Pitali smo ljude u Beogradu kojih se lektira sećaju i zašto

Sve fotografije Nenad Vujanović

Lektira je za mene defintivno jedna od bolnijih tačaka školovanja. Mnoge stvari su morale da se rade u školi, ali je lektira ipak predstavljala posebno hardkor moranje. Ne znam da li je problem bio u samom izboru lektire ili načina na koji nam profesori prodaju čitavu priču, ali dobar deo obavezne literature jednostavno nisam mogao da svarim. Ne kažem da su u pitanju neki promašaji književnosti, već da ja nisam bio dovoljno zreo da se adekvatno upustim u njihovo proučavanje.

Sećam se par knjiga koje su mi legle, ali priznajem da sam većinu samo započeo i zabatalio, tako da sam peticu iz srpskog izvlačio zahvaljujući sopstvenoj dovitljivosti. Robinzon Kruso – prepričala mi je keva. Zločin i kazna – ložila me je, ali sam pročitao do pola. Vreme smrti – prva glava i fajront.

Nisam ponosan na taj period, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da trenutno zarađujem od pisanja. Neke od knjiga sam nakon školovanja dovršio, nekima se ponovo vratio, dok su me određena dela večno istraumirala i naterala da razmišljam o reformi školstva. Kao Nečista krv Bore Stankovića. Mislim, šta koji đavo?

Zato sam pitao neke ljude da mi ispričaju koje su lektire ostavile najveći utisak na njih tokom školovanja. I niko nije pomenuo Nečistu krv.

Najviše se sećam Ane Karenjine jer je to prvi ruski klasik sa kojim sam se susrela i to je knjiga koju preporučujem svima. Tera te na razmišljanje, na uspostavljanje nekih čvršćih stavova. Trenutno čitam Gordera, pročitala sam skoro sve njegove knjige, ali mi je najbolji pisac ipak Dostojevski.

Definitivno Braća Karamazovi. Naša draga razredna nam je predavala srpski u Vazduhoplovnoj akademiji i svakog časa nas je pitala. Znala je da nismo pročitali i uvek bi nas pitala i dala po keca. Tako smo dobili sedam kečeva. Na kraju smo imali pismeni zadatak na tu temu. Ona je pregledala naše radove i rekla "Znam da niste pročitali, zato jedinica". Na kraju smo naučili sve iz te knjige, ali je nismo pročitali. Smarala nas je, više je to bio neki pritisak. Da ti deset dana da pročitaš knjigu.

Mom društvu i meni se mnogo dopao Hazarski Rečnik. Imala sam kuću na selu u koju smo išli vikendom i tamo smo imali okupljanja, kao nekakav mali književni klub. Onda bismo uz kafu raspravljali o motivima knjige. Nekako smo manje-više svi imali različite preference što se tiče čitanja, ali smo se jednako oduševili. Tako da smo pokušavali da nađemo nekakvu simboliku, povezivali smo sa stvarima koje smo učili u tom periodu. Mislim da nam je zato svima bila interesantna. Nekako smo videli kako svako od nas gleda na sve to.

Ne mogu da se setim u kom sam razredu bio, ali prvo nisam pročitao Robinzona Krusoa. I onda je razredna, koja je inače predavala srpski, rekla da ko ne pročita to – gotov je! I onda sam se naterao da je pročitam. Mislio sam da je nešto bezveze, ali se ispostavilo da je nešto najbolje što sam ikada pročitao. Probudila je neki duh meni i pročitao sam je u jednom dahu bez osećaja moranja. Nakon te knjige nisam pročitao ništa slično i krivo mi je zbog toga.

Zaista smo dosta čitali u Prvoj beogradskoj gimnaziji, imali smo divnu profesorku. A najveći utisak je na mene ostavila Ana Karenjina. Pritom je to bila knjiga koju smo morali da pročitamo, već nam je rečeno da je to naš izbor. Ja sam je pročitala celu iako je obimna i bila je sumorna i dosadna na početku. Pričali smo dve nedelje o toj knjizi, odvojili smo vremena da shvatimo suštinu i poentu, da u trenutku kada je ona skočila i ubila se, da zapravo nije htela da to uradi, ali je bilo prekasno. Ja sam naravno nastavila da čitam i posle srednje škole, jer nikada nisam čitala zbog profesora, već zbog sebe.

Još na VICE.com

Koje knjige čitaju zatvorenici u Centralnom zatvoru u Beogradu

Pitali smo ljude da navedu bukvalno jednog pisca

Studenti književnosti u Srbiji vam preporučuju sledeće knjige