Kopirao sam dnevne rutine slavnih pisaca i bilo je bezveze

„Pisanje je za mene kao disanje“, rekao je pesnik Pablo Neruda za Paris Review 1971. „Ne mogu da živim bez vazduha, a ne mogu ni bez pisanja.“ Za mene je pisanje ne baš kao disanje, više kao prdenje. Dođe ti ponekad, hteo-ne hteo, teško ga je voljno naterati.

Nerudin citat učinio me je zelenim od zavisti. Potpuno sam drugačije koncipiran od njega. Kad bih disao žustro i vredno kao što pišem, odavno bih se ugušio.

Srećom, nisam jedini. Za svakog Pabla Nerudu, nađe se po desetak prduljivaca poput mene. Svaki pisac sa kojim sam razgovarao frustriran je koliko i ja. Pisanje nije autonomna funkcija parasimpatikusa. Muka je iscediti reči na papir.

Kad se nekom autoru postavljaju pitanja iz publike, nema šanse da se ne nađe neko da ga priupita „Kakav je vaš dnevni režim?“ Očajničko pitanje kakvo sam i sam postavljao. Recimo da sam decenijama pokušavao da napravim ormarić, bez imalo uspeha, a onda naišao na ženu koja maestralno pravi ormariće. Naravno da ću da je pitam kako joj to polazi za rukom.

Pisci su opsednuti dnevnim režimima. Samo se vera i eventualno češljanje brade vezuje za radne navike koliko i pisanje. Čitav jedan žanr veb sadržaja posvećen je ovoj kategoriji. Isfrustrirana piskarala lako će naći bezbroj sistema koji će ih navodno odvesti do produktivnosti i uspeha, sve lepo složeno u vidu priručnika. Jasno je šta tu ostaje neizgovoreno: Ako već tražiš režim, šta te košta da probaš naš?

Nedavno sam naišao na sistem koji podseća na moj, i to na političkom sajtu Axios. Kažu da Donald Tramp vreme između 8 i 11 prepodne odvaja za „izvršne odluke“, ali ga provodi gledajući TV, telefonirajući, i tvitujući.

I ja odvajam vreme za „izvršne odluke“. Kad se probudim, disciplinovano počnem da se zajebavam po internetu i ćaskam sa prijateljima u g-četu, jer pisanje uvek može da čeka. Nije neki režim, moram da priznam. Nisam nimalo disciplinovaniji od debelog ljutitog starca u Beloj kući, što u današnjem trenutku uopšte nije lako priznati.

Pokušao sam da se dovedem u red, ali nije išlo. Zato sam odlučio da nešto promenim. Sledeće nedelje, svakog dana ću raditi u ritmu nekog uspešnog autora. Znam da i nije neki sistem ako ga svakog dana menjam, ali računam da je pisanje ipak kao trening, kad u teretani radiš drugu vežbu svakog dana – sve pomalo postaješ jači, brži, fleksibilniji. Ne moram trajno da usvojim nijedan od ovih režima, imaću sigurno solidnih nedelju dana ispisanog materijala iza sebe.

Bar sam se tome nadao.

Po gorepomenutim sajtovima, ogromna većina uspešnih pisaca ustaje rano i odmah počinje da piše. Sad me je još više sramota zbog sporog rasanjivanja i vremena odvojenog za „izvršne odluke“.

Zato počinjem eksperiment u stilu japanskog romanopisca Harukija Murakamija. Evo kako on živi i radi:

Dok pišem, budim se u četiri posle ponoći i radim sledećih pet-šest sati. Popodne istrčim desetak kilometara ili preplivam hiljadu petsto metara (ili i jedno i drugo), zatim malo čitam i slušam muziku. U devet idem u krevet.

Znači, jesam ja u carpe diem fazonu, ali četiri je mnogo rano. Kad moram, jedva uspem da se osvestim u sedam – alarmi mi zvone u 6:30, pa u 6:45, i tako redom. Moja žena naravno prezire ovaj ajfon orkestar, pa ne sumnjam da bi me ubila ako bih podesio polusatno buđenje od 3:30. Moraću nekako da ustanem iz prve.

Probudio sam se, a sunce je već bilo u punom sjaju. Ne sećam se da sam isključio alarm u četiri, ali mora da sam u snu uspeo da eliminišem tu smetnju. Bilo je deset do osam, skoro četiri sata sam kasnio po Murakamijevom rasporedu. Tako nikad neću napisati svoju „Hroniku ptice koja navija sat“.

Probao sam malo da radim, ali pošto sam već bio manje-više u svom redovnom režimu stalno mi je pažnju odvlačio Tviter, kao i košarkaški hajlajtsi na Jutjubu. Posle pet sati nerada za laptopom, krenuo sam da istrčim deset kilometara.

Murakami je o trčanju napisao sledeće: „Šta mislim dok trčim? Nemam pojma.“

Ja znam tačno šta mislim dok trčim. Mislim kako bih voleo da prestanem da trčim. Nekako sam naterao sebe da izguram deset kilometara što mi je baš prijalo, ali dobro raspoloženje nije potrajalo. Po povratku sam pogledao jutros odrađen posao. Nije ga bilo mnogo.

ISPISANIH REČI: 286

ODGLEDANIH NBA HAJLAJTSA: 8

Ako sam alergičan na rano ustajanje, zašto ne bih probao suprotnu strategiju? Kafka je bio izuzetak koji potvrđuje pravilo da pisci pišu prepodne, ali ne svojevoljno. Radio je u osiguravajućem društvu, pa nije imao vremena za pisanje pre 11 uveče. Od tada bi pisao „u zavisnosti od snage, sreće, i raspoloženja do jedan, dva, ili tri ujutru, jednom prilikom čak do šest.“

Posle neuspeha po Murakamijevom receptu, dobro sam se ispavao i preskočio alarm. Kad sam ustao, uživao sam u gluvarenju odnosno vremenom za „izvršne odluke“ bez osećaja krivice. Čak sam se trudio da mi bude dosadno da bi podsećalo na rad u osiguravajućem društvu, divota jedna.

Ipak, u jedanaest uveče bio sam nekako istrošen. Psihički me je izmorilo budno stanje, pa mi se od gledanja u prazan beli ekran čak prispavalo. Zevao sam kucajući par rečenica od kojih neke nisu ni imale predikat, a onda odustao i otišao na spavanje oko ponoći. Da sam se sledećeg jutra probudio u obliku džinovskog insekta, rekao bih sebi da ništa bolje nisam ni zaslužio.

ISPISANIH REČI: 95

Maja Anđelo strogo se pridržavala svog dnevnog rasporeda, ali najzanimljivije mi je bilo kako je kreirala adekvatno radno okruženje:

U svakom gradu u kom sam živela, imala sam hotelsku sobu. Iznajmila bih je na par meseci, napustila kuću u šest, i počela da pišem u hotelu oko pola sedam. U krevetu se uvek nalaktim kad pišem, ovaj lakat mi je strašno ogrubeo i žuljevit. Nisam dala osoblju hotela da mi promeni posteljinu jer nikad nisam spavala u tom krevetu. Insistirala sam da sa zida skinu sve slike i dekoraciju. Nisam htela da mi bilo šta odvraća pažnju. Kad bih ušla u sobu, bilo bi to kao da sam blokirala sve u šta verujem.

Kad si pisac početnik, nema mnogo smisla plaćati stalno izdržavanje hotelskih soba. U obližnjem motelu soba košta 90 dolara na dan. Proverio sam šta kažu Yelp kritike. „Met, ludilo, ubistva“, piše jedina koju san našao. „Sve su spremni da istolerišu, čak i krike žene koju neko bode nožem!”

Sigurno bi bilo uzbudljivog materijala u tom motelu, ali ipak sam odlučio da okruženje Maje Anđelo aranžiram kod kuće. Znači, soba golih zidova u kojoj je moguće blokirati sve u šta čovek veruje? Zvuči kao kupatilo.

Solidna tri sata proveo sam pišući na WC šolji. Lokacija je praktična iz očiglednih razloga, još duže bih je koristio da mi noge nisu utrnule. A i psa hvata paranoja kad se dugo zadržim u kupatilu, cvileo je i nervirao me sve dok nisam pristao da vrata ostanu pritvorena.

Najzad, produktivnost.

ISPISANIH REČI: 1,015

Balzak je stvarno bio lud. Išao je da spava u šest popodne, „kao kokoška“, ali budio se oko jedan da bi pisao. Pošto Franca Kafku i noćno pisanje nisam uspeo da ispoštujem, Balzaka nisam ni pokušao po tom pitanju, ali jesam po pitanju kofeina. Kažu da je pio pedesetak šolja kafe dnevno.

Nije ni čudo da su ga zapamtili više po kvantitetu nego po kvalitetu rada. Ipak, lepo kaže Staljin da i u kvantitetu nekad ima kvaliteta. Posle tri dana mrljavljenja, vreme je bilo da se nadrogiram i iskenjam gomilu stanica, makar posle umro od trovanja kofeinom – kao što se priča da je i Balzak skončao.

Čim sam ustao, s nogu sam sljuštio dva Nespresa. U obližnjem kafeu su dopune besplatne, pa sam otišao tamo i dao se na posao, vena prepunih etički uvežene i lokalno pržene kafe.

Kofeinske nuspojave su počele da deluju: noga mi se toliko tresla da su ostali gosti počeli da primećuju, a verujem i neki seizmolozi. Svako malo sam morao do toaleta, što je sigurno svima smetalo.

Isparanoisao sam da će mi sigurno ukrasti laptop, pa sam zato počeo da ga nosim sa sobom u WC. Krntiji treba dosta vremena da startuje, pa me je svaki put usporavala i remetila produktivnost. Došlo mi je da zavrištim.

Tu sam već bio na trećoj-četvrtoj šolji kafe; da bih istrošio višak energije, izašao sam da na brzinu prošetam ali kad sam se vratio, neki čovek je sedeo na mom mestu. Šta koji kurac on sad hoće?! Da ne bih morao da se pred sudom pozivam na kofeinsku neuračunljivost, ubedio sam sebe da bi bilo bolje da nastavim da pišem kod kuće.

Čim sam stigao, uhvatio me je i umor. Ostatak dana proveo sam cvileći u krevetu, zavesa navučenih preko svakog prozora. Taj Balzak stvarno nije bio normalan.

ISPISANIH REČI: 1,230 (od toga jedva 300 da je imalo smisla)

ISPIJENIH ŠOLJA KAFE: Pet, plus dva espresa.

Don Delilo je najveći živi američki romanopisac, ali njegov dnevni režim me nije impresionirao.

Radim ujutru na pisaćoj mašini. Posle četiri sata, odem na trčanje, što mi pomaže da promenim svetu kom sam se našao. Drveće, ptice, kišica – lepa je to pauza. Onda se vraćam na posao, još dva-tri sata poslepodne. Knjiško vreme je prozirno, ne primeti čovek da mu prolazi. Ne užinam, ne pijem kafu, ne pušim… Pošto se pisac potrudi da obezbedi samoću, naći će bezbroj načina da je proćerda. Nekad gledam kroz prozor, nekad nasumično listam rečnik. Da bih se iz toga izvukao, zagledam se u Borhesovu fotografiju.

Pisaću mašinu ne posedujem, ali simulirao sam je kucajući po tastaturi bez brisanja. Nekad prsti sami krenu ka backspace ili delete tasterima, izluđivalo me je da odolevam tom iskušenju. Kad bih se zaglavio, što se uglavnom dešavalo čim bih krenuo, zurio sam u fotografiju Horhe Luisa Borhesa ali nije pomagalo. Potražio sam neke druge njegove slike, i opet ništa. To me je odvuklo u višesatno guglanje koje se završilo na IMDB stranici posvećenoj filmu Revenge of the Nerds II: Nerds in Paradise.

Delilov režim nije me učinio produktivnijim, ali jeste me nečemu naučio. „Kad Alfa Bete nateraju Trilambde da se svuku u donji veš, jasno se vidi da Luis bele slip gaće, ali pet sati kasnije u Hotelu Koral Eseks, on nosi duže i šire bokserice. U scenariju ova promena nije objašnjena.“

ISPISANIH REČI: 410

Natali Goldberg je nadugačko i naširoko pisala o zanatu, a u svojim knjigama nudi mnoštvo korisnih trikova. Na primer, u Writing Down the Bones Goldberg predlaže korišćenje rekvizita da bi se postiglo alternativno stanje svesti:

I najmanji rekvizit može odaslati um u novu ravan. Kad sednem da pišem, obično mi je cigareta u ustima. Ako sam u kafeu u kom nije dozvoljeno pušenje, cigaretu ne pripalim. Ja ni ne pušim, tako da je svejedno. Cigareta je samo rekvizit koji mi omogućava da zamislim alternativni svet. Ne bi tako dobro radila da inače pušim – potreban je predmet koji autor inače ne koristi.

Ovde u Kaliforniji cigarete koštaju otprilike 300 dolara po komadu, pa nisam hteo da kupim paklicu samo da bih isprobao ovaj trik. Umesto toga, pozajmio sam od druga elektronsku cigaretu i malo je držao u ustima. Izgledao sam kao idiot. Stres je počeo da me pritiska pa sam izašao iz kafea i počeo da sisam nepripaljenu e-cigaretu dok mi nije došlo da se onesvestim.

Ništa od druge ravni postojanja. Ništa čak ni od ukusa. Morao sam da prilegnem.

ISPISANIH REČI: 680

Radni režim SF autora Vilijama Gibsona toliko je razuman da i ne zvuči kao režim.

Kad pišem, ustajem oko sedam. Proverim poštu, pogledam šta ima novo na internetu, popijem šolju kafe. Tri puta nedeljno odem i na pilates, vratim se oko deset-jedanaest. Onda sednem da pišem. Ako mi baš ne ide, izađem da ošišam travu. Ipak, obično je dovoljno da sednem za tastaturu i potrudim se. Pauzu pravim oko ručka, zatim nastavim, a posle odem i da odremam. Dremka je važna za moj kreativni proces, ne sam san nego ono stanje polusna, neposredno pred buđenje.

Pilates nikad ranije nisam radio, ali upisao sam kurs za „vrele trbušnjake i guzu“ u obližnjem studiju. Instruktorka je nosila bežični mikrofon kao da drži govor, iako nas je bilo samo petoro u maloj prostoriji. Reformer koji koriste je komplikovana sprava, ima raznih kablova, traka, kotura, drški… jasno je zašto se SF piscu svidela.

Posle sam uspeo da sednem i nešto malo ispišem, iako mi je guza bila vrela.

ISPISANI HREČI: 1,228

Došlo je vreme da okončam nedeljni eksperiment, ali nisam mogao. Imitacijom drugih pisaca, samo sam skidao sa sebe odgovornost za neuspehe. Nije do mene, nego onaj Haruki Murakami… Odlučio sam da probam još jednom.

Hanter S. Tompson poznat je po najozloglašenijem (iako svakako nakićenom) dnevnom radnom režimu na svetu. U njegov biografiji se navodi da mu je dan počinjao u tri popodne uz času Čivasa, a odatle je sve išlo nizbrdo – nonstop konzumacija kokaina mestimično presečena esidom:

Izabrao sam taj režim zato što sam znao da ga je nemoguće slediti. Mislim, nemoguće je bilo i za njega da tako živi. Ipak, nešto jesam naučio. Ma koliko koksa ušmrkao, ma koliko sapuna pojeo, Tompson je uvek nalazio dovoljno vremena za posao. To je bar istina, jer su tekstovi ostali iza njega.

Umesto da se odam kokainskom orgijanju, odlučio sam da sledim kakav god mi režim bude odgovarao, sve dok nalazim koliko-toliko vremena za pisanje. Zakazao sam još jedan čas pilatesa i spremio WC šolju za intenzivnu sesiju pisanja kad mi dupe bude bilo adekvatno zagrejano.

Pratite Nika Grina na Tviteru.

Još na VICE.com:

Spisateljice iz Srbije o omiljenim romanima koje su čitale tokom odrastanja

Jelena Lengold: Posle svake nagrade, izignorisaće ti sledeću knjigu

Razgovor sa piscem koji je diskvalifikovan iz trke za NIN-ovu nagradu