Ubacio sam se na SNS spisak, ušao u autobus, dobio sendvič i evo kako sam se proveo

Pristao sam da sprovedem jedno mikro istraživanje, tako što ću se u četvrtak 17. januara 2019. godine pretvarati da sam simpatizer SNS, srpskog i ruskog predsednika i autobusom putovati do Beograda, na doček Vladimira Putina.

Moj eksperiment je počeo prijavom za odlazak na miting. Nažalost, brzo se ispostavilo da direktno preko SNS odbora u mom gradu odlazak u Beograd nije bio moguć, jer, kako su mi rekli iz stranke, sva mesta su popunjena i da probam na drugi način da dospem na spisak. Kako mi je nezvanično rečeno, ljudi su morali da idu na miting kako bi dobili ili zadržali već postojeći posao, zbog čega su kvote bile jako brzo ispunjene.

Ipak, sve u Srbiji funkcioniše tako što poznajete čoveka koji poznaje čoveka, pa sam uspeo da se nađem na jednom od spiskova - i u jednom od autobusa - koji su iz mog grada dolazili u Beograd na doček Putina.

Na mestu gde je zakazano okupljanje vladao je priličan haos. Niko od okupljenih nije znao koji je njihov autobus. Ljudi su se vrteli u krug sve dok nisu došli "glavni" iz odbora, koji su počeli da ih razvrstavaju.

Ono što je bilo upečatljivo na samom početku ove višečasovne avanture je obrazac ponašanja "lidera" prema različitim grupacijama. Odnos prema zaposlenima i prema mladima bio je potpuno drugačiji nego prema penzionerima. I to me je šokiralo. Kako grupa koja je najvernijija može da bude toliko ignorisana? Prema njima su se odnosili kao prema poslednjoj rupi na svirali.

Posle nekih pola sata muvanja unaokolo i traženja mog autobusa i spiska na kome sam, seo sam na svoje mesto. Put je trajao pet sati, ne zbog neke prirodne nepogode ili blokada puta, već zato što su vođe puta stalno zahtevale od vozača da staje na benzinskim pumpama, kako bi se „konsolidovali i pregrupisali“. Autobusa je bilo puno, stao sam sa brojanjem oko 40, mada su se kasnije pojavljivale brojke i od znatno više.

U jednom trenutku vozač zaustavlja autobus u zaustavnoj traci, kako bi se "utovario materijal". Ljudi zahtevaju da otvori vrata, da izađu na puš pauzu na sred auto-puta. Posle nekoliko muta pritiskanja, vozač se razdere: "Ja sam bre odgovoran za sve vas, ako neko pogine na auto putu, neće sudija da me pita ko iz tog vašeg SNS-a mi je reko da stanem, ja sam kriv, nema niko napolje!!!".

Ceo put sam proveo u zebnji. Da li mi na licu piše "novinar", "pacov", "nisam vaš"? U pokušaju da prikrijem svoje motive za ovo putešestvije trudio sam se da budem prirodan i da se saživim sa tim ljudima, protiv kojih lično nisam imao ništa, već sam samo hteo pristup u njihovo iskustvo.

Neko mi je pružio sendvič - svi smo ga dobili, kao i pola litra vode - umotan u aluminijumsku foliju. Presna lepinja sa tri parčeta pileće salame i tri parčeta kačkavalja. Dnevnicu od 1.500 dinara je samo jednom neko pomenuo i posle o tome ni reč nisam mogao da čujem, niti je do mene stigla bilo kakva koverta. O plaćenom putu smo svi čitali, videli smo oglase po mrežama, ali u mom autobusu, koliko sam mogao da vidim, niko dinara nije dobio.

Pristalice SNS-a njihovi oponenti često na mrežama prikazuju kao bezube, grubog izgleda, bez ikakvih manira, nevaspitane, proste. Takvih u mom autobusu jednostavno nije bilo. Bili su to neki obični ljudi iz dve javne ustanove, koji su više izgledali kao da idu na radni zadatak, nego da puni srdačnosti dočekaju prijateljski nastrojenog lidera nama bliske zemlje. Bilo je i penzionera.

- Znam ja da oni daju sendviče, baš me briga, imam si ja svoje - rekao mi je jedan od njih koji je spremio svoje domaće kobasice, a poneo je vino i rakiju.

On nije krenuo, kao mnogi, jer mora. Bilo mu je dovoljno što ide negde, "da malo mrdne".

Tu i tamo sam mogao da čujem kako ljudi komentatrišu među sobom "da li mora toliko da se maju, da se stalno seljakaju po mitinzima". Međutim atmosfera unutar autobusa je bila mirna. Kao da je za Beograd krenula regularna linija sa ljudima koji se ne poznaju, a putuju u prestonicu zbog nekog svog posla.

Nisam mogao da ne primetim da je tim ljudima, ipak, šef sve. On je i majka i otac i staratelj, njega pitaju za sve. Njemu prigovaraju, njemu se žale. A šef ima pristup "ja sam strog ali pravedan", kada treba, podvikne na člana koji zanoveta, kada treba spusti ruku na rame usnulom momku, uz šalu da "se je preteralo sinoć".

Takođe upadljivo je bilo koliko su se slikali. Da li postrojeni na benzinskoj pumpi, da li veliki total svih prisutnih u autobusu, da li selfiji sa šefom. Ono šta sam posredno uspeo da saznam, jeste da oni ljudi moraju to da rade, zato što moraju da dokažu da su bili na mitingu.

Kada smo konačno ušli u Beograd, uveliko je trajala saobraćanja gužva, a nisu nas zaobišle ni reakcije Beograđana - dobacivanja, psovanja, dizanje srednjeg prsta i trubljenje sirenama.

Osećao sam se posramljeno. Moji sugrađani i ja smo kao invazija saveznika na Normandiju, autobusima uleteli u grad, a iz njih izleteli kao pištaljkom i slivali se ulicama do palate "Albanija" gde je počinjala šetnja do hrama Svetog Save. Naš autobus se parkirao na nekom od bulevara, pored mnogih drugih autobusa koji su došli iz svih krajeva Srbije. Neki od njih su do kraja ostali parkirani na tramvajskim šinama, na sredini.

Vođeni Google Maps aplikacijama, sa zastavama na ramenima i transparentima u rukama, kretali smo se kao reka ljudi do startne pozicije. U nekom trenutku sam izgubio moju grupu i kroz Pionirski park se priključio masi koja se je kretala ka Hramu Svetog Save. U toj masi je utisak bio kao da smo krenuli na neke javne radove - mi imamo zadatak i idemo da ga ispunimo. Pojedini ljudi su uzvikivali parole, poput "Putine, Srbine!" ili "Srbija, Rusija".

Masa ljudi koja je bila na ulicama je bila ogromna, bilo je više ljudi nego na protestu #1od5miliona, ali sa znatno manje duha. Ljudi nisu bili raspoloženi, hodali su onako kako komanduje "upravnik kolone", koji čas zaustavlja kolonu, pa se ljudi sudaraju pokušavajući da stanu, ili gaze pete jedni drugima želeći da stignu ljude ispred sebe. Svaka kolona je imala svoj ogroman baner, koji je ukazivao na to odakle je ta kolona došla, pa se moglo videti kako je "Kruševac uz Vučića", kako su oni "1 od 300 miliona", kao i transparenti na kojima je pisalo odakle je koja grupa, zastave na kojima se zastave Srbije i Rusije izmešane i parole na ruskom jeziku.

Prolazimo pored zgrade na kojoj je razvijen veliki baner sa likom Olivera Ivanovića i natpisom "Pravda za Olivera". Mnogi zvižde, ljudi iz grupe preteći mašu prstom ka ljudima sa banerom. Sada me je već bilo sramota: neprijatno mi je što se tu nalazim, što sam ja u toj masi koja zviždi ljudima koji traže pravdu za ubijenog političara i prete im. Prete im? Čime? Šta ti ljudi traže da je za pretnju i zviždanje? Hteo sam da im pokažem srce ili dignem prste u "V", ali sam morao da održim masku i da se pravim da sam jedan od njih.

Sada sam bio savršeno svestan kako se policajci na tajnom zadatku osećaju dok glume kriminalce. Neki momci ispred mene pričaju o poslu, krajnje nezainteresovani za to šta se dešava u koloni. Kada kolona stane, oni stanu, kada krene, oni krenu. U nekom trenutku sustižemo dobošare koji su lupali i održavali ritam hodanja, kao da smo legija rimskih vojnika. Čudno je kako su dobošari skoro svi u kapuljačama, sa naočarima za sunce, u sred mraka. Da li se kriju, od sramote, ili nešto treće?

Kolona je stigla do Hrama Svetog Save u trenutku kada je na velikim video bimovima raštrkanim svuda po platou išla ceremonija dodele ordena Aleksandra Nevskog predsedniku Aleksandru Vučiću. Kako su ljudi čuli glas predsednika, tako su ubrzavali korak i više se gurali ka samom hramu, sve u želji "da ga vide“. Iako u tom trenutku oba predsednika zapravo nisu bila u Hramu, već u Palati Srbija, na drugom kraju grada.

Predsednik Srbije govorio je na ruskom jeziku, po njegovim rečima, suprotno protokolu, što je meni zaparalo uši. Bilo je na granici uvredljivog. Mogu da garantujem da većina ljudi od onih sto hiljada ne govori i ne razume ruski jezik. Posle tog obraćanja pušten je muzički intermeco, uglavnom od ruskih tradicionalnih pesama, zapravo audio snimak sa nekog događaja, snimanog uživo dok je na video bimovima bila ista kombinacija ruske i srpske zastave.

Pošto je već bilo hladno, malo sam se prošetao kroz masu i pokušao da se probijem do prvih redova, na samom ulazu u Hram Svetog Save. Pored likova obučenih od glave do pete u ruske suvenire, ispod velikog banera, stigao sam na nekih desetak metara od ograde, najbliže moguće u tom trenutku. Tada su zvona Hrama počela da zvone kao da je sudnji dan došao, a Isus sišao među ljude, a ne predsednik jedne strane države. Tu su predsednici, u pratnji patrijarha obilazili kriptu hrama, gledali dokle su radovi stigli, i zajedno utisnuli nove komadiće kamena u mozaik. Ljudi su se tiskali u redovima kako bi prišli što bliže, kako bi čuli obraćanje ruskog predsednika, više puta najavljivano na raglasu na platou Hrama. Kada su konačno izašli napolje, a Putin se obratio i kratko i jasno zahvalio, najčešći komentar među pristunima je bio "Šta?! To je to? Što tako kratko?!".

Masa je počela da se rastura znatno brže nego što se je skupila na platou. Ponovo su upaljene Google Maps aplikacije i ljudi krenuli ka svojim autobusima. Usput se je moglo čuti kako je ipak "Putin mogao malo da govori", "Mi smo ipak pravoslavna braća" i impresije o tome kako je bila velika i jaka manifestacija.

Verujem da sam po prirodi voajer, volim da posmatram ljude kako rade stvari kada misle da ih niko ne gleda, kada misle da su bezbedni. Ne da bih ih ja sada inkriminisao, već zato što je tada čovek u svom najprirodnijem stanju, oslobođen tereta osude drugog, isto kao kada se nalazi među svojima, učaureni u osećaje nedodirljivosti i bezbednosti. Ja sam onaj tip koji sedi u kafiću i posmatra druge ljude kako razgovaraju, koji sedi u parku sat vremena i posmatra ljude kako prolaze, šetaju pse, žure na posao, do prodavnice. Ali sam takođe i tip koji će pozvati policiju kada mu ispred zgrade momak i devojka vrište jedno na drugo, a zatim pratim situaciju za slučaj da eskalira u fizičko nasilje. Zato sam i pošao na ovaj put.

U povratku nazad, sa zvučnika su pičili narodnjaci, ljudi zahrkali, a šefovi ponosno zaključivali "odradesmo i to". Meni ostaje zadovoljena znatiželja, potrošen ceo dan, blago umoran, ali prezadovoljan jer me nisu otkrili i ostavili na nekom parkingu na auto putu.

*Pravo ime autora je poznato redakciji

POGLEDAJTE VICE FILM: