Animal Rescue Srbija: ko su ljudi koji kod nas stvarno spašavaju kućne ljubimce i druge životinje

Maj 2014. godine, velika se voda ostrvila, posebno na Obrenovac. Poplavila dvorišta, vozila, nadošla i do viših spratova. Prestravljeni građani mogli su da odahnu tek u čamcima za spasavanje.

Mnogi od njih ipak ne sasvim, jer su njihovi ljubimci bili prepušteni potopu. Tad je Aleksandru Gavriću sinulo da u Srbiji ne postoji specijalizovana služba za izbavljivanje životinja iz nevolja. Ubrzo je osnovao ARS kako bi se ta bitna praznina popunila.

Iako engleskog naziva (Animal Rescue Serbia), ARS nije franšiza nekog internacionalnog udruženja, već domaći proizvod, uzdignut od ovdašnjih pravila. Svi su spasioci volonteri i rigorozno obučeni za sve situacije rizika u kojima se može naći tvoj ljubimac, bila u pitanju mačka ili jarac, pas ili papagaj.

I oprema za visinske radove im je najsavršenija, te svoju hrabrost spasioci zasnivaju na poverenju u to da uže neće da popusti kad se spuštaju sa visina, a merdevine neće pući ili skliznuti. Da će zadatak ispuniti bez toga da svoj život ugroze.

Doza straha uvek ostaje, poistovećena sa oprezom. Prevashodna je ipak ljubav prema svom zverinju što Zemljom gmiže, leti ili pliva.

Danas je ARS već mnogima poznata organizacija, sa centrima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu Vršcu i Srbobranu. ARS-u se ljudi obraćaju i iz „trivijalnih“ razloga, kakvim neko npr. može da se smatra bacanje čitavog mačjeg okota u kontejner. To su situacije u kojima se može očekivati samo od ARS-a da će se pojaviti i pomoći, ne samo spasiti mačiće nego se i potruditi da ih udomi.

„Mi tada prosledimo njihov poziv na našu spasilačku vajber grupu, ali ne izlazimo na teren, jer to nije prilika visokog rizika“, objašnjava Milan, koji je volonter udruženja od 2016. Oblast njihovog delovanja su bunari, šahtovi, visoke krošnje, svež beton i slične „klopke“ za životinje. Sve što predstavlja eventualnu opasnost i za spasitelje.

Na listu potencijalnih teškoća dospe nekad i nešto neočekivano. „Moja prva akcija vezana je za jednog mačka zarobljenog na vrhu drveta u Hilandarskoj. Bilo je neko muljavo vreme , svo nebo u tamnim oblacima“, seća se Milan živo, premda se davno dogodilo.

Taman kad se uspenjao blizu svog „klijenta“ i ka njemu ispružio ruke, počela je kiša. .„Nije kiša“ začio se glas Milanove saradnice Sofije, a njena izjava je ubrzo potvrđena neprijatnim ukusom padavine, koja je ipak potekla iz mačje bešike. Posle su ovaj slučaj nazvali „golden shower“, aludirajući na erotsku preferenciju jednog dela populacije. I skupa se smejali tečnoj opstrukciji spasilačke operacije.

Ma kako nekom neupućenom delovala, ARS ekipa ovakvu reakciju životinje na stres doživljava kao bezazlenu. U drugoj prilici, u nevolji su bila dva ulična psa, koja su upala u prazan bazen SC Košutnjak. Na dnu je bilo nakupljeno prilično kišnice, pa su psi cvileli iz jednog ćoška, „apelujući“ da im neko pomogne.

I taj „neko“ pozvao je ARS-ovce, oni su doleteli i spremili seza spuštanje, navukli kacige i zaštitne prsluke. Korak po korak duž vertikale i bili su na domak nesmotrenim žrtvama.

Međutim, pseće su se oči iskolačile, prolomilo se preteće režanje… Psi nisu bili radi da im iko prilazi. Ponuđenu hranu – mamac –načisto su ignorisali. Zato je morala da interveniše Veterina Beograd, omaljujući ih strelicama sa sedativom.

Krupni psi bili su više mamurni nego uspavani. Ipak se nisu branili kad im je navučen pojas i kad su polako izvučeni na plato. Ali, nisu bili ni zahvalni, što ponekad krasi spasene. I to najčešće mačke, kako nam kaže Milan, baš bića za koja smo mahom ubeđeni da im ova osobina nije baš svojstvena.

Beše to u Mirjevu, na drvetu visokom tridesetak metara, na najtanjim mogućim granama. Gde mačke potera strah od kučića, a odakle ne znaju da se spuste ako su vrlo mlade ili kućne.

Taj sivkasti macov odmah je uspostavio eye contact sa Milanom, kao da je znao zašto je on tamo gde je mesto pticama. Gladao ga je i dok ga Milan u naručju spuštao, u fazonu: „Samo nemoj da me ispustiš“. Na sigurnom tlu se mazio i bio miran dok je vođen u sledeću akciju u Kotežu.

Dok je Milan bio zauzet oko druge potrebite zverčice, mačak ga je pratio pogledom. Zahvalnim, ali i sugestivnim. Kao da je svog spasitelja molio da ga zadrži, menjajući mu životni koncept od ljubitelja pasa, do pristaše mačaka. Uzalud, zbog već udomljene pseće konkurencije.

Posle je mačor kastriran, skućen na Adi Ciganliji, u Avantura parku – u vlasništvu Gavrića. Nedavno je, nažalost, preminuo od mačjeg korona virusa. Nema pouzdanih dokaza da se sećao Milana i njihovog (melo)dramatičnog susreta.

Na drveće se ARS-ovci veru i kad se za granu zakači galeb, zavezane nožice za najlon. U bunare silaze i kad su u pitanju rogati četvoronošci što se deru kao magarci, iako to nisu.

Radoznalost štenadi ravna je mačjoj, ušloj u poslovice, pa je jedno štene tako jednom upalo u rupu za sondiranje, duboku 12 metara. A usku da jedva glavu možeš da proturiš.

Tad na scenu stupaju drugačije metode, pa je ekipa iskopala paralelno udubljenje. I prokopala kanal do dna prve rupe, kako je štene izbavljeno. U poslednjem, predsmrtnom trenutku, što je slučaj učinio jednim od najekstremnijih. I najganutljivijih.

Međutim, nema svaka priča ARS-a srećan kraj, što je najčešće povezano sa greškama neodgovornih vlasnika kućnih ljubimaca. Tako je jedan takav ostavio mačku u stanu, otišao na put, a prozor stavio „na kant“, ne bi li joj obezbedio priliv vazduha, moguće nesvestan opasnosti.

Mački to nije bilo dovoljno, naravno. Htela je da se domogne slobode, pa se zaglavila u procepu. Dok je neko od komšija čuo arlaukanje, prijavio ARS-u, pa dok je stigla ekipa, spustila se konopcem do prozora, odatle je polumrtvu izvadila i odvezla do veterinara - mačka je, nažalost, izdahnula.

Drugačiji, možda efikasniji, pristup nije ni moguć. Jer, organizacija poštuje zakone, od kojih je zabrana stupanja na nečije vlasništvo među prvima. Stoga ARS ne obija vrata, sve i ako hitnost slučaja ovo zahteva.

Umesto toga, udruženje apeluje preko bilborda. Tako je oko prošle Nove godine osvanuo jedan njihov javni poziv. „Tvoja petarda - moj život“ poručivali su kućni mezimci sa reklamnih panoa, zahvaljujući donaciji firme za oglašavanje.

Na sličan način poziva se i na zimsku prehranu ptica stanarica. Zima je opasna i za mačke, kad znaju da se zavuku pod haubu, ne bi li se ugrejale.

Mnogi koji ovo primete, odmah zovu ARS-ovce koji ih telefonom posavetuju da zataknu cedulju za brisač ili dođu do vlasnika preko komšija ili mačku izmame mirišljavom hranom, poput sosića. Ali, na teren ne izlaze, jer njihova je stručnost ovde nepotrebna.

Međutim, ta stručnost je nužna u mnogim drugim, dosta čestim situacijama. Zato je logično pitanje – kako se ARS izdržava? Odgovor je – preko donacija, ali i akcija kao što je Rope Of Hope.

Njih periodično organizuje Avantura park, a odnose se na tandem spustove užetom sa Avalskog tornja ili Beograđanke. Tada njihovim instruktorima u pomoć priteknu i spasioci Animal Rescue Serbia.

Svaki spust košta 6.000 dinara koji se uplaćuju bolnicama i sličnim ustanovama, ali i ARS-u. Prilozi se koriste za širenje kapaciteta, a anegdote za usmeni advertajzing. Pa se prepričava kako su neke javne ličnosti proklinjale sudbinu što su se u takav podvig upustile. Ali, povratka nije bilo, jer su ih vrebali mediji.

Ali, sve to je snalaženje. Najbolja bi opcija bila da značaj ARS-a prepozna država, formirajući Nacionalnu službu, kao što se desilo sa Opštinom Vračar, ali u manjem, lokalnom obimu.

Tada bi i spasioci bili plaćeni, iako se oni na svoj status ne žale. Niti pominju minule ozlede, osim u nameri da nekog nasmeju. Na primer:

Opet je po sredi bilo drvo, a na njegovom vrhu mačka. Akter ponovo Milan. A faktor rizika – mravinjak.

Samo postojanje mravljeg gnezda u kori ukazuje da je stablo bilo staro, a samim tim i trošno. Mogući strah od pucanja bio je zamenjen realnim bolom.

„Ujelo me je na desetine mrava, zavukli su se svuda, ispod nogavica i kratkih rukava. Ujedi su me pekli kao plamen, ali sam ipak izdržao“, i sam se smeje Milan, jedan od 5-6 obučenih spasilaca, nadležnih za teritoriju prestonice. Ostali u ARS-u su zaduženi za društvene mreže, prevođenje, saradnju sa donatorima, medijima, drugim organizacijama.

Ipak, spasioci imaju pomoćnika. To je nemački kratkodlaki ptičar Badi, maltretiran pa napušten od vlasnika, prepun krpelja u momentu pronalaska, kost i koža upalih očnih jagodica.

Sad je Badi u fit formi, obučen u uniformu ARS-a, dok mu je specijalnost pružanje psihološke podrške ugroženim četvoronošcima, a posebno kučićima. Oni najbolje razumeju njegov jezik, a i najredovnije su „mušterije“, pored mačaka.

Zahvaljujući herpetološkoj obuci, u saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije, na pomoć će moći da računaju i zmije Srbije. Što se tiče sveta, i tu će ARS uskoro delovati, kao rezultat saradnje sa IFAW (International Fund for Animal Welfare). Koji će naše spasioce pozivati u slučaju uragana, tornada, erupcije vulkana…

Unutrašnji poriv za ARS-ovanje je, rekosmo, ljubav, a nagrada - zahvalnost vlasnika ljubimaca i spašeni životi zverčica. Međutim, Milan svaku akciju doživljava kao „patriotski čin“.

Jer, ima li nečeg korisnijeg za otdžbinu od pojedinačnih doprinosa da zajednica bude zdravija? Neka je to i na mikroplanu, jer baš od toga se gradi slagalica solidarnosti.