U Francuskoj je do devedesetih radio rasistički 'zoo vrt' u kome ste mogli da platite da gledate crne ljude

Članak je prvobitno objavljen na VICE France.

Svega nekoliko kilometara od grada Nanta, u severozapadnoj Francuskoj, nalazi se zoološki vrt koji privlači nekoliko stotina hiljada posetilaca godišnje. Ovih dana nosi naziv Planète Sauvage (francuski za „divlja planeta“) i uglavnom ima životinje iz afričke savane. Ali pre 30 godina, ovo mesto je imalo sasvim drugačiji identitet.

Godine 1994, dve godine nakon svog svečanog otvaranja, park tada poznat kao Safari Africain („Afrički safari“) započeo je partnerstvo sa francuskim proizvođačem keksa St. Michel. Nekoliko godina pre toga, kompanija je lansirala novi proizvod koji će se izdvojiti od konkurencije – čokoladni keks pod nazivom Bambula. Njegova maskota – crno dete po imenu Bambula, koje je živelo u imaginarnom univerzumu Bamboulanda – brzo je postalo veoma popularno među malom decom. Pretvoren je u strip lik, iznedrivši popularnu liniju proizvoda koja je uključivala priveske za ključeve, figurice, pa čak i časopise.

Uspeh Bambule je bio toliki da je St. Michel stupio u kontakt sa Safari Africain, sa idejom da se deo parka posveti Bambuli i njegovom svetu. Ali menadžer parka, Deni Loran, odlučio je da napravi korak dalje i napravi celo selo u parku, sa sve putevima, kolibama i – pa, ljudima.

Zapanjujuća priča o tome kako se ovaj rasistički projekat ostvario u Francuskoj krajem XX veka je tema dokumentarca pod naslovom Le village de Bamboula („Bambulino selo“), autora Joan de Mongran i Fransoa Černia, snimljenog za lokalnu TV stanicu France 3.

Čvrsto uveren u briljantnost svoje ideje, vlasnik parka Loran je otputovao na Obalu Slonovače, zapadnoafričku zemlju i nekada ključnu francusku kolonijalnu teritoriju. Dok je bio tamo, upoznao se sa grupom lokalnih umetnika koja je uključivala glumce, plesače i muzičare, i sklopio ugovor sa njihovim menadžerom, Salifom Kulibalijem, potpisavši im šestomesečni boravak u parku.

Dvadeset pet stanovnika Obale Slonovače, uključujući decu, tada je angažovano i poslato u Francusku da zabavlja posetioce parka i povede ih na putovanje u izmišljenu verziju Afrike. „Ovaj safari je ostvarenje sna za posetioce koji žude da se susreću sa egzotičnim divljim životinjama“, rekao je nasmejani Loran novinarima na dan otvaranja sela, 14. aprila 1994. „U današnjem sumornom, stresnom svetu, svima nam je potrebno da vidimo kako se naši snovi ostvaruju.”

Izvođači iz Obale Slonovače imali su zadatak da izgrade sopstvene kolibe od gline i slamnate krovove za Bambulino selo, ali ove kuće nisu bile samo za dekoraciju – morali su stvarno da žive u njima i spavaju na dušecima položenim na zemlju. Nepotrebno je napomenuti da ove kuće nisu izgrađene za kišnu klimu Nanta.

Na arhivskim slikama snimljenim nakon otvaranja vide se posetioci kako žure da izbliza pogledaju takozvane seljane. S fotoaparatima i kamkorderima u ruci, defiluju pored lavova i žirafa do Bambulinog sela i njegovih stanovnika. „Stani, stani! Ne pomerajte se“, čuje se kako jedan od posetilaca viče na jednog od “urođenika” dok ga fotografiše. Drugi gledaju plesačice, primorane da nastupaju golih grudi, čak i po lošem vremenu.

Ove scene evociraju sećanja na rasističke ljudske zoološke vrtove u kojima su afrički ljudi bili zatvoreni i spektakularno prikazivani širom Evrope i SAD krajem 19. veka. Umetnici iz Obale Slonovače morali su da izvode po šest tridesetominutnih predstava dnevno, sedam dana u nedelji, sa samo nekoliko minuta pauze između, sve za platu koja je iznosila jednu četvrtinu francuske minimalne zarade tog vremena. Većina njih je živela zatvorena u svojim kolibama i nikada nisu ni izašli iz parka.

Bambulino selo je brzo dospelo na radar antirasističkih organizacija i sindikata, koji su udružili snage da bi stvorili grupu Non a la reserve humaine („Ne ljudskom zoološkom vrtu“) i osudili užasne uslove života izvođača. Nečuveno niske plate na stranu, ovi ljudi su u suštini bili primorani da rade jer su im pasoši bili oduzeti pod izgovorom da će ih oni inače nekako izgubiti. Kad bi se neko razboleo, lečili su ga veterinari iz zoološkog vrta, a ne lekari. Povrh svega, deca u grupi nisu dobila nikakvo školovanje dok su bila tu.

Užasnuta indiferentnošću javnosti prema ovom pitanju, organizacije zapretiča parku pravnim postupkom. U zoološkom vrtu je izvršena inspekcija rada, ali se nakon posete inspekcije vrlo malo toga promenilo. Jedan školski učitelj se dobrovoljno prijavio da predaje deci osnovnu matematiku i francuski jezik, a park je uložio neke napore da se pridržava zakona o radu, ali šteta je već učinjena.

U međuvremenu, izvestan broj crnaca iz cele Francuske počeo je da izveštava da ih nazivaju „Bambulom“ – ime koje je samo po sebi povezano sa dugom istorijom rasizma. Iako je prvi put zabeleženo u XVIII veku na Haitiju i prvobitno se odnosilo na vrstu afričkog muzičkog instrumenta i ples koji se izvodio uz bubanj, kasnije je ušlo u francuski govorni jezik kao uvreda za crnce tokom kolonijalnih vremena – da bi vaskrslo kao sladak crtani film s jedne, i rasistička pretnja, s druge strane.

Zahvaljujući pritisku aktivista, pasoši su na kraju vraćeni ljudima. Ali tu se priča nije završila. Umetnici su optužili svog menadžera Salifa Kulibalija da im je još jednom silom uzeo pasoše i odbio da im podeli platu, i tvrdili su da je Kulibali imao ukradenu robu u svojoj spavaćoj sobi, jedinoj sa bravom. U dokumentarcu, više žena iz grupe ga je takođe optužilo da ih je primorao da imaju seks sa njim. U jednom arhivskom intervjuu, Kulibali negira da je bilo problema sa parkom.

Krajem 1994. godine, organizacija “Ne ljudskom zoološkom vrtu” je podnela tužbe sudovima. Da bi pružili uvid javnosti o tome šta se dešava u selu Bambula, takođe su odlučili da privremeno ponovo otvore izložbu o evropskoj trgovini robljem koja je održana između 1992. i februara 1994. u Nantu i pozvali su novinare. Događaj je imao značajan uticaj i mediji su odjednom počeli da se interesuju za Bambulino selo.

U međuvremenu, sud u Nantu je presudio u korsit grupe aktivista po njihovoj tužbi. Dana 16. septembra 1994, sudski imenovani veštak otišao je u park da dokumentuje kršenja ljudskih prava koja se dešavaju u selu Bambula. Ali, već je bilo kasno. Dva dana pre toga, upravnik parka je naredio trupi da napusti park i zemlju, plaćajući im samo mali deo plate na odlasku.

Uprkos odlasku umetnika, sud je i dalje uspeo da prikupi dovoljno dokaza o kršenju ljudskih prava kako bi krivično gonio park i njegovog upravnika. Dani Lauren je morao da plati simboličan iznos od samo 1 franak (0,15 evra) na ime odštete organizacijama koje su podnele žalbu, a 4000 franaka (ili 850 evra danas) kao nadokandu za njihove pravne troškove. Park se nije zatvorio, ali je samo Bambulino selo srušeno. Loran je poginuo u nesreći u svom bazenu 2014.

Pravni slučaj je takođe zakucao poslednji ekser u kovčeg za čokoladni biskvit St. Michel's Bambula. Kompanija je odlučila da radije izbegava bilo kakve veze sa svojim bivšim partnerom — to jednostavno nije bilo dobro za posao.

Što se tiče umetnika iz Obale Slonovače, neki od njih su odlučili da se vrate u Francusku nekoliko godina kasnije da bi nastupali na raznim festivalima i koncertima. Barem je tada njihov talenat bio konačno prepoznat.