Osnivač psihoanalize, Sigmund Frojd, nekada je tvrdio da postoje tri velike naučne revolucije koje su uspešno skinule čovečanstvo sa njegovog privilegovanog, samoživog trona centra univerzuma. Prvo se, kaže on, pojavio Nikola Kopernik, koji je pokazao da je zemlja samo mala tačka koja kruži oko sunca u nezamislivo velikom prostranstvu. Sledeći je bio Darvin, koji je demonstirao da čovek nije privilegovana božja kreacija, već je potekao od majmuna, „implicirajući da ima neizbrisivu životinjsku prirodu”. I konačno, obznanio je Frojd, „Čovekova žudnja za grandioznošću sada je zadobila treći i najteži udarac od današnjih psiholoških istraživanja koja nastoje da dokažu da ‘ego’ svakog od nas nije gospodar čak ni u sopstvenom domu, već da mora da se zadovolji sitnim ostacima informacija o onome što se podsvesno događa u njegovom sopstvenom umu”.
Ako sve ovo zvuči samo kao lupetanje čoveka koji je upravo pošmrkao sočnu liniju kokaina, to je verovatno zbog toga što psihoanaliza svoju pojavu duguje Frojdovom dugogdišnjem petljanju sa njim, koji je u to doba bio legalno dostupan, mada skup lek koji je mogao da se kupi u apoteci. I ne samo da je kokain uticao na psihoanalizu – od otkrića „kraljevskog puta u nesvesno” u snovima, i terapiji zasnovanoj na tome, do intelektualne discipline kao takve – već je Frojd uticao i na brojne nozdrve do kojih je kokain našao svoj put. I zaista, prema Dominiku Stretfildu, autoru dela Kokain: neautorizovana biografija”, ako postoji jedna osoba koja može da se smatra odgovornom za pojavu kokaina kao rekreativnog farmaceutskog proizvoda, to je onda Frojd”.
Videos by VICE
Iako je žvakanje listova koke već nekoliko milenijuma jedna od odlika života na Andima, nije se brzo raširilo, i kokain je tek 1885. sintetizovao Fridrik Gedke, koji ga je nazvao „eritroksilin”. Do sredine hiljadu osamsto osamdesetih, dobio je manje teško izgovorljiv naziv „kokain”, a i proces pročišćenja je postao rafiniraniji, i farmaceutske kompanije koje su ga proizvodile su ga reklamirale kao lek. Frojd je za ovu novu drogu saznao iz časopisa pod nazivom Terapeutska Gazeta, čiji je vlasnik bio Park-Dejvis, sada u sklopu Fizera, i koji je na kraju sa 24 dolara sponzorisao dvadesetosmogodišnjeg Frojda da hvali njihov proizvod. Merk je takođe slao uzroke ovom mladom, ambicioznom asisentu istraživanja neuropatologije na Univerzitetu u Beču. Izlišno je reći, bio je enzuzijastičan rani obožavatelj.
U toj fazi, Frojd je njuškao unaokolo, tražeći otkriće koje će ga proslaviti, nakon što je doživeo par manjih uspeha sa metodom zatezanja nervnog tkiva i radom u kojem teoretiše o mogućim lokacijama testisa kod jegulje. Koka će biti ono što će mu doneti slavo i bogatstvo, pomislio je, dodajući prah glamura i slave čak i memljivom, starom svetu akademske medicine. Primio je prvu pošiljku od farmaceutske kompanije Ejndžels u aprilu 1884, i smesta je počeo nesebično da eksperimentiše na sebi. Sve u ime nauke.
Pogledajte i VICE film: Glasovi (ludila)
I fizički i psihički efekti su mu smesta bili privlačni, i u prepisci je Frojd opisivao kako je počeo da ga uzima „protiv deperesije i lošeg varenja, sa najboljim mogućim uspehom” (bez sumnje primećujući da su propratni efekti bili zanimljiviji od običnog leka za probavu). Do kraja godine je objavio rad “Über koka”, u kome opisuje „neverovatno predivno ubuđenje” koje je osetio kada ga je prvi put uzeo, i „uzbuđenje i trajnu euforiju”, kao i to kako suzbija umor i glad.
Međutim, Frojd možda nije dobro nanjušio zavisnička svojstva kokaina, kao i naknade posledice, pišući: „Čini mi se da vredi primetiti – i to sam otkrio kod sebe i drugih posmatrača koji su bili u stanju da procene takve stvari – da prva doza, pa ni kasnije doze proizvoda od koke ne izazivaju želju za daljim stimulisanjem; naprotiv, čovek oseti određenu nemotivisanu averziju prema ovoj supstanci” – daleko od nervoznog grebanja ostataka u pet ujutru i očajničkih poruka punih samoprezira.
Možda je dobri doktor umislio da ne izaziva zavisnost jednostavno zbog toga što nikada nije došao do dna posude svog poklonjenog šteka. Kao i kolega zamorac, Bez, Frojd je verovatno uvek bio jednu liniju ispred gadnog mamurluka. „Kada neko intenzivno radi pod uticajem koke, nakon tri ili četiri sata dolazi do popuštanja tog dobrog osećaja, i neophodna je još jedna doza koke da bi se otklonio umor…”
Frojd je ubrzo počeo da šalje uzorke prijateljima iz medicinske profesije, ističući potencijalnu primenu kao mentalnog stimulansa, leka za astmu i poremećaje ishrane, kao i afrodizijak (čovek mora da se zapita da li se proslavljeno Frojdovo zanimanje za seksualni fetišizam iskristalisalo tokom četvorosatnog maratona masturbiranja podstaknutog kokainom), i što najviše zabrinjava, kao lek za zavisnost od morfijuma i alkohola. Predstavio ga je Ernstu fon Flajšl-Marksovu, prijatelju i psihologiju koji je uzimao morfijum zbog hroničnog bola koji je osećao u palcu koga je posekao kada je secirao leš. Umesto da neutralizuje njegovu zavisnost, samo je stekao još jednu naviku. Flajšl-Marksov je uskoro počeo da troši 6000 maraka na svoju naviku, a umro je sedam godina kasnije, u svojoj 45. godini.
Uspešniju medicinsku primenu je otkrio njegov prijatelj, oftalmolog Karl Keler, prvi koje je otkrio da otupljujući efekat kokaina može da bude koristan kao lokalni anestetik tokom operacija oka. Keler nije razvio istu ličnu sklonost prema ovoj drogi kao Frojd, što znamo zato što je 1995. godine nađen neiskorišćen uzorak u kolekciji njegovih dokumenata smeštenih u čitaonici Kongresne biblioteke. Frojd bi svakako olizao kesicu.
Frojdove kolege su izvodile eksperimente sa ovim praškom za lečenje svega sa tolikim žarom, da je bilo neminovno da stvari postanu malo čupave, jer su ideje o čudesnom leku bile pomalo na dugom štapu. I naravno, dr Vilhelm Flajs – nemački otorinolaringolog (stručnjak za uho, grlo i nos) – objavio je rad pod nazivom „Odnos između nosa i ženskih genitalija”, u kome je spekulisao o tome da je nos mikorkosmos ljudskog tela, i da bi svaka bolest mogla da se leči kada bi se pronašla korespondirajuća tačka u njušci i kada bi se na nju naneo kokain, što je bila teorija koju je Frojd toliko entuzijastično podržavao, da mu je na kraju bila potrebna operacija da bi mu otčepili nos, kao i Flajsu.
Tokom pokušaja da izleče jednu pacijentkinju od histerije – neuroze za koju se verovalo da potiče iz vagine – Frojd i Flajs su uprskali operaciju i umalo ubili pacijentkinju koja će kasnije zauvek postati poznata kao „Irma” u Tumačenju snova, gde Frojd priča o epizodi koja bi danas dovela do sramote, gubitka licence za praksu, možda čak i tužbu i boravak u zatvoru.
Umesto toga, Frojd će raditi na raznim teorijama kojima će postaviti osnov za psihoanalizu – koncepcije kao što su id, ego i super ego: libido, kao seksualna energija koja slobodno struji; Edipov kompleks – sve to dok je u isto vreme davao ogrome količine kokaina neurotičnim Bečlijama iz srednje klase koji su dolazili da mu beskonačno pričaju o svojim problemima za koje se uvek ispostavljalo, po Frojdovom mišljenju, da ih izazivaju roditelji i njihova sopstvena neprilagođenost buržoaskim normama (koje su s toga ostajale netaknute, i od psihoanalize napravile kapitalističku disciplinu).
U svom delu o psihoanalizi Anti-Edip, Žil Delez i Feliks Gatari opisuju tri dela Frojdove karijere: istraživački, pionirski, revolucionarni element, kada je otkrivena slobodna forma želje libida; klasicistička, kada je primenio mit o Edipu na tu pulsirajuću fabriku nesvesnog, zarobljavajući požudu u porodici; i konačno, terapeut koji je osmislio „beskonačnu terapiju razgovorom”. Bio je „fantastični Kristofer Kolumbo, brilijantni buržoaski tumač Getea, Šekspira i Sofokla, i prerušeni Al Kapone”.
Delez i Gateri nisu ni slutili da terapiju koja podražava strukturu zavisnosti – onu koja se zasniva na kvintesencijalnom blebetanju i meandrirajućim, samoživim monolozima – zapravo podstiče koka – loka. To je zaista bio reket, ali verovano više nalik Alu Paćinu u Licu s ožiljkom nego Kaponeu.
Uprkos tome što ostaje popularna među onima koji imaju dovoljno para da ih bace na solipsitstičko brbljanje, mnogi danas psihoanalizu smatraju diskreditovanom disciplinom, koja je dobra samo za interne šale u Frejzeru. Njeni kritičari uvek su je smatrali za pseudonauku (Sam Frojd se nadao da će njegovu baroknu teorijsku konstrukciju kasnije dokazati neurologija), čak i pre nego što je otkriveno da je njen autor uzimao izdašne količine kokaina – što neki klasifikuju kao zloupotrebu supstanci, pre nego zavisnost. Skeptici ističu uticaj kokaina na njegovo najbitnije delo Tumačenje snova, za šta je model bio, barem tako deluje, grozničavo sanarenje, prepuno slobodnih asocijacija izazvanih kokainom. „Vidim sebe kao sneška belića, sa šargarepom umesto nosa, kako stojim na velikom polju netaknutog snega, koji se iznenada sav otopi, a zatim se otopim i ja, nosi mi otpada, ostavljajući me sa dubokim osećajem praznine”… „Ovde se radi o strahu od plodnosti: šargarepa je tvoj penis”…
Frojd je prekinuo sa dangubljenjem naglo, 1896, dan nakon sahrane svoga oca, pošto je 12 godina proveo kao rob bele dame. Teško je poverovati da bi on to protumačio kao čistu podudarnost, iako te natera da se zapitaš kako bi intelektualna istorija Evrope mogla da izgleda da je Frojd ovako herojski ispitivao neke druge sada zabranjene rekreativne droge.
Još na VICE.com:
Da li je nemoralno kupovati kokain
Kako me je zabavljanje sa dilerom navuklo na kokain
Jebi se, Frojde: Nauka dokazuje da su klitoralni orgazmi vrhunski
