Šta kao muškarac možeš da uradiš kada ti žena koju poznaješ otkrije da trpi nasilje

Pre svega, ne pokušavaj ti da objasniš šta i kako je do svega došlo. Ne pričaj o tome kakav je on, kakva je ona. Čak i ako misliš da znaš. Naročito ako misliš da znaš.

Pričaj s njom, tačnije dozvoli joj da ona priča, a ti ne pokušavaj da nađeš objašnjenje tako što ćeš pričati s njom, jer neizbežno ćete onda voditi razgovor o njoj, i neizbežno će onda ispasti da je sve do nje, kao da je ona ta koja mora da nešto uradi, promeni, da bude drugačija da bi nasilje prestalo. I opet je onda nekako žrtva ispala kriva.

Pomiri se sa time da možda nema tu nikakvog objašnjenja koje može da zadovolji tvoj hiperacionalni mužjački um. A kada objašnjenje i postoji, realno možeš da ga saznaš samo od nasilnika. Jesi li spreman na to?

Kad smo već kod toga, ne preti srednjim vekom i pripadajućim mu metodama kažnjavanja. Ne budi vitez zapaljene lobanje na motoru, ne busaj se, ne lomi mu ruke i noge rečima, ako nisi spreman da to praksom potvrdiš. A i ako si spreman da se prepustiš porivu da mu poluosovinom od juga redefinišeš telesni integritet, budi svestan da time nisi rešio suštinu i da je nikad tako nećeš rešiti.

Možda, možda, možda ćeš tog jednog nasilnika rešiti, ali dokle si spreman da lomiš i gaziš nekoga, da bi garantovao da on nikada više ne može da ponovi nasilje? I osim što ćeš skoro sigurno završiti na robiji, sjebaćeš stvar i fundamentalnije - jer time nećeš napraviti nikakav pomak u široj priči o nasilju nad ženama.

Jer i dalje će ona u toj priči da zavisi od jednog muškarca za svoju bezbednost, za svoj telesni integritet, za svoju pravdu. Muškarac siluje, muškarac se sveti, oko za oko, mud za mud.

Pitaj je šta joj treba. Pitaj kako možeš da joj pomogneš, joj, njoj, baš njoj u njenoj situaciji, jer sve nasilne situacije su tužne na svoj način, svaka je priča za sebe, iako sve imaju tu jednu užasnu zajedničku crtu: u svakoj, ama u baš svakoj za koju sam ikada čuo, nasilnik je jedan od onih tipova koji moraju da imaju ono što misle da zaslužuju.

Jer svako nasilje je uvek i apsolutno uvek ista stvar: prečica da dođeš do onoga što želiš. Najlakši način do sopstvenog zadovoljenja. Dečaci koji plaču mogu biti muškarci koji biju, jer iza oba stoji frustracija. Samo dečaci koji plaču iz saosećanja nikada neće udariti da bi dobili šta žele, bio to seks, bila to validacija, bila to prosto želja da to žensko prestane već jednom da brblja, da sikće, da vrišti.

Ne pitaj je šta je bila obukla.

Ne pitaj je da li je nečime provocirala.

Pitaj je samo šta joj trebe sada, odmah, u ovom trenutku. I slušaj šta ti kaže. Pronađi druge, prijatelje, saveznike, one koji će isto hteti da je čuju, pre nego da pričaju. Jer podrška je neprocenjiva, što šira, to bolja, to više pomaže da se žrtva ne oseti kao da je sama i kao da je ona kriva.

I najvažnije: veruj joj.

Veruj joj, jer reći tako nešto, priznati svetu da si žrtva, to je samo po sebi jedan novi vid postajanja žrtvom. To se ne radi olako, jer cena je velika i strašna, toliko da tu cenu teško može opravdati bilo kakav karijerizam koji ljudi fantaziraju.

Jer sad će joj suditi društvo, sada stiže vreme osude zajednice, nasilja naselja, mentalne golgote gde će joj se na leđa besiti familija, poznanici, prijatelji, zajednički prijatelji, oni koji veruju i koji ne veruju, nosiće kao pijavice po telu sve te tabloidne analitičare, fejzbuk komentatore, tviteraše, previše, baš previše njih će se osetiti pozvano da svoje mišljenje iznese. Iako je ne poznaje. Iako ne zna ništa o njoj. Ljudi su takva govna, svi smo u sopstvenom filmu, a neki od nas misle da su u blokbasteru, ili još gore, u monodrami.

Zato joj veruj. Veruj joj iako ti je teško da poveruješ, jer znaš i njega. Jer ne bi on to. Jer je naš. Jer je super lik ovako. Veruj joj naročito u tom slučaju, jer baš od takvih se nasilje najčešće trpi.

Nasumično, iznenadno nasilje - manijak koji zaskače u mračnoj ulici, siledžija koji udara ženu zbog sukoba u saobraćaju, policajac koji mune po bubrezima na protestu - sve je to nasilje s kojima se žene susreću, ali nije nasilje koje se trpi.

Trpljenje implicira trajanje. Trpljenje implicira da tu ima još nešto. Nešto zbog čega se trpi.

I u toj reči se krije i koren svih onih grdnih rečenica, od kojih je najgrđa baš ta "što nije prijavila". "Mora da nije prijavila ranije, jer mora da tu ima još nešto. Jel’ da?”

"Jer što bi inače trpela?"

"Zašto je ćutala?"

I zato je možda ipak najvažnije da umeš ti da zaćutiš.