Na leto 1999. nakon samo dve i po sezone serije iza njih, Met Stoun i Trej Parker napravili su svoj prvi poduhvat kada se radi o velikom ekranu, i to pod nazivom South Park: Bigger, Longer & Uncut. I dok su to radili, njihov niskobudžetni crtani o grupi osnovaca zapravo je bio korak na koji su njihovi rivali Simpsonovi čekali devetnaest sezona pre nego što su pokušali da ga naprave. Ovo je bio iskurčen potez. A kada se prisetimo toga, to je tipičan South Park. “Oduvek se gasiramo da učinimo da se ljudi zapitaju ‘Koji je ovo kurac?’” izjavili su za Rolling Stone Stoun i Parker 1998. godine.
Nakon objavljivanja, South Park: Bigger, Longer & Uncut took je kući doneo četiri puta više novca nego što je bio budžet za njegovo snimanje, a dočekan je neočekivano dobrim kritikama, pa je čak ovenčan i jednom nominacijom za Oskara u kategoriji Best Original Song. Postoji nešto u njihovom odbijanju da se povinuju koncencijama – uz animaciju namerno lošeg kvaliteta i uvrnut smisao za humor – upravo je to South Park učinilo savršenim šouom za MTV generaciju. Ova serija napravljena je za post-bumer publiku koja je definisana cinizmom i nekom vrstom neusmerenog anti-autoritarnog duha – South Park je postao poput demonskog sjaja u oku dok je srednji prst visoko u vazduhu, namenjen svima i svakome. A publika je odlepila.
Videos by VICE
Kako se ova serija dalje razvijala kroz dvadeset i dve sezone, tako je i njena kulturna zaostavština postala i ostala izvor materijala za kritičare. Neki od njih, poput Brendona Kaca sa sajta The Observer, zalagali su se da termin “idiotizam“ ne oslikava dovoljno dobro nefiltriranu satiru savremene kulture koju South Park donosi sa sobom – a satira koju ovaj film plete oko moralne panike i medijskog đubretarenja danas je relevantnija nego ikada. Drugi, posmatrajući polarizovanu političku klimu Trampove Amerike optužuju autore ove serije da su učestvovali u odgajanju jedne generacije trolova, pa čak i za postavljanje temelja za uspon desnice.
20 godina nakon što je Bigger, Longer, Uncut stigao u bioskope, South Park i dalje predstavlja bojište na kome se vode kulturalni ratovi u Americi, ali više ne iz istog razloga kao ranije: 1999. godine, South Park je neprekidno ismevao sve i svakoga, što je delovalo kao izražavanje lične slobode u okviru industrije zabave, a povremeno su i cenzurisani, kada bi u pitanju bile neke hardkor ili konzervativne replike. Ipak, u svetu u kome se konzervativci sve bolje pozicioniraju kao vesnici slobode govora, prava zaostavština ove serije je boli-me-kurac stav, koji je danas sve teže postići. Zapravo, ovo može delovati i pomalo opsano.
Vratimo se na epizodu gde je sve počelo, “Cartman Gets an Anal Probe”, koja je objavila misiju ove serije da zabavi i napravi cirkus. Prva sezona nastavila se u sličnom stilu: slonovi su jebali prasiće, izgladnela afrička deca greškom su poslata u Kolorado, a Sotoninog sina sprdali su u osnovnoj školu u Saut Parku. Činilo se kao da nema određene agende iza bilo koje od ovih odluka; one su bile uvrnute, skoro neprihvatljive stvari koje bi uvek uspevale da vas nasmeju.
U početku, šale o prdežu i psovke delovale su kao čin političke pobune. Stvaraoci ove serije odrasli su sedamdesetih, u deceniji kada je Vrhovni sud već izrazio svoje mišljenje o moralnim smernicama koje je Džordž Karlin izneo u “Seven Words You Can Never Say on Television.” A do početka novog milenijuma, reperi su već bili hapšeni zbog optužbi za razvratnost, a iz Parents Television Council trajali su pritisci na vladu da striktnije cenzuriše nasilje, bahatost i seksualni sadržaj. Još od samog početka, ovaj savet osudio je South Park za sve od preteranog korišćenja reči “sranje“, pa do ohrabrivanja seksualne edukacije. U ovakvom okruženju, Parker i Stoun bili su potcenjeni u ovoj borbi, ipak su u pitanju bila samo dva mlada lika koji su tek završili školu za pravljenje filmova, a koji su sada pravili čudni crtać za humorističku televiziju. Bez novca ili slave koji bi ih zaštitili, svaki rizičan potez koji su napravili definitivno je ugrožavao nastavak njihovih karijera.
Njihovi rizični potezi najvećim delom su se isplatili. “Daleko smo dogurali,“ rekao je Parker za the Guardian 2014. godine. “Danas su nam standardi mnogo viši nego kada smo počinjali.“ Bigger, Longer & Uncut označio je početak borbe između kreatora ove serije nasuprot i Motion Picture Association of America, ali i Paramount Studios. Stoun i Parker bili su spremni da se do krvi bore za svaku psovku, seksualni čin i odrubljenu glavu u njihovom filmu, a napravili su i ovaj legendarni spisak napomena u kome su zajebantski naveli tačne i precizne seksualne činove za koje su najviše želeli da se nađu u finalnoj verziji filma. Njihovo odbijanje da prihvate smernice koje nameće MPAA na kraju je cenzore toliko zbunilo da je film postao još prljaviji nego na početku: tražili su od njih da uklone reč “hell” iz prvobitnog naslova filma (South Park: All Hell Breaks Loose), tako da su Stoun i Parker ponudili ovu verziju naslova pod kojom se film vodi i dan danas.
Radnja serije bavila se roditeljima uspaničenim oko seksa u petoj sezoni (“Proper Condom Use”), kao i drogama u šestoj sezoni (“My Future Self ‘n’ Me”), gde su pokušali da ubede roditelje da ne koriste taktike zastrašivanja, već da promene pristup i pokušaju da mirno i realistično porazgovaraju sa decom. U epizodama o imigracijama (“Goobacks”), religiji (“Trapped in the Closet”), i pornografiji (“The Return of the Fellowship of the Ring to the Two Towers”), oni su u suštini postavljali pitanja na isti način: pristupali su škatljivim temama izravno, čak i kada je to značilo da će se zapravo samo na detinjast način sprdati sa njima. Neprijatelj u ovoj seriji bio je svako ko bi pokušao ovo da spreči.
Pa ipak, nije puno vremena prošlo pre nego što je postalo primetno da se autori neće zaustaviti na detinjastim šalama. Treća sezona počela je epizodom Rainforest Shmainforest, koja je na satiričan način prikazala borce za zaštitu životne sredine i njihovu ulepšanu verziju prirodnog sveta. Način na koji su aktivisti ovde bili prikazani definitivno je prepoznatljiv i zabavan, ali, samo prikazivanje ovih aktivista u ne toliko dobrom svetlu, uz mnoštvo njihovih iritantnih odlika ukazalo je na to da će ovakav pristup od sada biti negovan u ovoj seriji.
“Mi zapravo uzmemo neki problem, i nekako se uvek desi da se tu nađu dve strane koje bi se poubijale oko njega, a onda su tu i ti dečaci u sredini koji prde i u fazonu su, koga je briga?” rekao je Parker za NPR u intervjuu 2010. godine. “To je stav da su i jedni i drugi ludi.” Na neki način, ta obostranost – ideja da u srcu svakog problema leže dve podjednako u krivu i podjednako iritantne strane – bila je simptomatična kada govorimo o detinjastoj perspektivi kojom se ova serija toliko ponosi.
Kada si dete nekako si uvek sa strane, što ti omogućava da imaš širu perspektivu i nepomućeni pogled na nepravde koje se dešavaju u svetu. A sa druge strane, to znači i da nemaš nikakvu pravu odgovornost za ono što kažeš ili u radiš – što je stav koji deluje iznenađujuće očekivan kada u obzir uzmemo da ovu seriju prave dva strejt, cis-rodna, (sada jako bogata) belca. “Provodim šokantno malo vremena u razmišljanju o stvarima iz pravog sveta,” rekao je Parker za Rolling Stone 2007., “Što se mene tiče, imam kompjuter, Internet, Xbox i PlayStation 3, tako da, možete da odjebete.” Kada posmatrate svet iz tako detinjatste perspektive, lako je zaboraviti na prioritete koji su izvan vašeg sopstvenog zadovoljstva životom. Politička pitanja postaju samo nepotrebna buka u pozadini koja nema nikakav uticaj na vaš život, osim što vam smeta dok igrate video igre.
Kako je vreme prolazilo, ova serija je polako sve više naginjala ka svojoj ulozi princa klovna koji na satiričan način ne bira ni jednu od dve strane. Zakoni o seksualnom uznemiravanju iz treće sezone i zabrane pušenja iz sedme sezone prošli su isto kao oni aktivisti za zaštitu životne sredine, a onda je u devetoj sezoni mučeni Sten bio isforsiran da učestvuje u izboru za maskotu – što na slikoviti način i predstavlja pogled na stvari koji autori ove serije imaju kada govorimo o politici.
Ipak, trend ismevanja svakoga i svega bez milosti i bez ikoga pošteđenog nije isključivo odlika ove seije. Mnogi edži umetnici koji su bili popularni krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, kao što su Riki Džrvejs i Set Mekfarlejn, ponosili su se svojom konstantnom borbom protiv cenzora koju su vodili na početku svoje karijere, pa ipak, sada trpe napade zbog svog oslanjanja na stereotipe o lenjosti i svog namernog bacanja dehumanizujućih šala o trans osobama. Bilo kako bilo, ovakav pogled na svet može biti takav samo kada osoba već živi život pun privilegija. Rasizam, seksizam i homofobija prosto nisu deo onoga što su ovi muškarci u svom životu mogli da dožive i prežive, tako da ni borbe oko ovakvih pitanja nikada nisu mogle da u potpunosti postanu deo stvarnosti u kojoj žive. To je i naznačeno u epizodama kao što su “With Apologies to Jesse Jackson,” gde Sten polako shvata da nikada u potpunosti neće moći da ceni to što je iskusio diskriminaciju na rasnom osnovu.
I upravo zbog ovoga Parker i Stoun nisu uspeli ili nisu želeli da naprave razliku između cenzure koju slobodnom govoru nameću moćne institucije poput MPAA i televizijskih mreža i one koju nameće moderni diskurs u pokušaju da zaštiti marginalizovane grupe od dalje marginalizacije. Samo bi ponovo čuli nekoga kako im govori ”Ne možete to da kažete”.
Ova histerija oko ”PC kulture” je bila glavna tema poslednjih nekoliko sezona serije South Park. U devetnaestoj sezoni se pojavljuje PC Direktor: mišićavi batica čija je misija da nasilno nametne ”politički ispravno” ponašanje stanovnicima Saut Parka. Nekolicina njih mu se odmah pridružuju presrećni što konačno imaju priliku da se šepure svojim novim spoznanjima i da kazne one koji ne idu u korak s njima. U kasnijim epizodama se pojavljuju prave ”PC bebe” koje su razdražene svime, ali ne znaju zašto. Poenta je jednostavna: Politička korektnost nema previše veze sa empatijom, već je u pitanju ”isticanje vrlina” i vid tribalnog entuziazma ka kažnjavanju onih koji se ne povinuju.
U jednom intervjuu za Vulture objavljenom nedugo nakon što je počelo prikazivanje devetnaeste sezone, novinar je pitao Stouna i Parkera da li su zabrinuti da će njihova anti-PC perspektiva učiniti da budu sličniji Donaldu Trampu. I dok je Stoun brzo ukazao na to da ne veruje da bi se on i Parker složili sa stavovima predsednika, iskoristio je priliku i da doda da je politička korektnost fenomen zbog koga se ljudi “plaše da se nasmeju.“
Ovime nije bila poenta da se ukaže na to da je serija odjednom počela da zastupa desničarske stavove – u ovim sezonama i dalje su bili posvećeni ismevanju Trampa, belih supremacista kao i ismevanju kulture posedovanja vatrenog oružja. Ipak, njihovo protivljenje da svoje slobode u bilo kojoj meri prilagode drugima stavlja ovaj šou rame uz rame sa nekim daleko otrovnijim načinima na koji političari i pretendenti na određena mesta koriste svoju slobodu izražavanja u savremenom diskursu.
Fox News je, naravno, pokušao da razljuti publiku zbog činjenice da više “ne možeš pričati šta god poželiš.” 4chan je prilikom svog nastanka bio mesto za ljude koji žele da poustuju uznemirujuće stvari koje ih zabavljaju, a evoluirao je u mesto gde se sastaju gejmeri, desničari i beli nacionalisti. Nešto skorije, jutjuber Stiven Krauder pozicionirao je sebe kao hrabrog borca za slobodu izražavanja, i to zahvaljujući tome što je odbijao da prestane da koristi rasističku i homofobičnu retoriku, a isto rasuđivanje u svoju odbranu koristi i profesor-motivacioni govornik Džordan Piterson, koji odbija da koristi odgovarajuće rodne zamenice. U međuvremenu, Donald Tramp izgleda nastavlja da veruje u to kako je ubeđivanje njegovih pristalica da treba da mogu da jedni drugima požele srećan Božić upravo ono što ga čini šampionom njihovih ličnih sloboda.
Na kraju krajeva, ova takozvana “sloboda izražavanja“ zapravo je duboko i besno zabrinuta zbog načina na koji drugi ljudi žive svoje živote: bilo da se radi o rodu sa kojim se identifikuju, ili o seksualnosti, jeziku koji govore, pa čak i o boji njihove kože. To je sušta suprotnost etosu koji nalaže da “pustimo ljude da budu ono što žele“, a za koji su se rane epizode serije South Park zalagale, pa ipak, možda su i nešto sličnije nego što bi trebalo, čisto zbog toga što ih slična osećanja pokreću.
Čarli “Spajk“ Trotmen, autorka crtanih filmova, jednom je navela da je “Najgora stvar vezana za štrebere koji su postali nasilnici je u to što ih nikada nećete ubediti da su bilo šta drugo što nije žrtva.“ Ona je tad pričala o GamerGate-u, ali se ovo pomatranje može podjednako lako primeniti na takozvanu “PC kulturu“ u celosti. I teško je smisliti bolje oličenje ovoga od reklamne kampanje ove serije koja je nosila naziv “#CancelSouthPark”, što je bio očigledni pokušaj da se fanovi pokrenu uz pomoć pretvaranja kao da neko pokušava da cenzuriše ovu seriju.
Istina je da niko, očigledno, do sada, ili makar u skorije vreme, nije dovoljno jako pokušao da cenzuriše South Park. Oni više nisu autsajderi koji se bore protiv establišmenta: oni su postali establišment, dva najbogatija komičara čiji je prepoznatljivi šou koštao kanal Comedy Central 192 miliona dolara kada su ga ponovo tražili 2015. godine. Ipak, oni su se toliko dugo sami pozicionirali kao autsajderi, da su rizikovali da učine moćinijima one koji su želeli da njihov izmišljeni sindrom žrtve iskoriste kao ono što će prikriti bahatost. To radi Fox News kada pričaju o ratu na Božić, Tram kada napada “fejk njuz“ zbog toga što ga kritikuju – naslilnici koji se ponašaju kao žrtve kako bi izazvali besnu reakciju među svojim fanovima. A kada se South Park ponaša kao da je i dalje buntovnik koji baca kamenje na establišment, a ne platforma za istresanje negativnih emocija za dva jezivo bogata strejt bela muškarca, ova serija zapravo igra istu tu igru.
South Park nikada neće biti ono što je bio u vreme svojih Bigger, Longer & Uncut dana, i to zato što se mnogo toga promenilo. Danas se najurgentnije kulturne bitke vode ne toliko oko cenzure koja stiže sa vrha, koliko oko načina na koji se koriste pravila, jezik i reprezentacija u odnosu prema ranjivim istorijski marginalizovanim grupama, i to delom zbog toga što su društvene mreže obezbedile prostor gde ove grupe mogu da iskažu svoje brige i nezadovoljstvo. Ukoliko otpišemo ove rasprave kao autoritarističku cenzuru, zapravo ćemo izdati sve ono što je ovu seriju učinilo slavnom u vreme flima Bigger, Longer & Uncut. Ovaj film bio je priča o gomili ljudi koji su prvo toliko brinuli o onome za šta su mislili da je pretnja da su zaboravili da u borbi povređuju sve oko sebe. Puno je onih koji od ovoga i dalje imaju koristi danas, dvadeset godina kasnije, pogotovo od poruke koju ovaj film nosi – uključujući i Meta Stouna i Treja Parkera.
Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE US.
