Ovo nije još jedan tekst kritike milenijalaca zagledanih u telefone zbog toga što ne posvećuju dovoljno pažnje ljudima od čijih penzija opstaje njihov džeparac, niti pridika da se ustaje starijima u troli, a još manje pretnja – videćete vi kako je to kad jednog dana ne možete da podignete više od tri kile i parče hleba vam od drugog zavisi. Ovo je tekst o onom trenutku u životu kada stvari zaista postanu ružne, a za koje vas niko neće spremiti.
Odjednom te bake i deke sa kojima se pre išlo na ručkove i u posete sa malo smaranja u kome Instagram pomaže da se preživi stoti put ispričana priča, postaju ozbiljan problem. Sa jedne strane sasvim je logično da kao mlada osoba imate pregršt svojih problema, dok sa druge jebiga, vi ste ti koji najbolje koriste internet i ako to znači da ćete u sred noći zvati privatne medicinske sestre zarad promene dedinog katetra, pa onda ćete to i raditi.
Videos by VICE
Ne bih da vas plašim, ali postoji jedna stvar koju nas pogrešno uče tokom celog života, a to je da je smrt najteža stvar u ljudskom životu. Nije. To je najčešće ona najpoznija starost tik pred smrt kada je osoba kojoj pokušavaš da pomogneš negde između, niti joj se živi, niti joj se umire, i suštisnki malo ko osim samog boga može da joj pomogne. Ali se čini kao da boga nema, a iz nekog razloga briga o roditeljima vaših roditelja vas nije zaobišla kao mnoge, i jedina stvar utehe je ta da će vam sa vašim roditeljima biti puno lakše. Zato smo napravili listu stvari i situacija o kojima do sada verovatno niste razmišljali, ali ćete vrlo brzo shvatiti da pelene za odrasle nisu ništa jeftinije od bilo kojih drugih samo idu uz mnogo više neprijatnih situacija.
Kako smo do ovde došli ili preko ponosa do zapuštenosti
Poricanje stvarnosti, kome su gotovo svi skloni, postaje nekako izraženija sa godinama. Kod starih ljudi to je onaj momenat kada insistiraju na tome da im ne treba nikakva pomoć, gotovo i da se vređaju na ponude a mi, zato što nam je tako lakše, to i prihvatimo. To su oni mali znaci poput mešanja imena i zaborav koji otpišemo kao „sve to ide u rok službe“. Nereagovanja kada idu na nepotrebne kontrole srca, ali kriju da im je preporučen obilazak kod urologa ili psihijatra (jer to je sramota). I dok se okreneš demencija je narasla na nivo Alchajmera, odlazak u wc je put do pakla, a do prodavnice se hoda po minama opasnosti, od gubljenja do padova. A najčešće, čak ni tada neće tražiti pomoć jer ih obuzima ogroman bes na samu pomisao da više ništa ne mogu sami, ceo svet doživljavaju kao pretnju, ako ne plate račun stići će milionska kazna, a ako ne zaključaju pet brava kao da nisu ni jednu. I pored toga, vi ste za njih i dalje nesposobni balavci koji ništa tu ne mogu.
Nažalost, trenutak u kome će ipak shvatiti da smrt ne dolazi kao porudžbina jakih želja pred spavanje, je taj u kome će se obratiti vama. Naravno da je jedini i preočigledan savet ovde – pokušajte da do ovoga ne dođe. Kako? Tako što ćete razgovor o kućnoj pomoći uvesti na vreme. Ako je tako nešto moguće. Jer staračka tvrdoglavost u vidu – kad do toga dođe ja ću sam sebi skratiti muke (oh verujte mi neće) i okretanje glave od problema su pakleni miks koji su u ovoj drami čest prolog.
Kućna nega i fantazija o umiranju kod kuće
Pitanje stručne pomoći i u krajnjoj instanci staračkog doma je uvek vezano i za pitanje finansija i prava na imovinu. Drugim rečima – rečenice vi samo hoćete da nas se otarasite da biste došli do stana su, pored one samo da umrem , najčešća koje ćete čuti. Zato je angažovanje pomoći oko manjih stvari prvi korak – za čišćenje stana, odlazaka u kupovinu, kuvanja. Tu samo postoji jedna stvar, nekada stari ljudi sami pronađu sebi pomoć, tj. ljude za koje se vežu, i nekada postoji šansa da ti ljudi, čije finansijske prilike nisu baš najbolje, u servisiranju vaših starih vide priliku da sebe stambeno obezbede. Kada se vi već ne javljate dovoljno. Ali umesto da lupate glavu misleći o njihovim motivima, jednostavno se uključite.
E sad, stvar je samo u tome što će njihove potrebe da se povećavaju, od kuvanja i sređivanja stana doći će do toga da je možda potreban neko ko će ih okupati ili presvući. I zato je dobro da sa jedne strane to ne bude potpuno nepoznata osoba, dok sa druge strane to mora biti neko ko zna šta radi. A to ćete skapirati jako lako. Te osobe su komunikativne, imune na vređanje i negativnosti i fizički su jake i okretne. Ne samo što mogu da podignu jedno staro telo, već i znaju kako. Verujte mi, stara tela su jako krhka, a ni malo laka, i kao i u rvanju, nekoliko promišljenih zahvata od sile gravitacije prave saveznika umesto prepreku.
Da, ovde moram da vas upozorim. Znam da ste navikli na prizore mladih, lepih i seksi tela, ali neko vreme se okrenite evropskim umetničkim filmovima i istrenirajte sebe da prihvatite ljudsko telo kao ono što jeste. Tu podrazumevam rastegnutu kožu, starački otegnute grudi i genitalije, nokte koji izgledaju kao nasumično izrasla krljušt, deformisana stopala, isperutanu kožu i objasnite sebi da to nije ništa strašno. Samo život, na njegovom kraju. Svaka profi sestra odmah će se u nekoliko rečenica obračunati sa stidom koga ima puno kod starih ljudi. Što se manje stide ljudi oko njih i njima je lakše.
Gde naći takve osobe? Internet je, videćete, prepun sajtova i oglasa agencija specijalizovanih za brigu o starima, ali kao i uvek najbolji su oni ljudi koji idu preko preporuke. Jedan post na fejzbuku i sigurno će vam se neko javiti. Mnogo ljudi se nosi sa ovim stvarima, samo se o tome ne govori. Jer je teško i pitanja poput baka neće u dom, a majka je ušinula leđa noseći je do toaleta, šta da radim, nemaju jednostavan odgovor.
Što se staračkih domova tiče postoje dva scenarija, ona u kojima se stara osoba sama vremenom pripremala na to i kojima treba odati svako poštovanje za hrabrost i onaj u kojoj je stara osoba gajila fantaziju o umiranju u svom stanu. Žao mi je što stalno spominjam umiranje, ali priviknite se, smrt u ovim situacijama lako postane pojam sa kojim se svakodnevno manipuliše – od emotivnih ucena preko najobičnijeg činjeničnog stanja.
To umiranje u sopstvenom stanu i nerealno vezivanje za predmete je u suštini razumljivo. Stara osoba u tom trenutku nema ništa osim sećanja, a sećanja vezuje za stvari, svoj osećaj uništenog samovrednovanja vezuje za stečenu imovinu. Ali kako ta smrt ne dolazi, medicinske sestre koje su tu non stop su previše skupe, odlazak u dom, u te bezlične sobe gde ih ništa ne podseća na kuću, a sve na to koliko su stari i jadni, često biva najlogičnija opcija. U slučaju scenarija broj dva, to znači da ćete staru osobu verovatno privoleti na dom pretnjama, ucenama ili belim lažima – vratićeš se kući kad ti bude bolje (a znaš da ne postoji bolje sa Alchajmerom). I zbog toga ćete se osećati kao govno. Ali taj deo krivice i psihološkog pakla koji će vam se desiti ćemo ostaviti za kasnije. Svakako, budite spremni na puno racionalne okrutnosti kojoj ćete morati da pribegnete ako niko drugi za to nije sposoban. I bolje od bilo kog tim bildinga i bildovanja vašeg instinkta za preuzimanje inicijative, briga o starom licu napraviće od vas u roku od par dana beskrupoloznog menadžera. Traume ćete lečiti kasnije.
Starački domovi i (ne)praktična strana života
Celo ovo putovanje nateraće vas da shvatite dve stvari. Ništa u ovoj zemlji nije napravljeno tako da u obzir uzme stare ili ljude sa invaliditetom. Odjednom ćeš na grad kojim bezbrižno juriš, tačnije na loše obeležene pešačke prelaze, hrapave pločnike, popucale betonske ploče, okrunjene stepenice i javni prevoz gledati kao na klopku koja iznuruje starije i nepokretljivije od tebe i tera ih da dignu ruke od svega.
Druga mnogo važnija stvar koja će ti doći iz dupeta u glavu, a koja će te stvarno osvesti, je ta da nema stvari koju novac ne može da reši. I tek kada budete shvatili da dostojanstvena starost i te kako i uglavnom zavisi od novca, više vas neće mrzeti da jurite oglase po Infostudu i odlažete momenat kada menjate „svoju slobodu“ za posao sa stalnim primanjima. Jer konačni odabir staračkog doma za vaše stare zavisiće od visine njihovih penzija, eventualne pomoći koje mogu dobiti od socijalnog u odnosu na svoju dijagnozu, cene mesečnih lekova i eventualno pelena i toga koliko ste spremni da doplatite za njihov komfor.
Da, za pristojnu sobu koja se najčešće deli i tri staračka obroka (stari ljudi mnogo manje jedu) cene se kreću i oko pedeset hiljada dinara mesečno. Što na prvi mah zvuči suludo, ali tu postoje stvari koje nemaju cenu – činjenica da je neko u svakom trenutku odgovoran za osobu koju niko iz vaše porodice nije u stanju da kupa i presvlači. Zato postoji opcija da O.K. dom po pristojnoj ceni nađete negde na Ibarskoj magistrali, ili će po istoj ceni biti u nekom znantno lošijem u gradu, ili ćete vi i vaša porodica kako znate i umete naći te dodatne pare.
Naravno da postoje i državni domovi, ali oni spadaju u scenario broj jedan, jer za njih stara osoba treba da se prijavi na listu čekanja dok joj još nemogućnost obavljanja svakodnevnih stvari deluje kao daleka i neizvesna budućnost.
Za sve ostalo moraće da se plati. I sve što ikako u celoj muci može pomoći od posebnih dušeka protiv dekubitisa, ljubaznih fizioterapeuta, doma koji ima i neku vrstu programa za razonodu je tu. Samo košta. I koliko god da košta, ništa od toga neće biti dovoljno dobro za njih. I zauvek će postojati samo gomila krivice sa kojom ćete morati da se nosite.
Osećaj krivice i nasleđe frustracija
I u nekom trenutku pakla u kome već dovoljno tešku situaciju dodatno komplikuju nikada rešene svađe između vaše majke i njene, ili oca i njegovih, zapitaćete se kako smo zaboga do ovde došli i zašto sam ja u svemu ovome. Kako se neke porodice sve lepo dogovaraju međusobno, a ovde sve ide obmotano u suze, histeriju, vređanje i nikada raščišćene račune, od onoga vi ste u našim godinama putovali kao bogovi, a mi plaćamo vaša sranja do mi smo izgradili zemlju, a vi ste gomila nesposobnjakovića, neće ti taj bog što mu se moliš povećati platu. U situaciji u kojoj razum nema prednost već su emotivne ucene kanal komunikacije neko će morati da bude odrasla osoba. Činjenica da ste se našli već tu gde jeste, znači da ćete svom roditelju glumiti roditelja dok je uhvaćen sa svojim roditeljem u klinč nerazumevanja koji je tinjao godinama – a kojim se niko nije bavio, jer se ovde niko ozbiljno nije bavio mentalnom higijenom. Nikad. Zato ćete vi biti ta pametna mlada osoba koja će na vreme krenuti da ulaže u mentalno zdravlje oličeno u redovnim posetama psihologu. I trebaće vam. Zato što će vas proganjati svaka poseta staračkom domu, svako bežanje odatle uz osećaj da ostavljate neko dete u sirotištu, svaki put kada ste bili grubi prema njima jer su vas doveli do ivice nerava iako znate bolje, svaki put kada ste zaboravili da iz njih ne govore oni već bolest, starost i frustracija.
Odjednom ćete postati mračniji i ozbiljniji, i imaćete osećaj da vas prijatelji ne razumeju i da su njihovi problemi stvarno smešni u odnosu na nešto što je pitanje života i smrti. Povući ćete se i neće vam biti do zajebavanja. I oni će hteti da pomognu, ali osim što će vas nositi do kuće razvaljene od alkohola (jer mamurni mnogo bolje podnosite gospođu koja doziva mrtve u sobi do vaše bake) neće moći da učine mnogo. Jer ne može niko. Sve što svi mogu da urade je da se potrude koliko mogu i čekaju da prođe. A zna se kako prolazi.
I to je poslednja stvar za koju te niko neće pripremiti, iako sve vreme o tome pričamo ovde. Ta smrt na koju se toliko čekalo. Doći će, promeniće vas, život će uskoro nastaviti kao da se ništa nije desilo. A desilo, odrasli ste.
