Novi film o KLF otkriva novi projekat najluđeg pop dueta svih vremena. Razgovarali smo s režiserom.

Tog avgusta 1994, Bil Dramond i Džimi Kauti – tj. The KLF, K Foundation, The Justified Ancients of Mu Mu, The JAMs – su spalili milion funti u kešu u staroj kući na udaljenom škotskom ostrvu, i od tada ih svi smaraju u vezi s tim.

Kao što je često bio slučaj s njima dvojicom - koji su, pod imenom The KLF bili među najpopularnijim britanskim muzičarima devedesetih, a u jednom trenutku su imali seriju najprodavanijih singlova na svetu - taj performans je isprovocirao više pitanja nego što je mogao pružiti odgovora, a reakcije su uglavnom bile šok, ljutnja i neverica. Njih dvojica su potom ugasila K Foundation i nisu o tome pričali u javnosti sledeće 23 godine.

Godine 2017 (tačno 23 godine kasnije, a taj broj nije slučajan), Dramond i Kauti su se provozali u kamionetu za sladoled ulicama Toksteta u Liverpulu. Time je započeo trodnevni događaj pod nazivom “Dobrodošli u Mračno doba”, kojime je najavljen povratak ovog stvaralačkog para - samo, više nisu pop grupa, nego su sada… pogrebnici. Njihov plan? Da naprave spomenik nazvan “Narodna piramida” od cigli koje su ručno ispečene, a u svakoj će se naći 23 grama nečijeg pepela sa kremacije.

Prema planu, piramida će biti visoka 23 stope (oko 7 metara) i biće sačinjena od ukupno 39.952 cigle, smeštena na parceli koja je zakupljena na hiljadu godina, i njena izgradnja će potrajati možda i više od 200 godina. Projekat je mamutski, a proces je zabeležen u dokumentarnom filmu Pola Duejna, Welcome to the Dark Ages.

U filmu pričaju pekači cigala, pogrebnici i svi čija je volja da eksperimentišu pretočila Narodnu piramidu iz koncepta u stvarnost. Welcome to the Dark Ages je čudnovata i emotivna priča o kreativnoj saradnji. U neku ruku, to je prilično standardan dokumentarac o tome kako je Piramida nastala, ali takođe otvara brojna pitanja o suštini zajednice i nasleđa. U svom klasičnom maniru, Dramon i Kauti su pristali da učestvuju u filmu o svom novom proejktu, ali su se onda drugog dana snimanja predomislili.

Susreo sam se sa Polom da malo porazgovaramo o smrti, projektu “Mumufication” i radu sa dvojicom najozloglašenijih umetnika u istoriji britanske muzike na dokumentarcu koji se zamalo nije pojavio.

VICE: Kada ste počeli da radite na ovom dokumentarcu? Pretpostavljam da je to bilo pre pandemije, ali čini mi se skroz prikladnim da bi sa svime što se trenutno događa jedan od prvih velikih muzičkih dokumentarnih filmova 2021. u suštini bude meditacija o smrti i povezanosti.

Pol Duejn: To je definitivno deo priče. Radio sam sa Bilom [Dramondom] na drugom dokumentarnom filmu pod nazivom Best Before Death, o njegovoj umetnosti, i razumeli smo se da to neće imati nikakve veze sa The KLF ili The Justified Ancients of Mu Mu. Bil i Džimi [Kauti] dobijaju puno zahteva da urade nešto o tom periodu svog života, a oni svemu kažu ne. Ali snimao sam ovaj dokumentarni film sa Bilom, tokom otprilike šest godina, mada smo usred toga imali prekid, kada je Bil napravio godinu dana pauze da bi priredio 23-godišnjicu KLF-a.

Bio sam u publici na događajiu Welcome to the Dark Agesu Liverpoolu, gde su objavili da više nisu muzičari, već pogrebnici. Posle sam ih nagovorio da mi dozvole da krenem u snimanje filma o Narodnoj piramidi. Inicijalno „da“ koje sam dobio pretvorilo se u neku vrstu „mmm, možda“, a zatim, drugog dana snimanja, u „ne želimo da budemo u filmu“. I to se nastavilo do samog kraja. Kada smo završili film, Džimi je rekao: „Nije mi grozan“, a Bil je rekao: „Voleo bih da ovaj film nikada nije snimljen“, a zatim je usledio dvogodišnji razgovor o tome da li bismo mogli da ga pustimo.

Ono što ste spomenuli bilo je neka vrsta veze sa tim. Negde u aprilu ili maju prošle godine, poslao sam im imejl u kome sam rekao: „Pogledajte, svet prolazi kroz izuzetno užasno vreme smrti, kuge, tuge. Ljudi ne mogu ni da tuguju. Ne možete ići na sahranu onako kako ste nekada mogli; ljudi imaju sahrane preko zuma. Narodna piramida za mene postaje još važnija tokom ovog vremena. Molim vas, preispitajte svoja osećanja u vezi sa distribucijom filma, jer treba da ga vidi više ljudi “, i nekako su shvatili šta želim da kažem.

Jesu li isprva rekli da ne žele to ?
Obojica imaju veoma čvrstu kontrolu nad svojom pričom. Oduvek. The KLF su bili vlasnici svoje izdavačke kuće, sami su pravili spotove, Džimi i njegov brat Sajmon su pravili scenografiju. To je bila mala ekipa ljudi koji zajedno rade na tome a da stvore neku stvar na koju mogu da budu ponosni, i nad kojom imaju potpunu kontrolu. A njih dvojica ne voli ni što su lica The KLF-a. Ako pogledate njihove spotove, uvek su nosili kukuljice, Bil i Džimi su uvek bili u pozadini, fokus je bio na drugim ljudima. Ne prija im da budu u prvom planu.

Plus su još perfekcionisti, a ja sam ovaj film napravio dosta brzo - za godinu dana - pošto je to bio uslov za novac koji sam dobio, što je bilo nešto malo od Irskog saveta za umetnost. Ali mislim da činjenica da se njihova muzika sada pojavila na strimingu pokazuje da su se malo opustili po pitanju odnosa njihovog stvaralaštva sa svetom. Jesam se iznervirao malo kada su mi rekli da žele da unište film - razgovarao sam sa Džimijem i on je rekao, “Što da ne? Mi stalno uništavamo sve što napravimo!” na šta sam ja rekao, “Da, ali ne zato što vam je neko rekao da to uradite!” [smeh]. Tako da je to čitavo putovanje od toga do premijere filma stvarno kao neki trijumf.

Kako je bilo snimati s njima?
Pojavio sam se prvi dan snimanja, potpuno zapanjen time koliko Bil i Džimi učestvuju u svemu. Snimali smo ih kako pale razne stvari, što je uzimajući u obzir njihovu istoriju, dosta moćna slika! Snimili smo Džimija sa malim bacačem plamena, kako pali peć za cigle. Onda su počeli da pričaju o snimku kada su prvi put došli tu da naprave ciglu od milion funti, i rekli su da smem to da iskoristim u filmu. Na kraju prvog dana sam bio u fazonu, “U, ovi likovi, imaju reputaciju da je teško raditi s njima, ali su u stvari carevi!”

Onda sam došao drugog dana i Bil mi kaže, “Pol, jel možemo da popričamo? Odlučili smo da ne budemo u filmu.” Onda sam morao da smislim kako da ga snimim bez njih. Tada sam počeo da snimam Džima, koji je šef proizvodnje u ciglani i sve te stvari. Tako da je cela priča postala o tom krugu čudnih, interesantnih, divnih, ekscentričnih, kreativnih ljudi koji ih okružuju.

U međuvremenu, Bil i Džimi su sedeli u kolima i kliberili se. I kada sam im prišao i pitao ih čemu se smeju, rekli su mi da će da objave kompletan KLF “boks set” ali će u stvari da uzmu sve svoje master trake, isfronclaju ih, pomešaju s glinom i naprave 400 kocki, pa će to da prodaju fanovima kao “The Ultimate KLF Box Set”. Što je jedan od razlog što sam pao na dupe kad sam video da je njihova muzika ponovo dostupna! Bio sam u fazonu, ‘OK, plan s kockama gline je prsao’ [smeh].

Takve stvari su se stalno događale. Dok ja snimam, oni su stalno raspravljali o idejama šta će sledeće da rade, i to sledeće je uvek bilo nešto drugo. Uspeli smo da ih obojicu snimimo samo prvog i poslednjeg dana snimanja. Samo tada su hteli da sarađuju, zbog čega na početku filma stoji “Napravljeno uz toleranciju ali ne i participaciju The JAMs-a” [smeh].

To se nekako još više uklapa u čitav koncept Narodne piramide, taj fokus na rastvaranje barijere između toga šta ljudi smatraju “visokom konceptualnom umetnošću” i veoma taktilne prakse potrebne da ona i nastane.
Tako je! Bil je sve vreme želeo da napravi singl ploču koja je istovremeno i umetnost. Misli da su oni doneli taj anti-snobovski stav da sve mora da bude dostupno svima, ali isto tako ni ne objašnjavaju niti pokušavaju da demistifikuju bilo šta. Prosto kažu, “Evo ovo radimo, jel si s nama ili ne?” Ima nečega jako lepog i zadovoljavajućeg u tome što oni odu kod nekoga sa svojim ludačkim vizionarskim idejama i prezentuju ih u fazonu “eto nas, eto vas”, i ljudi na to kažu “OK, hajde to da uradimo”. To ljudima omogućava da se osećaju moćno.

Na nekom nivou, ovo je prilično jednostavan dokumentarac o procesu iza Narodne Piramide, ali takođe otvara mnoga druga pitanja. Kako će cela priča oko smrti izgledati u budućnosti? Kako će se stavovi u vezi s time menjati s vremenom? Ima tu mnogo o samoj prirodi nasleđa i sećanje. Sve to se odnosi na The KLF kao grupu koliko i na njih kao pojedince. Šta bi rekao da si želeo da preneseš ovim filmom?
Zvuči grozno, ali hteo sam da prodam ljudima Narodnu Piramkidu. Welcome to the Dark Ages me oduvao kao događaj. To je bila najčudnija, najambicioznija stvar sa najjačom vizijom - i očekivao sam da ću moći da čitam puno o tome u medijima, ali ništa. Svi su pričali o tome kako su stigli u kamionetu za sladoled, a ni reču o piramidi. Njihov PR lik im je rekao da će biti medija prvog dana, tako da ne treba da trećeg dana objave to što hoće, jer niko neće obratiti pažnju - i bio je u pravu. Ja sam rekao “Vidite, ja verujem da je Narodna Piramida neverovatan, vizionarski i predivan proejekat. Mene je dirnuo. Da li mogu da napravim film o njemu, da ljudi čuju za to i postanu deo te priče?” I mislim da su zato rekli da.

Mnogo je različitih interpretacija u igri. Postoje fanovi koji to zaista ozbiljno shvataju, a i oni koji misle da je plaćanje 100 funti za trolovanje. Jedan momak pravi poređenje s tim kako su vešanje i čerečenje nekada bili najgori oblik kazne, a ima i porodica koja je oduševljena što je će biti prva porodica koja je cela u piramidi. Dokumentarni film započinje mračno, distopijski , ali završava prilično sentimentalnom, ljudskom notom. Možeš li mi reći nešto o reakcijama ljudi na Narodnu Piramidu na osnovu tvog iskustva snimanja?

Teško je to pretočiti u reči. Mnogo toga je mašta i snaga volje i susprezanje neverice. Ova stvar bi trebalo da bude piramida od 23 stope i 34.000 cigli. To je čin čiste vere. I mislim da ljudi koji to kupuju gotovo izvode magični ritual; oni zamišljaju budućnost koja ne postoji i pokušavaju da je ostvare pukom snagom volje. Na način na koji Alan Mure ili neko sličan govori o magiji, slična je stvar. To je vizionarski projekat. Još uvek nisu pronašli ni stalno mesto za to, koliko znam - to mora da se pronađe do 2023. Još uvek ima puno pitanja, a mislim da se najviše vrte oko vere.

Kakva je bila atmosfera prilikom polaganja prve cigle?
Problem stvaranja dokumentaraca je taj što imate pristup svim tim izvanrednim trenucima i mestima i ljudima, ali većinu vremena ste preokupirani time da nešto ne zajebete da biste uživali u tome. Samo radite. Uprkos tome, delovalo je kao vrlo moćan trenutak - posebno kada je Džimi izneo ciglu svog brata. Sajmon[Kauti] je bio ključni element JAM-a i KLF-a, i bio je vrlo ... pa, bio je njegov brat. To je bio dirljiv trenutak. Mislim da postoji pogrešno mišljenje o Bilu i Džimiju da su na neki način šaljivdžije ili prevaranti, kada zapravo postoji srž stvarnih emocija i srca u onome što rade. O tome svedoči Džimijev brat, koji je prva cigla u Piramidi. To nije podvala ili fora. Ima značenje.

Polaganje prve cigle bilo je interna stvar donekle. Svi ljudi koji su znali za to već su bili l deo kontrakulture u Liverpulu; ljudi koji su bili na događaju Welcome to the Dark Ages. Osećalo se da je to prilično izolovana ekipa, ali izgleda da se to malo menja. Bil i Džimi su želeli da [piramida] bude nešto što je otvoreno za sve, a ne samo nešto za stare bivše navijače KLF-a. Pravi problem je ako samo tipovi u pedesetim godinama sa velikim kolekcijama KLF remiksa na vinilu budu ulaili u Narodnu Piramidu, jer to nije ono za šta je namenjena. Očigledno je da je sada sve u prekidu zbog Kovida, ali nadamo se da će rasti i menjati se kako bude postajala sve veća.

Zaista - zašto ne biste utisnuli malo sebe u ciglu! To je takođe zanimljiv Memento Mori, jer ga morate čuvati. Ljudi širom sveta držte opeke na kaminu, koje su nekako kao podsetnici na smrt, i na neki način mislim da je to vrlo pozitivna stvar. Ne na morbidan način, ali podseća vas da imate samo ograničenu količinu vremena i da morate da učinite šta možete, jer ćete jednog dana biti samo 23g pepela u piramidi u Liverpulu.