Šta da ne radiš kada ti neko na ulici traži novac

Nalazite se u gradu, na nekom bulevaru, u nekoj od glavnih, izuzetno prometnih, ulica ili u podzemnom prolazu i vidite ispred sebe osobu koja pred sobom ima ispruženu ruku ili postavljenu kartonsku kutiju za novac. Te osobe vrlo često ćute, sede i čekaju da vide hoće li dobiti dovoljno novca za ono što im treba. Međutim, ima i onih koji su u svojoj prošnji verbalniji i komunikativniji. Oni često pitaju ljude da im daju novac za hleb, mleko, pljeskavicu, hranu generalno ili kartu za autobus.

Sve to što oni govore treba slušati i interpretirati u prenesenom značenju.

Ljudi prose i za prošnju postoji mnogo više načina od direktnog traženja novca za određene stvari, što, čini mi se, dosta ljudi još uvek jako teško shvata. I u odnosu između onoga ko prosi i onoga ko daje treba da postoji neko osnovno i prećutno razumevanje - sve ostalo je proseravanje.

Ako neko traži pare da jede ne znači da treba da odete u pekaru, povedete ga za ruku i kupite mu ono što vam pokaže. Isto važi i za klince koji pitaju za litar mleka ili čokoladu. Ljudi, nažalost, moraju da prose, a na vama je ili da im date pare kao ljudi ili da ih manete sa moralisanjem tipa: daću ti za jelo, ne dam ti za drogu/alkohol i slično. Sa decom je, naravno, situacija malo problematičnija, ali možete da procenite od situacije do situacije, nekad neko možda stvarno hoće hranu - ali čak i u tom slučaju sasvim je ok ispoštovati dete kao nekoga ko će znati sam da ode po ono što mu treba.

Velika većina ljudi koji prose naučila je par matrica/rečenica kojima mole druge ljude za pomoć u novcu i to su najčešće rečenice kao “treba mi da kupim nešto u pekari”. Takođe, mnogima od njih je sigurno bilo neverovatno teško da toliko presaviju svoje dostojanstvo i počnu tako da prose, ali uradili su to da bi preživeli.

A onda se na ulicama pojavljuju ljudi koji bi im dali pare, ali samo ako su za ono što oni kažu. Ako su rekli da im treba za hranu - ima da pojedu te pare pred njima, svojim dobročiniteljima - tako ti ljudi razmišljaju.

Jedan savet: ako vam je toliko teško da samo date novac ljudima bez dodatnih pitanja, zaobiđite ih, a ako imate taj dodatni poriv da osobi kupite nešto ili iskontrolišete za šta je tačno novac potrošen (samo fali i fiskalni račun da vam se donese) bolje idite i stavite vaše lepe pare u furunu ili banku i jednostavno odjebite. Probajte da shvatite da je i prošnja posao. i to težak posao. Posao u kojem nakon smene osoba možda bude imala novca da namiri svoje potrebe, ali će sigurno ostati “bogatija” za gomilu uvreda, pretnji i ispitivanja, a neretko i za jedno fizičko maltretiranje više. Ne trebate im i vi preko toga.

Ljudi koji prose znaju za šta im treba novac i u momentu kad rešite da im date novčanicu i oni je uzmu u ruke, taj novac postaje njihov i imaju pravo sa njim da rade šta god hoće. Nikome nećete pomoći ako ne razumete jednostavnu poruku koja se krije iza svih tih rečenica i koja glasi da osobi treba novac, nego vi sad uđete u prodavnicu i kupite mu nešto. Možda se vi osetite bolje, ali osoba koja je prosila najverovatnije je samo htela novac i imala je desetine različitih načina na koje je planirala da taj novac iskoristi, ali vi ćete im dati pecivo u ruke i reći “evo, jedi”, i otići dalje bulevarom zadovoljni jer ste učinili dobro delo na vašoj “to do” listi.

Pre skoro mesec dana desilo se da momka kog znam neka žena sa detetom vuče za rukav i pokušava da odvede u ćevabdžinicu da jede. On se fino branio, govorio da mu ne treba i nije hteo da ide: “Ne, ne treba, stvarno. Hvala vam svakako. Ne treba”, govorio je.

Ona je i dalje insistirala i nakon tridesetak sekundi sam prišao, predstavio se kao njegov drug i rekao gospođi da on možda ne želi da jede, nego da mu treba novac i da ako hoće može da mu ga da, a ako neće slobodna je da ide, jer je momku neprijatno. Momak je potvrdno klimnuo glavom i nastavio: pa to sam mislio - a ona se okrenula ka meni i rekla: “Pa znam ja to, nego treba tako i da mi kaže.” “Ne mogu da vam kažem”, kaže klinac, “nije to baš lako”.

Ona mu onda da novac u ruke i počne da mi priča kako joj je žao njegove sudbine. Nas dvojica joj se zahvalimo, ona ode sa detetom, sednemo na ivičnjak i on mi kaže: “Brate, nije lako da kažeš treba mi za gudru ili samo trebaju mi pare. Teško je to, plus - koliko bi mi ljudi dalo pare?”

Zapitajte se (ovo možete koristiti kao test toga želite li nekome da date novac sa poštovanjem i uvažavanjem ako mu treba ili želite da paternalizujete osobu), da vam ortak/ortakinja kaže da mu trebaju pare da jede, da li biste otišli da mu kupite da jede i cimali da vam pokažu šta tačno hoće, kao i usta puna hrane nakon kupovine ili biste mu/joj samo dali pare? Zašto onda postupati drugačije sa beskućnicima i prosjacima?

Razumevanje, poštovanje i jednakost u ophođenju - to nam je potrebno na ulicama, sve ostalo su vaša zamišljanja kako zapravo treba da izgleda pomoć čoveku i šta zapravo ljudima sa ulice treba. Ophodite se prema ljudima onako kako mislite da drugi treba da se ophode prema vama. Pokušajte da ljude koji prose posmatrate jednostavno kao ljudska bića jednaka vama i svim drugim ljudima - ili ih jednostavno zabiđite i olakšajte im tešku svakodnevicu za jedno moralisanje, držanje lekcije i paternalizaciju manje.

Verovali ili ne, ali tako bar nećete nikome odmoći.