Šta je sve sranje kad si jedinac

Mišljenje da je jedincima u životu mnogo lakše nego onima koji to nisu je postalo toliko učestalo, da je u kolektivnoj svesti prereslo u neku vrstu ubeđenja. Ne samo to, već se jedinci etiketiraju određenim, dobro poznatim, karakternim osobinama kao što su: sebičnost, razmaženost, tvrdoglavost, antisocijalnost. Ova pojava nije nimalo novog datuma. 

Njena istorija je veoma živopisna i njeno prvo pominjanje u psihologiji datira još s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Za jednog od  pionira američke psihologije, G. Stenlija Hola (1846-1924) se vezuje citat “Biti jedinac je samo po sebi bolest.”, koji otvara vrata ka averziji prema jedincima u kolektivnoj svesti. Dalje kroz istoriju, književnost, film, televiziju - tipična, stabilna, zdrava porodica, imaće najmanje dvoje dece. Uzmimo za primer “Sam u kući”, “Simpsonove”, “Trnavčeviće u divljini”, ili domaće serije “Srećni ljudi”, “Porodično blago”, “Otvorena vrata”, ili bilo koji drugi porodični program koji ste gledali kao deca. Vaš mladi mozak je, na osnovu onoga što su oči videle, stvarao sliku o tome šta je porodica, a na toj slici definitivno nije bilo jedinaca.

Samim nepodudaranjem sa ovim šablonom, biti jedinac je u društvu zadobilo negativnu karakterizaciju, koja je pokušavana da bude opravdavana dodeljivanjem neosnovanih negativnih atributa. Već ovde, mišljenje da je jedincima mnogo lakše u životu pada u vodu, budući da celog života trpe neki vid diskriminacije. Pored ovog psihološkog maltretiranja, jedinci su veoma često podložni i fizičkom maltretiranju, budući da nasilnici znaju da jedinci nemaju braću i sestre koji bi mogli da ih zaštite. 

Uz sve životne pritiske sa kojima se svi suočavamo, jedinci na svojim leđima nose i neke pritiske koji su samo njihovi, a mojih pet sagovornika će pokušati da vas upozn sa tim pritiscima i da razbije bar neka vekovna ubeđenja o jedincima.

Kad si jedinac, najviše smara kad treba nešto da se uradi, uvek si ti taj koji mora to da obavi. Uvek tebe šalju u prodavnicu, uvek ti moraš da počistiš, raskloniš, opereš sudove. Najgore je kad si bolestan i nigde ne smeš da ideš i niko ne sme da ti dođe – ležiš sam u krevetu i to je to. Nemaš nikoga sa kim možeš da pričaš, igraš igrice ili gledaš film. 

Roditelji stalno smaraju sa onim „Gde ćeš? S kim ideš? Kad se vraćaš?“, ili prosto samo kažu „Ne može!“, bez da išta pitaju. Nemaš nikoga ko bi te pokrivao ili ko bi u tim sitaucijama podelio taj pritisak sa tobom. To možda i jeste neka najveća posledica toga kad si jedinac, to što za sve tražiš potvrdu od roditelja, čak i za najsitnije gluposti. 

S druge strane, od tebe se očekuje da znaš sve i da uvek budeš uspešan. Ako doneseš loše vesti, bićeš najgori na svetu, a kad doneseš dobre vesti, ponašaće se kao da se ništa nije desilo. Stalno imaš pritisak toga da ne izneveriš njihova očekivanja, jer samo tebe imaju i hoće da ti uspeš svuda gde oni nisu uspeli. - Vanja, 17

Moji (roditelji) su se uvek trudili da ne osetim kad je finansijska situacija bila loša, nisu mi dali da patim. Na ovaj način su mi stvorili neku idealnu sliku o svetu. Danas oni od mene očekuju da znam da svet nije idealan i kako da se nosim sa tim, iako me nikad nisu pripremili za to. Tokom svog školovanja, sve do danas, nikad nisam bila zaposlena. Rekli su mi da se fokusiram na školu, pa na fakultet i da će tek onda biti potrebe da se zaposlim, a da do tada mogu da računam na njihovu (finansijsku) podršku.

Došle su neke godine kad izlazim češće, moje potrebe su postale skuplje, želim da idem na more sa društvom i sad mi je glupo da svojima tražim toliki novac za te stvari. Svi iz mog društva su rano počeli da rade i učili kako da raspolažu novcem, a ja tek sad učim. Teško mi je da priznam, ali još uvek zavisim od svojih roditelja, iako to ne želim. - Dorotea, 22

Najteže mi je bilo kad su se svi moji ukućani razboleli – mama, tata i baba. Išla sam paralelno u dve srednje škole, plus sav pritisak oko njih. Kuvaš, učiš, pereš, učiš, ideš u bolnicu kod jednog, drugog, trećeg, tempo je bio neverovatan. Nemaš nikoga da podelite obaveze, nemaš kome da se izjadaš, niko te ne razume. To mi je pokazalo da sam sama.

Sad mi je teško da radim u timu. Bojim se grupnih projekata, jer ne znam kako da funkcionišem kad treba da se oslonim na nekoga i poverim mu neki bitan zadatak, prosto ne mogu da se opustim. Navikla sam da se sa teškim situacijama borim sama. Zbog svega toga mi je jako teško da se otvorim i tražim pomoć kad mi je neophodna. - Jelena, 24

Postoje situacije u kojima ispadne dobro što sam jedinica, ali korist je vrlo kratkog daha. Vremenom sam navikla, pa ne obraćam toliko pažnje na to, ali, uglavnom, jedno veliko sranje je kad nemaš nikoga. Najteže mi je bilo u osnovnoj školi - slušam drugove i drugarice kako se svađaju sa braćom i sestrama, nisu bili svesni koliko bogatstvo imaju, a ja sam gledala sa strane i bila tužna dok sam shvatala koliko toga bih mogla da podelim sa, recimo, starijom sestrom. Kako smo se mogle igrati svaki dan - zajedno - umesto da čekam da mama opere suđe. Ne bih morala da spavam sama u sobi, ne bih bila jedina žrtva cmakanja dosadnih tetki i strinki. Dug je spisak tih dečjih muka, a tek onih tinejdžerskih…

Dok sam bila u studentskom domu sa dve cimerke, videla sam koliko bi to, zapravo, moglo biti lepo, ali sranje, izgleda nisam bila ni dovoljno dobro, a ni dovoljno zanimljivo dete, pa da moji roditelji požele još jedno. Koliko bi samo bilo lepo da danas moja devojčica ima tetku ili ujku, zabavi ne bi bilo kraja, dok bih ja mogla u miru da odem do frizera, recimo.

Nije lako kad si sam u svemu, nije lako boriti se sa roditeljima i protiv njih kada potrebno, a desi se vrlo često. Koje su posledice toga što sam odrasla kao jedinica? Verovatno to što nisam naučila da podelim čokoladu uvek na dva dela, nego odmah pojedem sve i zato gratis imam par kilograma viška. Ovih ozbiljnijih posledica verujem da i dalje nisam svesna, osim što mi često zafali neko na koga mogu uvek da se oslonim, pa ko budala sve u životu radim sama, i kad mogu i kad ne mogu. Nisam navikla da imam podršku, nisam naučila da mogu nekome da ispričam sve. Ne mogu se nikada porediti braća i drugovi. - Marijana, 25

Nekako sve počne tako što, kao jedinac, postaneš neka vrsta njihovog projekta za ispunjenje svih hirova. Imaš unapred smišljenu putanju kojom moraš da koračaš, kako bi njih zadovoljio. Oni su ubeđeni da je ta putanja najbolja za tebe, a ti od samog početka imaš pritisak i “ubeđenje” da od tvojih odluka i postupaka ne zavisi samo tvoj život, već i njihov. Oni će sve doživljavati lično i mešaće se u sve tvoje važne izbore, od veza, preko školovanja, sve do zaposlenja i braka. Čuvena “Ako ti ja ne mislim dobro, niko ti dobro ne misli.” oboriće sve tvoje argumente.

U nekom trenutku, počeće da zahtevaju previše od tebe i neće ti dati da živiš svoj život. Stalno će nešto da im treba, odjednom će zaboraviti sve što su znali ranije i za svaku pomoć će se obraćati tebi, samo tebi, iako ti ne znaš da popraviš rernu na šporetu ili koji je glavni grad Mauritanije koji majci fali da završi ukrštenicu. Verovatno se to dešava kad osete da počinju da te gube, bar je u mom slučaju bilo tako. Počeo sam da se osamostaljujem, imao sam pristojan posao, stabilnu vezu i hteo sam da se odselim od njih. Stvarno nisu dobro podneli sve to i čini mi se da su radili sve, samo da se ne bi pomirili sa tim da ja želim i moram da odem od njih. - Ivan, 29