Najnoviji PR potez Britanskog muzeja je samo još jedan dokaz imperijalnog licemerja

Kako bi ponudila rešenje za neaktivnost muzeja tokom pandemije COVID-19, uprava Britanskog muzeja je najavila „veliko spremanje“ kada je njihova digitalna kolekcija u pitanju.

“Oduševljeni smo što smo u mogućnosti da ranije predstavimo ovu značajnu izmenu, uz nadu da će ovi bitni predmeti doneti inspiraciju, razmišljanja ili bar tihe trenutke bezbrižnog lutanja u ovim teškim vremenima,” rekao je Hartvig Fišer, direktor muzeja u zvaničnoj izjavi.

Koleginicu Beki je ova vest inspirisala da pretraži ovu masivnu datoteku, a meni je, iako planiram da uradim isto, prvo na pamet pala misao koliko je ovo, namerno ili ne, licemeran potez. Da bih pokazao zbog čega je ovaj „poklon“ velikih filantropa iz Londona obično sranje, moramo se vratiti malko u prošlost.

Britanski muzej osnovan je 1753. godine, a otvoren je za posetioce 6 godina kasnije, što ga čini osmim najstarijim muzejom na svetu. Verovatno najzaslužniji za njegov nastanak i postojanje je Ser Hans Sloun, botaničar i lekar po vokaciji, a kolekcionar, putopisac i lopina po zanimanju. On je za života uradio dosta toga, a posebno bih istakao njegovu obimnu klasifikaciju karipske flore, popis kreativnih rešenja kojima su jamajčanski robovi bivali kažnjavani iz 1707, i navodno, izum čokoladnog mleka. No, za ovu priču nije bitan njegov eruditsko-robovlasnički život, već činjenica da je tokom istog uspeo da prisvoji, kupi, nabavi, napravi i dobije okvirno 71,000 različitih kulturnih artefakata. Slounova dosta ozbiljna kolekcija je kasnije postala osnova na kojoj je Britanski muzej nastao, i ujedno je najčasnije pribavljen i najmanje sporan deo vrednosti koje se nalaze zaključane duboko u njegovim depoima.

Kroz narednih 250 godina ovo zdanje proširilo je svoju arheološku zbirku toliko da ona danas predstavlja jednu od najvećih kolekcija artefakata ovog tipa, a verovatno najraznovrsniju. Posebno upadljivom je čini činjenica da se jedine veće arheološke zbirke nalaze na lokacijama na kojima je njihovo postojanje mnogo prirodnije, na primer, staroegipatska u Kairu, starogrčka u Atini, ili mezoamerička u Meksiko Sitiju.

Na ovu nepravilnost bi podigao obrvu svako ko je u stanju da sabere broj jabuka u obe ruke, a neko sa bar malo afiniteta za kritičku misao postaviće sebi pitanje: na koji način je tako veliki broj prastarih predmeta našao put do udaljenih kišnih ostrva? Vikipedija nevešto razvlači da „je rast muzeja većinski posledica ekspanzije britanske kolonizacije“, a mi ćemo reći da je većinski posledica krađe, prevare i otimanja.

Da prethodne tvrdnje nisu samo moja lična netrpeljivost prema licemernim ljudima i institucijama, videćemo kroz par trenutno aktivnih sporova vezanih za neke od najpoznatijih primeraka iz sporne zbirke.

Još uvek smešten u poklon engleske krune egipatskom narodu, to jest u prljavo-roze kopiju naše železničke stanice, nalazi se dragulj svetske arheologije, Egipatski muzej u Kairu. Prošlog leta mi se ispunila dugogodišnja želja da ga posetim i tom prilikom, već na samom početku magičnog putovanja kroz vreme, dobijem fras uzrokovan srpskim pravedničkim gnevom.

Kamen iz Rozete izložen u Egiptu je kopija, jer se original nalazi u Britanskom muzeju. Ne bih preterano da tupim oko vrednosti kamena koji je poslužio kao ključ za dešifrovanje hijeroglifa i zbog čega mu je mesto u Kairu. Kasnije sam saznao da postoji aktivna kampanja da se kamen vrati u Egipat, vođena od strane Dr Zahia Havasa i snažno podržana od svih zvaničnih aparata egipatske države.

Havas, inače autoritet na ovom polju, tvrdi da je ploča ukradena i da nema pravnog osnova da i dalje stoji u Britanskom muzeju. S obzirom na to da su ploču pronašli i konfiskovali Napoleonovi vojnici, kao i da ne postoje smislena papirologija niti precizne informacije kako je ona tačno stigla u London, svima je jasno da doktor, za razliku od domaćih medicinara, baš i ne lupa gluposti. Odgovor engleskih stručnjaka je, po pravilu, bio nedvosmisleno odbijanje umotano u isprazne fraze tipa „Članovi odbora čvrsto veruju da kolekciju ne treba deliti,“ zatim pečatirano olajavanjem Dr Havasa i dovođenjem njegovih motiva u pitanje.

Drugi poznati spor oko perjanica Britanskog muzeja star je oko dve stotine godine i ne tiče se jednog artifakta već 15 metopa, 75 metara friza i jedne odvaljene karijatide. Ovi predmeti nekada su se nalazili na Partenonu, najpoznatijem starogrčkom spomeniku kulture, a odatle ih je „pokupio“ Ser Tomas Brus, erl od Elgina.

Ono što ovaj spor čini nešto zamršenijim jeste činjenica da je gosn Toma kao tadašnji ambasador u Otomanskom carstvu dobio nekakvu dozvolu da prisvoji izvesnu građu. Polemika se dalje razvijala oko toga da li je - a videćete da jeste - on grubo iskoristio nepreciznost dozvole koju je dobio od sultana. Da je malopre pomenutog vladara iole zanimalo staro kamenje verujem da bi bio šokiran bezblamnim šibicarskim potezom škotskog plemića, koji je otkinuo jednu POLOVINU postojećeg friza sledeći reči “Ako žele da uzmu neke delove kamenja sa starim ispisima i figurama, dopustite im.”.

Bajron je ovaj čin smatrao varvarstvom vrednim pesme, a kasniji Elginovi pokušaji da pre izlaganja „opravi“ statue potvrdili su da mu ni etika ni estetika nisu bile baš najbliže prijateljice. Otuda još kasniji pokušaji britanskih stručnjaka da ga predstave kao nekakvog mecenu umetnosti i spasitelja mermera od turskih vojnika ne mogu da se vide drugačije nego kao prikrivanje činjenice da su vredni komadi uzeti na prevaru. Sporna dozvola i činjenica da su otomanski vojnici ponašanjem pretili da razjebu i to što je ostalo od Partenona i danas stoje kao jedini „valjani“ razlozi da se predmeti ne vrate u zemlju porekla.

Pitanje je koliki tekst bi bio potreban da se po jednim pasusom pokrije svaki sporan predmet u vlasništvu Britanskog muzeja, ali je zaista neophodno skrenuti pažnju na one koji su nepravedno zapostavljeni jer ne čine evropsko kulturno nasleđe.

Neke od njih možemo videti u okviru neoficijalne ture koju vode aktivisti pod nazivom „Tura ukradenih dobara“ među kojima su i bronzane skulpture iz Benina, etiopski Taboti, Moai idol sa Uskršnjih Ostrva ili Gveagal štit iz Australije. Za razliku od malverzacija sa Kamenom iz Rozete ili Elginovim mramorjem ovi predmeti su prosto oteti za vreme britanske kolonijalne vlasti a veoma su važni za kulturno nasleđe naroda od kojih su uzeti.

Inicijative da se predmeti vrate nailaze na zid ćutnje ili na klasično britanske višesmislene rečenice koje mnogo govore a ništa ne znače. Razlog tome je istina da pravi problem ne leži u Britanskom muzeju već u imperijalnom nasleđu britanskog društva i krune koji mu pružaju potrebnu podršku da narodski rečeno - odjebe boraniju. Društva koje je vekovima činilo zlodela širom sveta i uvek na kraju volšebno uspevalo da ne bude okarakterisano kao „zlikovac“, što ga je dovelo do pozicije da danas na posedovanje svih ikada ukradenih vrednosti ne gleda kao na zločin već kao na svoje zasluženo pravo.

Jeste da se ovaj predmet ne nalazi u Britanskom muzeju već u britanskoj kruni, ali su mu i poreklo i trenutni status u skladu sa prethodnom pričom. Najvredniji dijamant u kraljičinim regalijama se tu našao, kako drugačije, nego prevarom i iznudom.

Ono što donekle omogućava Britancima da održavaju status kvo bez da uprljaju bele rukavice izjavom: „Nikada vam nećemo vratiti ono što smo vam oduzeli, jer nam se može“ je komplikovano poreklo dijamanta i pre finalne faze i dolaska u London. Naime, čuveni dijamant pored Indije potražuju i Pakistan i Avganistan, i svaka od ove tri današnje države ima veće pravo na njega od Ujedinjenog Kraljevstva.

Kratka priča o tome kako je dijamant došao u Sir Oliverove ruke glasi otprilike ovako: Koh i Nor je u jednom momentu postao simbol moći i vlasti u Indiji, i kao takav nije predstavljao samo izuzetan kamen već i prestiž bez premca. Nakon serije prevrata između 1839. i 1849. na indijskom prestolu, dijamant se našao u rukama desetogodišnjeg dečaka pod imenom Dulip Sing, a on ga je pod prisilom „poklonio“ britanskoj kraljici u sklopu primirja, a zapravo kao otkup za život njegove majke, koja je, modernim rečnikom, kidnapovana od strane mirotvoraca. Verovatno je time otkupio i mnoge druge živote, ali to je već spekulacija.

I dok na pitanje šta treba činiti sa imovinom koju su nacisti svojevremeno pokrali od Jevreja i drugih naroda i pravo i moral imaju jednostavan odgovor – vratiti sve vlasnicima - kada su u pitanju predmeti koji su uzeti na identičan način za vreme kolonijalnih uprava, bivše kolonijalne sile ćute. Niko nije lud da pokloni najvredniji predmet u kraljevstvu nekome ko mu u tom trenutku javno krade trilione dolara. Ok, jasno je da Elizabeta neće izvući kamen iz krune i vratiti ga, ali bi pored izložene krune mogla da piše prava istorija dijamanta umesto licemernog „poklon od Indije“. Da, poklon, kao što su fotografije iz naslova „poklon“ Britanskog muzeja čovečanstvu. Hvala, ali ne hvala.