Kako je to naslediti milijarde u dvadesetim godinama života

U doba kada većina tinejdžera skuplja sličice fudbalera, Tajler Huang je sarađivao sa svojim ocem na ponudu da kupi jedan britanski fudbalski klub. Da su hteli, njegovi su mogli da napravi tablu Monopola u Londonu, kupujući nekretnine na koje padne kocika. Sam Tajler bi mogao da za svaki obrok jede japansku vagju govedinu. On je, ako već nije očigledno, neverovatno bogat.

Ovakva egzistencija bi mogla da zvuči kao san, ali Huang se oseća kao da hoda u snu kroz život. „Nije tako lepo kao što zvuči“, kaže mi. „Bogatstvo može da sredi mnoge spoljne probleme, ali ne čini ništa za rešavanje unutrašnjih.

„Ljudi kažu da sam srećan što imam novac - pretpostavljam da jesam; Znam da imam život o kojem većina ljudi sanja - ali pogrešno je vrednovati osobu prema tome koliko novca ima."

Huang, koji sada ima 23 godine, nasledio je milijarde ranije ove godine kada su mu umrli roditelji. Ali ako biste ga sreli na ulici, videli biste mladića koji se ne razlikuje od bilo kog drugog, kako se mota okolo u kroksicama, oborene glave, šalje SMS -ove i tvituje dok hoda.

Huang je odrastao u Najtsbridžu u Londonu, s pogledom na Hajd Park. „Odgajali su me zaposleni - sobarice, batleri, dadilje“, kaže on. Većinu svog detinjstva proveo je u izolovanoj orbiti, zaštićenoj od spoljnog sveta privatnim avionima, luksuznim kućama i ljudima koji rade za njegovu porodicu. „Kao dete, nikada se nisam mnogo igrao sa igračkama“, kaže mi. „Tata je skupljao automobile, pa sam provodio dosta slobodnog vremena vozikajući ih okolo.“

Huang je odrastao ne sa jednom, već sa dve AMEX Centurion kartice - jednom od najekskluzivnijih kreditnih kartica na svetu: „Majka mi je dala jednu za hitne slučajeve, a otac mi je dao drugu za sve ostalo.“

Opet, iako bi to moglo zvučati kao privilegija - i apsolutno jeste: morate biti ozbiljno privilegovani da biste se čak i kvalifikovali za jednu - Huang veruje da stavljanje moći neograničene potrošnje u ruke tinejdžera baš i nije bila najbolja ideja.

„Voleo bih da nisam odrastao sa tim kartama, tada bih mogao da razumem kako da cenim novac i druge“, kaže on, pre nego što se prisetio telefonskog poziva koji je vodio sa ocem kad je imao 16 godina: „On me nazvao jednog jutra kad sam treznio i smejali smo se novcu koji sam potrošio tokom vikenda - nisam se mnogo sećao, ali ispostavilo se da sam se napio i iznajmio jahtu u Bangkoku.

Huang se ovoga ne seća sa osmehom ili osećajem zadovoljstva, već sa stidom. „Pomislili biste, kao dete, da je super što nikada ne moraš da gledaš cenu - ali to je u stvari prilično zastrašujuće“, kaže on. Još kao dete primetio je da su njegove kuće okružene CCTV kamerama i sigurnosnim timovima. "Znao sam čemu služe - moji roditelji nisu voleli da privlače pažnju, ali uvek je postojao osećaj opasnosti."

Za Huanga, pokušaj otmice ili provale bio je nešto na šta je trebalo biti spreman. Njegovi vozači bili su trenirani da pobegnu od kriminalaca i, ako je hteo, njegov otac je mogao da mu organizuje pratnju i kad izađe da kupi sladoled. „Kad si dete, to je zastrašujuće", kaže on. „Kada ti otac proverava istoriju porodica tvojih prijatelja, to te podseća na to koliko si drugačiji."

Iako Huang to ne oseća, biti deo „kluba devet nula“ je, naravno, izuzetno retko. Da zarađujete 100.000 dolara godišnje, ipak bi vam trebalo 10.000 godina da postanete milijarder. U razgovoru sa Huangom nemoguće je izbeći pitanje: da li je etično imati toliko novca kada se toliko ljudi širom sveta bori da jednostavno preživi?

„Ne, nije“, kaže Huang, „ali ima i drugih u mojoj porodici koji se ne bi složili. Postoji osećaj obaveze da se više pomogne, ali to je i ogroman pritisak. Na kraju krajeva, to nije moj novac - nego mojih roditelja”.

Dr Stiven Goldbart, suosnivač Instituta za novac, smisao i izbore i autor knjige Affluence Intelligence, kaže da je uobičajeno da oni koji nasleđuju ogromne iznose budu opterećeni krivicom: „Ljudi kojima se samo daje nešt, što praktično svi žele će osećati krivicu. Oni misle: „Zašto baš ja?“ Zbog toga tona novca može da deluje kao tona cigli".

Huang oseća da je njegova majka merila vrednost njegovog života prvenstveno njegovim akademskim uspehom. Zabrinuta zbog njegove nezainteresovanosti za učenje, poslala ga je psihijatru, gde su mu dijagnostikovana klinička depresija, autizam i Aspergerova bolest. Huang kaže da je njegova majka dijagnoze tretirala kao švedski sto, videći njegov autizam kao pokazatelj da je "nadaren", ali je odbacila depresiju i tvrdila da je on prosto "lenj i težak".

Nakon dijagnoze, Huangova majka ga je poslala ga iz Londona u švajcarski Insititut Le Rosei, najskuplji internat na svetu. Da biste stekli predstavu o tome kako je tamo biti učenik, treba znati, na primer, da se škola od januara do marta seli u poseban zimski kampus smešten u planinama kod Gštada, gde učenici imaju časove skijanja četiri puta nedeljno.

Uprkos tom potezu, Huang još jednom nije uspeo da ispuni očekivanja roditelja po pitanju škole , pa je premešten u singapursku Anglo-kinesku školu, alma mater više likova iz filma Crazy Rich Asians. Zbog svojih porodičnih veza, Huang nije morao da polaže prijemne ispite. Možda nije iznenađujuće što se njegovo ponašanje nije poboljšalo - i svaki put je imao osećaj da je razočarao svoje roditelje. Kaže da je osećao kako se stisak njegove depresije sve jače steže.

Psiholog dr Sunia Lutar, suosnivačica i glavna istraživačica u Authentic Connections, i profesorica na Učiteljskom fakultetu Kolumbija Univerziteta , kaže da iako mnoga deca iz bogatih porodica osećaju potrebu da sakriju svoju depresiju, to čine i roditelji.

„Postoji niz razloga, ali jedan je to što je zastrašujuće za roditelje da misle o svom detetu kao da trpi toliki bol“, objašnjava ona. „Ovo je ujedno i najbenigniji razlog . Drugi je: „Ne želim da narušim akademske uspehe svog deteta dijagnozama“.

Drugim rečima, često roditelji ne žele da postoji pisana evidencija o antipsihotičnim lekovima i mentalnim bolestima - sve što bi moglo da našteti karijeri nekome kome su opcije poput postajanja političarem nadohvat ruke.

Školski psiholozi, savetnici i socijalni radnici izvestili su da su roditelji koje su smatrali „bogatima“ često pokazivali defanzivno ponašanje kada je u pitanju dijagnostikovanje ranjivosti njihove dece. Istraživački rad iz 2020. „Izazovi u školama sa visokim uspehom“ čak je otkrio da je veća verovatnoća da će ti roditelji zapretiti sudskim sporovima kako bi izbegli određene dijagnoze mentalnog zdravlja.

„Sramota - radi se o opštem osećaju srama“, kaže dr Lutar. Huang mi kaže da to sam ne bi mogao bolje reći.

U anglo-kineskoj školi je mantra „Radimo tvrdo, igramo se tvrdo“. Boce Don Perinjona se šveercuju u spavaonice, zovu se privatni šoferi kada se ide u kupovinu, a žurke su svakog dana.

Mnogi Huangovi vršnjaci mogli su da šetaju hodnicima i da se dive svojim porodičnim stablima, plaketama i nagradama uručenim njihovim očevima, dedama i pradedovima. Ali većina ovih dečaka, kaže Huang, počeli su život sa propisanim identitetima - koje su definisali njihovi roditelji - i koji su stalno pod lupom i procenom.

Iako ove institucije imaju svoje jedinstvene pritiske, Huang priznaje da nude mogućnosti nedostupne većini dece. Većina škola nema velike koncertne dvorane, nautičke centre i štale za konje. Retko imaju manje od deset dece u odeljenju, a retko nude i degustacije vina svojim starijim učenicima. Podaci iz godišnjeg popisa škola pokazuju da je broj dece koji dobijaju besplatne školske obroke u Engleskoj veći od 1,7 miliona, dok se svake večeri učenici u ovoj školi smeštaju u sedište obeleženo ličnom salvetom, čekajući da im posluži ekskluzivan obrok skuvan u školi od strane vrhunskog kuvara.

Kada je Huang završio školu, počeo otišao je na odsluženje vojnog roka, obavezno u Singapuru. Međutim, u 19. godini lekari su mu pronašli glioblastom - tumor na mozgu 4. stepena - u levom prednjem režnju, pa je otpušten iz vojske. Nije želeo da ispriča prijateljima o svojoj dijagnozi, ali u prostoru koji je ostavila njegova tišina, spekulacije su bujale i smatrali su ga „belim konjem“ - nekim ko je mogao da pobegne iz vojne službe preko svojih porodičnih veza.

Nakon otpusta, Huang je počeo da pokazuje potencijal u oblasti arhitekture. Neko vreme njegovi psihički i fizički zdravstveni problemi potonuli u drugi plan, ali uskoro će njegova depresija ponovo izbiti na površinu.

Huang je izgubio brata u saobraćajnoj nesreći 2017. godine, majku od raka 2020. godine, a oca u drugoj saobraćajnoj nesreći u februaru ove godine. Danas je njegova depresija najjača do sada. Odustaoje od karijere u arhitekturi, nakon što mu zdravstveno stanje nije omogućilo rad. Huangov rak je terminalni, ali on nastavlja da se leči i nadživeo je petogodišnju procenu svog lekara od trenutka kada je tumor prvi put otkriven.

Za doručak konzumira tri tablete, 12 za ručak i osam za večeru. Ostale rutine su mu manje-više iste svaki dan: kada se probudi, Huang voli da provede što manje vremena u svom stanu u Singapuru. Kad je napolju, užurbanost ulice raspršuje njegove mračne misli. Iz tog razloga voli da provodi vreme na javnim mestima. Bife na krovu zgrade jedno je od njegovih omiljenih dnevnih hodočašća, gde sedi sa laptopom, okružen životom i smehom.

Jedne večeri, on me zove dok je tamo, okružen tanjirima školjki, flašama šampanjca i tanko narezanog jela od govedine koja je tako filigranski istkano da isprva liči na ukras. Dok razgovaramo, sunce zalazi nad Singapurom i ovo mi se čini kao savršen način da provedeš veče.

"Nije", kaže Huang. "Sam sam - uvek sam."

Usamljenost ume da baci senku na bogatstvo; Dr Goldbart kaže da je to ključni simptom „sindroma iznenadnog bogatstva“ - psihološke posledice bogaćenja u kratkom vremenskom periodu.

„Novac je poput raketnog goriva“, kaže dr Goldbart. „Gde će vas odvesti zavisi od navigacionog sistema i od toga ko komanduje. Kratkoročno, neko bi mogao reći: „Vau, ovaj novac je odličan“, ali dugoročno gledano pogoršava ili preuveličava preduslove koji su već postojali.

Huang smatra da njegovi prijatelji njegovu potrošnju doživljavaju kao kontradiktornu njegovoj depresiji: kako neko ko troši hiljade na odeću nedeljno može biti nesrećan? Međutim, dr Goldbart kaže da je uobičajeno među onima koji iznenada naslede velike sume da nastave da troše: „Lete na Mesec, ali se na kraju vraćaju na Zemlju i shvataju da se nisu pozabavili psihološkim uticajima svog novca.“

"Volim da imam lepe stvari", kaže Huang, "ali ne možete uspostaviti smislen odnos sa Givenchi majicom."

Kada Huang govori o svojim roditeljima, koristi sadašnje vreme. Često postoje trenuci kada mogu da ga vidim kako se trže, kao da je promašio stepenik, kada se seti da više nisu sa njim.

"Nije da sam bezosećajan", kaže on, "ali ako bih procesuirao njihovu smrt, raspao bih se." Iz tog razloga, Huang se pretvara da su mu roditelji na odmoru.

Ne nedostaju mu toliko sami ljudi koji su mu bili roditelji - često su njegovu majku nazivali „mamom tigrom“, a oca „roditeljem iz čekovne knjižice“ - ali mu slama srce kad zamisli šta je propustio. Uprkos tome što mu je život upakovan u luksuz, sve što je Huang zaista želeo - sve što zaista želi - jeste zagrljaj roditelja, nešto što daje osećaj ljubavi i naklonosti

Huang je uspeo da nađe utehu u svojim kumovima, koji su, prema njegovim rečima, porodica koju je oduvek želeo. Za njih je kvalitetno vreme nešto vrednije od Roleksa. Međutim, on se i dalje bori da se otvori i podeli kako se zaista oseća.

Njegovi roditelji su mu usadili ideju da je njegova depresija - ili, prema majčinim rečima, njegovo „emocionalno ograničenje“ - slabost. Ranjivost koju treba pokriti oklopom. „Do nedavno sam šetao sa fasadom“, kaže Huang. „Skrivam svoje emocije. Skrivajući se ko sam zaista bio. " Tokom godina, ova fasada je počela više da deluje kao stalno uporište, ali kada mu je otac umro, cela stvar se srušila.

„Odlučio sam da prijateljima i preostaloj porodici kažem o svojoj depresiji, ali većina mi nije verovala“, kaže on. "Pretpostavljam da su mislili da to krijem toliko dugo, kako sam mogao odjednom biti depresivan?"

Među mnogim pitanjima koja postavljam Huangu, ne mogu a da se ne raspitam o automobilu koji vozi. Kaže da je nekada imao Land Rover, ali više nije mogao da vozi zbog zdravstvenih uslova. Pitam da li je ikada posedovao superautomobile - Ferari, Lamborđini?

Zastaje, naizgled gotovo razočaran pitanjem, pre nego što kaže: „Ne. Ne možete da stane mnogo prijatelja u takav auto".