Da li je spavanje sa uključenim televizorom u stvari loše po nas?

Fotografija: Shutterstock

Skoro svakog dana u poslednjih pet godina, recimo, zaspim uglavnom na isti način. Legnem, pored sebe smestim kompjuter, nasumično izaberem neku epizodu Simpsonovih koju sam gledao možda nekoliko desetina puta, i pustim je. Prigušim svetlo na ekranu, okrenem se od kompjutera, i slušam kako moja omiljena fiktivna porodica radi… nešto. Obično nemam pojma šta, jer često zaspim i pre završetka uvodne pesme.

Gledanje – ili slušanje, tačnije rečeno – televizije je za mene najpouzdaniji način da zaspim. Ali ipak, na sajtovima za samopomoć, u loše istraženim člancima u popularnim časopisima o zdravlju, i na sajtovima stručnjaka za san koji slučajno prodaju i filtere za „plavo svetlo” piše da je zaspati sa kompjuterom ispred nosa nešto najgore što čovek može da uradi. Ali da li je zaspati ispred televizora zaista loše po nas?

Odgovor na ovo pitanje je izuzetno važan. Rezultati studije koju je 2011. naručila Nacionalna fondacija za san otkrivaju da 95 posto Amerikanaca barem jednom nedeljno koristi neku elektronsku napravu u roku od sat vremena pre nego što zaspi; 60 posto Amerikanaca „svake ili skoro svake večeri” gleda televiziju neposredno pred odlazak na spavanje. Ogroman broj ljudi zaspi gledajući televiziju, a ipak se sutradan ne probude svi kao zombiji. O čemu se tu radi?

U skoro svakom članku u kojem vam govore da ne spavate sa uključenim televizorom (ili smartfonom, ili laptopom), navode rezultate nekoliko studija o efektima plavog LED svetla – talasna dužina svetla koju emituje većina naših elektronskih naprava – na melatonin, hormon koji reguliše naš dnevni ritam. Ova teorija kaže da plavo svetlo inhibira proizvodnju melatonina, koji govori našem telu kada je vreme za spavanje. Poremećeni dnevni ritam može da oteža padanje u san, da nas čini napetijim pred spavanje i da nas spreči da upadnemo u dublji san.

„Melatonin se obično luči neposredno pred spavanje. Kada čovek legne, počinje da se luči i najviše ga ima kada zaspi”, kaže mi Stjuart Kvan, diplomac Harvarda i stručnjak za san i poremećaje dnevnog ritma bolnice Brigam. „Baš u tom vremenskom okviru, ako pokušavate da zaspite i izloženi ste svetlu, a plavom svetlu posebno, to će uticati na proizvodnju melatonina i na vašu sposobnost da zaspite”.

Jedna od najviše citiranih studija, koju su obavili istraživači sa Univerziteta u Torontu, otkrila je da nošenje naočara koje filterišu plavo svetlo umanjuje poremećaj sna kod ljudi koji rade u noćnoj smeni. Dve zasebne studije na Harvardu su takođe pokazale da plavo svetlo suzbija melatonin više od drugih vrsta svetlosti.

Milioni i milioni ljudi svake večeri zaspu sa upaljenim televizorom, pa deluje ludo da do sada nisu sprovedena konkretnija istraživanja o tome kako to utiče na nas.

Ali nijedno od tih istraživanja nije posebno opsežno, i sva se fokusiraju samo na posledice svetla na dnevni ritam, a ne na posledice televizije na san. Jedno istraživanje na Harvardu je sprovedeno na 10 ljudi, a kao varijablu su uzeli različite talasne dužine svetlosti; drugo je sprovedeno na 12 ljudi, i u njemu su korišćeni osvetljeni i neosvetljeni elektronski čitači knjiga. Studija Univerziteta u Torontu je pratila 36 medicinskih sestara koje rade puno radno vreme, i takođe je bila fokusirana na svetlost. Ipak, rezultati ovih studija su toliko ubedljivi da su mnogi stručnjaci u ovoj oblasti rekli da je ta stvar rešena.

„U ovom trenutku je svakako prihvaćena naučna činjenica da plavo svetlo menja dnevni ritam”, kaže Kvan. „Ali postoje neke urođene razlike među ljudima i njihovim navikama spavanja, i u tome kako razvijaju različite navike spavanja. Ponekad su te navike dovoljno jake da prevazilaze štetne efekte izloženosti svetlosti”.

Otkrića ovih studija (i saopštenja za štampu, kao i citati naučnika koji su učestvovali u njima) bila su dovoljna za na stotine publikacija koje – ispravno ili pogrešno – povezuju televiziju sa lošim snom. Međutim, priča nije tako jednostavna.

Ne postoje ispitivanja sna pacijenata koje sam našao, ili za koje je Kvan čuo, koja se posebno bave odnosom između kvaliteta sna i gledanja televizije pred spavanje.

Postoje površne studije čiji rezultati povezuju postojanje televizora u spavaćoj sobi sa noćnim morama kod male dece, i nekoliko studija koje su se bavile gledanjem televizije u određeno doba noći, i pokušavale da ga povežu sa kvalitetom sna (otkriće jedne od njih je da korišćenje interneta više remeti san nego televizija), ali nijedna se nije bavila time šta se događa u mozgu i da li to nekim ljudima pomaže da zaspu.

„Bilo je studija koje su se bavile uzicajem alkohola i droga na kvalitet sna. Nisam video nijedno o televiziji”, kaže Kvan. „Većina studija ispituje da li ste izloženi svetlu ili ne, ali ne i ono što zapravo činite”.

Gledanje televizije je jedna od nekoliko naših prirodno pasivnih aktivnosti. Dozvoliti da vas preplave stimulusi je prirodno drugačije od toga kada aktivnije stimulišemo mozak i telo, na primer, čitajući ili igrajući igricu na mobilnom.

Milioni i milioni ljudi svake večeri zaspu sa upaljenim televizorom, pa deluje ludo da do sada nisu sprovedena konkretnija istraživanja o tome kako to utiče na nas. Majkl Breus, koji sebe naziva Doktorom za san i radi sa pacijentima koji pate od nesanice, kaže da je specifični odnos između gledanja televizije i kvaliteta sna velika rupa u medicinskoj literaturi.

„Budimo iskreni. Postoji veliki procenat populacije koji spava pored uključenog televizora, i ne bi bilo teško napraviti statistiku”, dodaje on. „Trebalo bi da pokušamo da razumemo da li je to opasno po zdravlje, ili je možda pozitivno”.

Baš zabavno, ti si barem deseta osoba koja mi je rekla da se uspavljuje gledajući Simpsonove ili Sajnfelda.

Međutim, Breus kaže da nije jasno ko bi platio za takvu studiju. Ispitivanja sna kod pacijenata su skupa (otud mali uzorci kod studija koje sam ranije pomenuo), a ideja da je televizija loša za kvalitet sna nije preterano kontroverzna. On kaže da bi bilo u interesu velikih TV mreža ili kompanija kao što je Netflix da sponzorišu neku studiju, ali kada god se naučna istraživanja finansiraju novcem korporacija, postavlja se pitanje njihove nezavisnosti.

Tako da možemo da izvodimo samo anegdotalne, obaveštene zaključke o uticaju televizije na naš san. Prva stvar o kojoj vredi razmisliti je zašto ljudi gledaju televiziju u krevetu. Postoje obimna istraživanja koja sugerišu da nas neprekidni niz informacija u sve povezanijem svetu čini frenetičnijima, anksioznijima i stresiranijima. Te stalne informacije nam takođe odvlače i pažnju. I kada legnemo da spavamo, sve ono što smo tokom dana pokušavali da ignorišemo nam se vraća i drži nas budnima. Anksioznost je mnogo zeznuta stvar da nas održava budnima noću, kaže Breus.

„U mojoj praksi lečenja nesanice, 40 do 50 posto pacijenata mora da ima nešto što će im odvratiti pažnju da bi zaspali”, kaže on. „Legneš u krevet, ugasiš svetlo, i tiho je. A onda te preplave misli. Postoji nešto što se zove autonomno uzbuđenje – stvari kao što su puls, anksoznost, napetost u mišićima – koje raste kada mislimo na nešto stresno. Ne možemo da padnemo u nesvesni san kada je ono na visokom nivou. Gledanje televizije je pasivna aktivnost, puštamo da nas stimulusi preplave, i na kraju zaspimo”.

Breus kaže da je uvreženo mišljenje da je loše zaspati ispred televizora, i to se stalno ponavlja.

„Razgovarao sam sa Piterom Haurijem, koji je skovao termin ‘higijena sna’, i rekao sam mu da imam mnogo pacijenata koji zaspu ispred televizora”, kaže mi Breus. „On mi je rekao, ‘Vidi, opšte preporuke su za veći deo javnosti. Ljudi koji pate od nesanice nisu većina i trebalo bi da rade ono što im prija” (Hauri je umro 2013, pa nisam bio u mogućnosti da čujem njegovo mišljenje o ovoj temi.).

Gledanje televizije pred spavanje možda nije dobro za nas, ali može da bude bolje od drugih alternativa. Nauka takođe ne zna koji je „najbezbedniji” način da se zaspi ispred televizora, ali možemo da nagađamo iz iskustva: televizor koji se nalazi na drugom kraju sobe će vas teže održati budnim nego Netfliks na laptopu koji vam je ispred nosa; zatamnjeniji ekran je verovatno bolji od svetlijeg; ako se okrenemo od televizora i samo slušamo zvuk , verovatno ćemo biti manje stimulisani nego da ga zaista gledamo (postoje dokazi da muzika zapravo poboljšava san – da li je moguće da je isti slučaj i sa zvukom sa televizora?); verovatno je bolje gledati komedije i vesti nego serije kao što je Brejking bed ili nešto strašno ili dramatično; reprize nečega što ste već gledali su verovatno bolji od novih programa.

„Ja sam jedini stručnjak za san za koga znam koji kaže da je u redu zaspati ispred televizora”, kaže mi Breus. „Ljudi imaju prilično dobro razumevanje toga koliko spavaju – sa objektivne tačke gledišta, zaspati ispred televizora možda nije najbolje, ali ako se probudite i osećate osveženo, bez bolova i patnji, onda je u redu, jer je to ono što se računa”.

Rekao sam Breusu da sve u svemu dobro spavam, iako ponekad na kraju sanjam Simpsonove.

„Baš zabavno, ti si barem deseta osoba koja mi je rekla da se uspavljuje gledajući Simpsonove ili Sajnfelda”, kaže on. „To je sasvim u redu. U redu je”.

Spavaćeš kada umreš je istraživanje Matične ploče o budućnosti spavanja. Pročitajte još članaka o tome.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu