Stručnjaci objašnjavaju zašto zbog Instagrama pravimo gluposti

Nezgode na društvenim mrežama su u poslednje vreme često bile u vestima. 3. jula je na Tviteru eksplodirala #PlaneBae saga, bila kratko popularna, a ubrzo potom osuđena kao ugrožavanje privatnosti. Istog tog dana, trojac avanturističkih Jutjubera je tragično stradao, kada ih je odneo vodopad u Britanskoj Kolumbiji. 6. jula, Instagramer poznat po vratolomnim fotografijama svojih nogu koje vise sa litica i solitera poginuo je kada je pao sa jedne zgrade u Njujorku. A koliko ove nedelje, pojavila se vest da je jednu influenserku ujela ajkula, dok je na Bahamima pokušavala da napravi savršenu fotografiju.

Ova poplava je tragična kombinacija lošeg rasuđivanja, rizičnog ponašanja i užasno loše sreće. Ali ono što je zajedničko za sve ove slučajeve je to što su ti ljudi to radili zbog ’grama. To nameće pitanje: da li postajemo toliko žedni sadržaja, da smo voljni da ignorišemo svoj zdrav razum samo da bismo imali više lajkova?

Da bi stekao perspektivu o tome kao ljudska psiha utiče na sve ovo, VICE je pitao neke stručnjake za mišljenje. Irina Raisu je direktorka programa etike na internetu Markula centra za primenjenu etiku Univerziteta u Santa Klari. Dr Erin Vogel je postdoktorantkinja na katedri za psihijatriju Univerziteta Kalifornije u San Francisku, i istražuje društvene medije. Evo njihovog viđenja.

Pitanja i odogovri iz odvojenih intervjua su redigovani i ovde kombinovani zbog jasnoće i sažetosti.

VICE: Koja je vaša profesionalna reakcija na sagu #PlanetBae?
Erin Vogel: Mislim da živimo u otkačena vremena, po pitanju privatnosti i onoga što možemo da očekujemo od neznanaca. Navikli smo se na mogućnost da budemo u pozadini na fotografijama drugih ljudi – znate, stvari koje su prirodne kada si u javnosti. Ali kod društvenih mreža, ne možemo da znamo kada drugi ljudi koriste naše živote za zabavu. Ova ideja tvitovanja uživo ili snimanja drugih ljudi za Instagram iili Snepčet priče je nešto što se danas jednostavno događa, i ja mislim da se društvene norme o tome kada je to u redu a kada ne i dalje formiraju. Ljudi postanu anksiozni kada razmišljaju o tome.

Irina Raisu: Razlog zašto su reakcije na #PlaneBae bile toliko negativne je to što su u tom slučaju prekršene norme. Ideja da nikoga nije briga za privatnost je ovom pričom pobijena. Zlatno pravilo – ideja da „Ne činiš drugima…“ je jedan od razloga zašto su ljudi reagovali na taj način. Ne bi želeli da se to dogodi njima. Pitam se da li je žena koja je to uživo tvitovala stvarno smatrala te ljude za individue koje imaju ista prava i potrebe kao i ona. Da li bi njoj bilo prijatno da neko to njoj uradi? Reakcija pokazuje da većini nas verovatno ne bi bilo.

Da li mislite da beskonačna potreba za sadržajem kompromituje naše vrednosti?

Vogel: Da. Mislim da ih na neki način kompromituje. Naročito sada, kada sve više i više ljudi postaju influenseri i Jutjuberi, lestvica se diže sve više i konkurencija je mnogo veća, i ljudi moraju da čine sve drastičnije i zanimljivije stvari, ako žele da ostanu relevantni.

Raisu: U situaciji sa #PlaneBae, ljudi su bili tretirani kao sredstvo za postizanje cilja, za šta etičari odavno govore da nije etički. Kakva god da je bila namera, čak i ako je u pitanju bila samo zabava, to nije bilo nešto što bi trebalo da pomogne tim ljudima.

Postoji i sekundarni problem, a to je što je ona profitirala na tome, ali čak i da nije – čak i da je to bilo samo nešto što je tvitovala svojim prijateljima i nije postalo viralno kao što jeste, da se stvar zaustavila na 300 pratilaca na Tviteru, a ne na stotinama hiljada – to i dalje izgleda kao problem.

Šta nas tera da zanemarimo zdrav razum?
Raisu: U kontekstu #PlaneBae, mislim da je jedna stvar prečuti nečiji razgovor. Niko ne očekuje da zapušiš uši. Ali niko ne očekuje ni da počneš to da objavljuješ, a da ljudi koji su umešani nisu svesni toga da to činiš.

Pitam se da li je došlo do otupljavanja osetljivosti – da počinjemo da na druge ljude gledamo kao na sadržaj, a ne kao na individualna ljudska bića sa svojim pravima i potrebama. Dok sve postaje rijaliti šou, zaboravljamo da su rijalitiji zapravo inscenirani, i mi mislimo da je svakodnevni život rijaliti šou, ali zapravo nije. Većina ljudi ne učestvuje u rijalitima, i ne želi da bude prinuđena da učestvuje u njima. To je osećaj koji ovde preovlađuje.

Vogel: Društvene mreže pružaju zaista brz i lak način da se dođe do podrške – da se izazivaju pozitivne reakcije, pa čak i negativne reakcije na stvari koje postavljamo, i to može da predstavlja iskušenje za mnoge. Na kraju počnu veoma često da koriste društvene mreže, ili mnogo brinu oko toga šta postavljaju, ili koliko pratilaca imaju, zato što se naviknu na takvu vrstu pažnje.

Više nego ikada, ljudi koji u suprotnom ne bi imali priliku da postanu slavni ili da imaju veliko sledbeništvo imaju priliku da to čine, i zaista bivaju nagrađeni ako su uspešni u tome. Instagram influenseri i jutjuberi mogu da zarade brdo para samo time što govore šta rade u svakodnevnom životu. To je nešto što ranije stvarno nismo viđali, da se obični ljudi proslave čineći obične stvari.

Kako izgleda etičko prisustvo na društvenim mrežama?
Raisu: Ne bih podrazumevala da to znam! Mislim da je to dobro pitanje, i mislim da bi moji prijatelji koji proučavaju etičke vrline rekli da je Aristotel govorio o praktičnoj mudrosti. Nema nikakvih strogih pravila kojih možeš sve vreme da se pridržavaš. To zavisi od okolnosti i konteksta. Društvene mreže su tokom ratnih sukoba bile korišćene za širenje snimaka kršenja ljudskih prava, tako da u nekim situacijama važnost informacije može da nadvlada zabrinutost za privatnost.

Jedno sredstvo koje imamo u Centru se zove Okvir za etičko donošenje odluka. On od ljudi traži da razmotre potencijalnu odluku uzimajući u obzir pet različitih etičkih načela: prava i pravednosti, pravde, opšteg dobra i korisnosti (što znači dobrobit nasuprot šteti) kao i etičke vrline.

Većina nas veruje da imamo prava na privatnost. Mislim da je to jedna od stvari na koje ljudi reaguju. Po pitanju pravednosti – mislim da ovo deluje nepravedno – činjenica da ima umešanih koji ne znaju da se ovo događa, dok neko iza njih snima i objavljuje njihove razgovore. To nas vraća na probleme pitanja saglasnosti na internetu: želimo da nas kompanije i vlade pitaju za saglasnost, zato što se to odnosi na našu autonomiju kao ljudskih bića.

Po pitanju opšteg dobra, to se definiše kao uslovi pod kojima društvo može dobro da funkcioniše. Znate oni razgovori koje ponekad vodimo dok putujemo? Diskusija može da traje tokom celog leta, a onda više nikada u životu ne vidiš osobu sa kojom si razgovao. Ti razgovori ponekad mogu da budu duboki i smisleni, kada se ljudi otvore jedni drugima, a posle se rastanu. Ponekad ih se sećaš čitavog života, i tu postoji nešto vredno, zar ne? Ako počnemo da se brinemo da bi sve što kažemo moglo da bude snimljeno i postavljeno, a onda ismevano, slavljeno, ili šta god, to će smanjiti broj takvih interakcija, rekla bih. Ljudi će postati nepoverljivi, a to je korak unazad, po pitanju opšteg dobra.

Gledano iz vizure ovih načela, #PlaneBae izgleda pogrešno. Okvir sugeriše da ima problema sa nizom etičkih perspektiva. Mi stalno donosimo etičke odluke, i nećemo uvek koristiti ovaj okvir, ali ako ljudi nisu sigurni šta je ispravno učiniti, onda će preispitivanje odluke iz ove etičke perspektive makar osigurati da ne učinimo ništa zbog čega bismo se kasnije zasigurno pokajali. Shvatam da je nerealno sve vreme baviti se ovakvim analizama, ali moje kolege koje se bave etičkim vrlinama bi mogli da tvrde da je etika kao mišić koji se razvija, kao kada sportisti razvijaju mišićnu memoriju, i vremenom bi počeo da donosiš bolje odluke.

Koji danak po mentalno zdravlje uzima nevoljno proslavljivanje na internetu?
Vogel: To može da stvori ogroman stres kod ljudi, kod nekih verovatno veći nego kod drugih. Ljudi koji bi generalno želeli da održe privatnost u životu razgovor sa neznancem u avionu verovatno ne bi pretvorili u teško kršenje privatnosti. Tako da im je to sve stvarno novo, neobično i strašno.

Javno etiketiranje može da bude uznemirujuće za svakoga – ideja da su sve te informacije o vama tamo negde, a ljudi su skloni tome da na internetu oštro osuđuju i govore stvari koje uživo ne bi rekli. Postoje mnoga istraživanja o anonimnosti i o kolektivnom razmišljanju na internetu, i na šta sve to navodi ljude. Stvari bi veoma brzo mogle da se izmaknu kontroli.

Kako neko može da se oporavi ili zaštiti kada ga javno prozovu?
Vogel: Mislim da bi mnogi od nas imali koristi od svojevrsne detoksikacije od društvenih mreža, naročito od pravljenja pauze kada se dogodi nešto zaista negativno. Čovek ne bi trebalo da obriše svoje profile na svim društvenim mrežama, ako je to nešto u čemu uživa, samo zato što ga neko drugi maltretira. Mislim da je šteta što se to često događa. Ali mislim da je to ponekad najbolji put: napravi pauzu, a onda počni ispočetka. Ali još uvek nema nikakvih sjajnih rešenja za ovaj problem, i mislim da je to nešto čime mi kao istraživači treba da se pozabavimo, a pravni sistem će sve češće imati posla s time.

Kakva je odgovornost platformi kao što su Tviter, Instagram, Snepčet i Jutjub?
Raisu: Mislim da bi bile sjajno sredstvo za edukaciju. Kada bi ovakve okolnosti koristili kao primere za svoje korisnike. Ako žele da pokažu da im nije stalo samo do generisanja brojki i privlačenja očiju, zbog čega ih sada kritiuju, i da žele da stvore… znaš kada su u Tviteru govorili o generisanju zdravih diskusija? Bilo bi zaista zanimljivo kada bi narednog jutra otvorio Tviter i video diskusiju o tome da li je ovo bio zdrav razgovor ili ne.

Ne očekujem od njih da budu u stanju da u realnom vremenu prepoznaju da se ovo događa i da pokušavaju time da se pozabave tako što će cenzurisati sadržaj, ili tako nešto, ali mislim da su propustili priliku da direktno edukuju ili budu u interkaciji sa svojim korisnicima, u razgovoru o tome šta je ispravno činiti.

Ne želiš to da shvatiš naknadno, ili da doživiš da se tako nešto ponavlja. Pre par godina se dogodio onaj slučaj sa jednim parom koji je raskidao na krovu, a neko ih je prečuo i to tvitovao. Izgleda kao da se takve stvari stalno ponavljaju, gde kompanije imaju priliku da se zapitaju, Okej, kako želimo da se naša platforma koristi, i kako da predupredimo da se takve stvari događaju, i kako da nateramo naše korisnike da se jedni prema drugima ophode sa više poštovanja, na šta ja mislim da se cela ta stvar svodi.

Koje je praktično rešenje za ovakve probleme?
Raisu: Neke od diskusija koje se sada vode u školama su zanimljive. Postoji velika inicijativa za medijsku i digitalnu pismenost, i za pomoć učenicima – kao da odrasli to već znaju, a svakako ne znamo – da razumeju šta se može smatrati za lažnu informaciju, ili poverljivi izvor, i sve to. Neke škole su uvele predmet digitalnog građanskog vaspitanja: kako da budeš dobar učesnik na internetu? Ovakvi razgovor s vršnjacima su na neki način efikasniji, jer ako vidiš da tvoji prijatelji reaguju na nešto na određeni način, recimo da ti ne misliš da je u pitanju ugrožavanje privatnosti, ali ostala deca tvojih godina ti objasne zašto se tako osećaju, to bi moglo da ima veći uticaj od bilo čega drugog. Tako da bi ohrabrivanje takvih razgovora bilo stvarno dobro.

Ako je poenta da mi ne mislimo da je ta žena razmišljala o drugim putnicima kao o stvarnim ljudima sa sopstvenim potrebama i brigama, a uzgred, u zavisnosti od okolnosti, ako to učiniš, mogao bi stvarno ranjive ljude da izložiš stvarnoj nedaći. Moglo bi da bude ljudi koji žele da pobegnu iz nasilja u porodici, ili ko zna šta. Tako da stvarno treba na druge da gledaš kao na kompletna ljudska bića, ista kao ti, i mislim da bi takav rad sa decom bio dobar način za borbu protiv ovakve vrste bezosećajnosti, kada je jedino bitno kako ćeš navesti ljude da kliknu na lajk.