je potrebno da bi preživeo.

Na primer, karta za prevoz je 2.8 funti. Podeliš to sa 11 i shvatićeš da guranje u prevozu, dok se znojiš, a čovek pored ti nabija lakat u facu, košta tačno 25 minuta tvog života. Na to dodaj i vraćanje kući po istoj ceni, i dobićeš 50 minuta svog života kojima si platio znojavo, turbulentno putovanje.

To je 50 minuta mog života potrošenih da bih zaradio dovoljno da mogu da se prevezem do mesta na koje ne želim da idem. Samo, ja na tih 50 minuta gledam kao da prvih sat vremena radim za džabe. Ako počneš lagano, postoji, makar teoretska šansa da će se stvari poboljšati, makar malo.

Ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje

Ponavljanje je ključ učenja. Ali, takođe je i ključ nemarnosti. Što više nešto radiš, koliko god to apsurdno bilo, i koliko god ti vremena trebalo za to, sve više postaje deo tvoje svakodnevne rutine. Kad radiš za minimalac, naročito u ugostiteljstvu, nailaziš na mnogo jebenog ponavljanja.

Ljudi ostave sigurno hiljadu nepojedenih šargarepa u svojim tanjirima u svakom mogućem restoranu koji možete da zamislite. Moj posao je da oljuštim te šargarepe. Moj posao je i da ih bacim u kantu kada se tanjir vrati.

Moj posao je i da ispoliram čaše i očistim naslage kamenca sa svake čase u zgradi u kojoj radim. Nažalost, londonska voda sa česme koju koristim je puna kamenca, što znači da sve što, zapravo, radim jeste da ostavljam ogromne tragove prljavštine na svemu što dotaknem. Kao kad čistite boju bojom.

Da biste čašu doveli do stanja prihvatljive zamrljanosti potrebno je najmanje tri minuta. To se mora uraditi sa svakom čašom. A ima oko 400 čaša. Matematički gledano, to je negde oko 20 sati neprekidnog rada, a moja smena je svega 13 sati. Svakog dana, menadžer mi kaže da završim sve pre nego što odem, što je bukvalno nemoguće.

Počećeš da ceniš male stvari u životu

Šta misliš ko je stavio taj sendvič koji jedeš u tu trouglastu plastičnu kutiju? Ja, prijatelju. Nema na čemu.

Kolege će se pretvoriti u smradove čim budu počeli da zarađuju više

Nema mnogo pretenzija na dnu lestvice. To je zbog toga što, kada si plaćen 6,5 funti na sat da izvlačiš žile i kosti iz mrtve živine, ne jebe ti se za posao koji radiš.

Problem nastaje kada ljudi počnu da se penju po lestvici. U rečniku postoje definicije ovih problema: mlađi referent, regionalni supervizor, i najgore od svega, tim lider. Preko noći, osoba koju si nekad poznavao kao svog prjatelja, lik sa kojim si se iskradao napolje na pola smene da popušiš džoint, sada odjednom jako, jako brine o tome kako su ispolirane čaše. Kada posle posla odete na piće, pričaju samo o poslu. Ako naletite na njih na žurci, govore o ciljevima i tačnosti.

U principu, većina tvojih kul prijatelja sa posla će vremenom dobiti povišice i pretvoriće se u dosadne majmune. Tako da, ne vezujte se mnogo.

Ali, upoznaćeš neke prelepe čudake

Sa druge strane, neki ljudi sa kojima radiš ne bi mogli da budu interesantniji. Bivši pijanista Boljšoj baleta koji pere toalete u klubu privatnih advokata, bivši golman sa Mauricijusa koji pravi čaj na venčanjima, poznati pank muzičar koji radi kao sekretarica.

Većina kolega na minimalcu radila je sa mnom u Londonu, u mestu u kojem ruske baletske plesačice imaju običaj da dođu kada im se prsti na nogama pretvore u govno i niko više ne želi da ih gleda kako skakuću po sceni. Ne znam kakav kalibar kolega možete naći na drugim mestima.

Ljudi mogu biti apsolutno najgori

Kad stojiš na dnu i gledaš na gore, vidiš ljude iz potpuno novih uglova. Najbolji dani su oni kada te mušterije jedva primećuju, a najgori su oni kada moraš da ulaziš u aktivnu interakciju sa njima.

Uzmite Božić, na primer. To je obično dobro vreme za muškarce, osim ako niste lik koji puni police u supermarketima i nestane vam viskija i piva. U tom slučaju, nemamo dobrih vesti za vas. Vesti su, zapravo, užasne, zato što si na granici da svima upropastiš taj divan dan. I svi žele da ti to jako jasno nagoveste upirući prstom u tebe.

Kada se pije, postaje još gore

Alkohol samo pogoršava problem sa ljudima. Jedan primer – dok sam radio u jednom noćnom klubu, na proslavi nekog rođendana, devojka je prišla baru, pokušavajući da uhvati moj poged , ali se njen pokušaj sveo uglavnom na to da je treptala i buljila u moju vilicu, "Votka i Kola-kola!" razdrala se na mene. Poslušao sam je. Dala mi je izgužvanu novčanicu od deset funti, koju sam joj vratio i morao da objašnjavam da su pića te večeri besplatna.

Pogledala me je veoma besno i iskolačila oči " Znaš šta si ti?" podrugljivo mi se nacerila u lice, "ti si jebeni kreten."

Otkaz je privremen

Vrlo bezbrižno sam odlazio sa ovih poslova. To svako radi. Davanje otkaza je lako i zabavno. Verujte mi, zadovoljstvo koje osetiš kada baciš ajncer ili fasciklu je, dok te menadžer ili regionalni supervajzor gleda – toliko jak i deluje kao da ćeš se zauvek osećati slobodno.

Nažalost, ništa ne traje večno. U stvarnosti, taj osećaj traje svega nekoliko sati, ako i toliko. Gužva u busu do kuće te upozorava da ti je ustvari potreban bilo kakav posao da bi nastavio da živiš.

Uvek možeš da slediš svoje snove i probaš da budeš slikar, violinista ili šta god. Ali, u principu, ti jednostavno nemaš vremena za tako nešto. Tako da, vrati se na sajtove za traženje posla i jednostavno nastavi tamo gde si stao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu