Povratak u budućnost — lekcija iz kapitalizma

U uvodnim scenama prvog dela trilogije Back to the Future vidimo nešto što kasnije možemo da kažemo da predstavlja okosnicu serijala i, nažalost, vodeće motive onoga što vremenom postaje veliki deo savremene pop-kulture.

Na samom početku nas dočekuje apsolutna hipertrofija poznog kapitalizma i ljudske aktivnosti: svojevrsna slika interpasivnosti današnjice.

Mehanička ruka preuzima ko zna koju po redu (lepo brendiranu), konzervu pseće hrane koja se gomila (ubrzo saznajemo da se to dešava već danima) u činiji za pse. Tu je i niz drugih, pratećih elemenata koji oslikavaju tehnološki napredak, barem kako je kolokvijalno prikazivan unutar pop-kulture tog vremena. Sve to treba da služi čoveku, da sve bude apsolutno automatizovano, do mere da čovek ne mora više da radi apsolutno ništa. Opšte mesto shvatanja tehnologije i tehnološkog napretka kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, to svi znamo. Celi serijali dokumentarnih emisija su gravitirali upravo ovoj ideji. A ta svojevrsna automatizacija nas vraća, nužno, čoveku koji je osmislio taj koncept i promenio način na koji kapitalizam vidimo danas — Henry Ford.

On je, naime, uveo u industrijski proces koncept pokretne trake u proizvodnji automobila koji je preuzeo gledajući okolne farme i klanice i podelu rada u obradi goveđeg mesa. Nakon uvođenja pokretne trake u automobilsku industriju, proces ubrzavanja i eliminisanja radne snage iz same proizvodnje postaje imperativ kapitalističkog motiva o maksimalizaciji profita i stepena iskorišćenosti radnog vremena. Minimalan trošak, maksimalan profit. To, nužno, postaje element pop kulture koja, baš kao što je to oduvek bilo, oslikava stvarnost u kojoj živimo i referiše na nju.

Malo je poznato, ali ovaj proces industrijalizacije je bio poznat i Hitleru, pa je princip pokretne trake iskoristio da osmisli način na koji će tretirati Jevreje. Čak je u svom kabinetu držao fotografiju Hernija Forda.

Hipertrofiranu sliku industrijalizacije smenjuje — o slučajnosti! — hipertrofija konzumacije koja je dinamika kapitalističkog koncepta — ogromno pojačalo i ogroman zvučnik. Marti Mekflaj se pojavljuje u toj sceni volšebno ulazeći sa skejtom u rukama i, bez ikakve zadrške, sve dugmiće koji postoje okreće na maksimum (slučajnost?). Simbolično okida i žicu gitare koja, kao što anticipacijski trenutak koji se gradi i sam to nagoveštava, dovodi do eksplozije koja urušava sve (kritika kapitalizma?).

Ova scena nema apsolutno nikakve veze sa samim filmom, niti njegovim nastavcima. Ukoliko bismo je u potpunosti izbacili, sam film ni na koji način ne bio bio drugačiji, niti bi na bilo koji način to uticalo na samu radnju. Zašto je onda tu? Neko je ipak odlučio da baš ta scena bude početna u nečemu za šta se od samog početka znalo da će biti trilogija. Da li je to bilo slučajno? Moramo da pretpostavimo da nije, ukoliko želimo da vrednujemo i tumačimo bilo kakvo umetničko delo. A sumnjam da bi Zemekis bio Zemekis da je samo tako nasumično ubacivao kojekakve kontekste u svoje filmove.

Nakon vrlo opskurnog telefonskog razgovora Martija sa doktorom Emetom Braunom — gde opet vidimo tu hipertrofiju konzumacije sa desetinama različitih časovnika na zidu koji odjekuju u isto vreme izbijajući osam sati ujutru — on napušta kuću prijatelja i juri u školu u koju uveliko, a istovremeno saznajemo i prilično učestalo, kasni. Naravno žurba je opet prikazana jednom vrstom pasivizacije kretanja na skejtu koji čak i ne gura, već se hvata za branike različitih vozila; od jednog do drugog, pa sve do konačnog cilja.

Pošto ubrzo dobijamo prve leteće motive ove trilogije koji se tiču temporalnih skokova i građenja karaktera, Marti se obreo na ulici. I tu se nastavlja niz koji sam do malopre opisivao. Prvo je ugledao 4x4 terenac, naravno nov i nekorišćen, za koji kaže: "Someday…" Taj san, taj sanjivi pogled, ta žudnja u kojoj ceo svet staje, a on posmatra nov i još uvek neotpakovan proizvod je čist konzumerizam.

Jer to vozilo ne bi bilo samo novo vozilo, ono bi bilo ceo jedan društveni status. Ono bi bilo simbol uspeha. Velki motiv i prilično dosledan kroz ceo serijal. To je paradigma njegovog sna, američkog sna. To je par excellence priča modernog kapitalizma — underdog story.

I ceo serijal je upravo to, priča o "sasvim običnim pojedincima", baš kao što smo ti i ja, koji postižu neobično velike rezultate. Pokazuju se posebnim, iskoračuju sa te čuvene klasne margine i ostaju upamćeni do kraja života. Simbolički i konkretno. Fst fwd na kraj prvog dela filma i vidimo recipročnu stvarnost promenjenu crno-belim slikama takozvanog modernog viteškog ideala u odnosima dobar-loš-devojka između Bifa i Martijevih roditelja. Svi elementi američke popularne kulture su tu: automobili, parkinzi, muvanje, dobar momak, loš momak, igranka, srednja škola, lepa odela, konzervativizam, maniri i priča o jednom tihom, povučenom, neprimetnom tipu koji ostvaruje svoj san.

Na kraju epizode, Marti Mekflaj se budi, misleći da je sve to bio san (opet slučajnost?), samo da bi saznao da ipak nije. On sada živi život visoke klase u kojoj su uloge zamenjene. Potlačeni je postao tlačitelj, a sve zbog jednog trenutka koji je promenio sve na jednoj srednjoškolskoj igranci davne 1955. godine. Bif, oličenje zlostavljača, čiji karakter je toliko plastično tipski da boli sukobljava se sa sopstvenom protivtežom, Martijevim ocem Džordžom, podjednako plastičnim tipom. Ono što rešava sve je nasilan čin.

Simbolički i čin penetracije koja se, ne zaboravimo to, umalo i doslovno desila samo koji trenutak pre toga kada je Bif bio u procesu silovanja Martijeve majke. Namerno izostavljam njeno ime, jer ona jeste prikazana kao pasivan obejkat koji nije sposoban da se brani ni kakvim situacijama i samo se odbija kao loptica od okolnosti koje joj se nameću. Očekuje spas iz spoljašnje sredine. "Dama u nevolji", biva spašena jednim jedinim jakim udarcem koji menja, kao butterfly effect budućnost trideset godina kasnije, u kojoj se Marti budi. I kako se završava film?

Upravo letećim motivima sa početka koji sačinjavaju okvirnu priču unutar koje postoji ono što nazivamo Back to the Future trilogijom. Dok on priča o tome kako je Bif slupao auto noć pre toga zabrinuti roditelji, nemajući pojma o čemu se radi - jer on, naravno, poznaje prošlost koja više ne postoji, otvaraju vrata i vide Bifa kako njihov nov, netaknut BMW pomno premazuje voskom. Dojučerašnji tlačitelj sada pokazuje karekteristike servilnosti koje su toliko banalne da bole, ali hajde da to pripišemo prosto estetici osamdesetih godina. Sledi još jedna ključna promena u tom konzervativizmu ophođenja, jer odjednom Martijeva majka, od najzatvorenije osobe na svetu, kako i sam Marti kaže: "I think she was born as a nun…" , zbunjuje sina svojim liberalnim stavovima. A šta se promenilo? Klasna pozicija. Ništa više. Oni su samo bogatiji i poseduju više skupljih i lepših stvari. Zaključak izvedite sami.

I nakon toga, Marti dobija poklon koji ga čeka u garaži. Isti onaj 4x4 terenac o kojem je tako maštao na samom početku filma. Dakle, on postiže taj simbolički uspeh. Priča je dobro upakovana i prodata. Publika je kupila.

I šta vidimo danas, trideset godina kasnije, u svetu pop kulture i načinu na koji se posmatra fenomen Back to the Future filma? Upravo proces hipertrofije konzumacije. U svim paralelama "nekad i sad", radi se isključivo o proizvodima i tehnološkim "naprecima": hover board, 3d cinema, flat screens, video calls… Da ne govorimo o Najki patikama, Pepsiju i još koječemu.

Naravno, to ne ide bez svojvrsne i uvek nezaobilazne teme američke kulture — rasne obojenosti. Ne zaboravimo da je u vremenu sadašnjosti Crnac gradonačelnik, ali u toj 1955. godini, on samo briše podove lokalnog dajnera. I opet je prikazana ta underdog priča o pobedi margine. Samo što je u ovom slučaju ona klasna i rasna. Takođe se vidi i lepo oslikava višedecenijski proces načina na koji su prikazivani stanovnici Bliskog istoka. Ko su ljudi koji ubijaju doktora Emeta Brauna? "Libijski teroristi" koji u svojevrsnoj preteranoj slici dolaze kombijem i vade ni manje ni više bazuku dok, u ulozi nakaradnog ismevanja, naravno, pričaju tim groznim arapskim jezikom.

Iako je sva od klišea sazdana, ova franšiza je beskrajno uspešna, jer verno oslikava društvo, njegove mane, vrline i snove. Ovo jeste jedno sanjivo putovanje u nešto što smo svi, možda, negde oduvek želeli, ali nikada nismo postigli. I to je ono što nas drži u stanju pasivnosti, jer nam na katarzičan način daje oslobođenje od stega svakodnevnog života u svojevrsnom kolektivnom nesvesnom koje posmatramo sa osmehom i prećutno delimo, nekako karnevalski, gubeći time momentum i potencijal za promenu.

Dovoljno pametni da budemo poslušni, ali suviše glupi da bismo uradili nešto u vezi sa tim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu