Devojčica je imala oko šest godina. Njene tamne oči, tamna kosa i naznaka smeška su odvali utisak da je lik iz neke emisije na Diznijevom kanalu. Bila je jako, jako pametna. Smesta me je osvojila.
Upoznao sam je preko njene majke, mršave beskućnice zavisne od droge, mentalno bolesne bele žene sa izblajahnom kosom, u vrećastim pantalonama i prevelikoj majici. Bila je povučena i jedva mi je odgovarala na pitanja jedini put kada smo razgovarali, iako je delovalo da se trudi da mi udovolji, kao što bi ćerka činila ocu.
Videos by VICE
Kada sam ih prvi put video, šestogodišnjakinja je sela na tepih na podu, preko puta svoje majke, koja je sedela prekrštenih nogu u malom odeljku za igru. Mama je izvadila kese iz Burger Kinga i dečje pakovanje nagetsa i čokoladno mleko. Poređala je par jeftinih igračaka. Njena ćerka je reagovala kao da je bila pozvana na božićnu žurku u Raju.
Simpatična šestogodišnjakinja je ispričala neki banalni vic i one su se smejale. Glasno. Pojela je pileće nagetse čudnog oblika i ispričala još jedan otrcani vic. Ponovo su se smejale. Pijuckala je iz svog kartona čokoladnog mleka, pravila čudan zvuk ustima, i čokoladno mleko joj je procurelo na nos. Ponovo je došlo do eksplozije burnog smeha. To je trajalo oko sat vremena. Usred svega toga, ja sam morao sebe da podsećam da šestogodišnja slatkica nije bila majka. Jednostavno je preživela mnogo toga za svojih šest godina, i zbog toga je bila mnogo zrelija nego druga šestogodišnja deca.
Pretpostavljam da devojčica nije znala šta se dogodilo kada je njena majka imala 13 godina – to je bio prvi put kada je njena mama silovana – ali taj incident, mnogo pre nego što je ona rođena, svejedno je imao uticaja na nju. Pokrenuo je niz događaja zbog kojih je i njenom mladom životu pretio rizik, više puta, dok je nije preuzeo sistem za nezbrinutu decu, osmišljen da zaštiti decu koja odrastaju u nepovoljnim okolnostima, kao ona.
Zbog toga mi je bilo toliko teško, nekoliko meseci kasnije, kada sam seo u sudnicu i rekao sudiji da verujem da bi majka zauvek trebalo da izgubi pravo da viđa svoje dete. To je bila moja uloga zaštitnika i predstavnika na porodičnom sudu južne Kalifornije. Ja sam predstavljao decu, istraživao starateljstvo nad decom i slučajeve nezbrinute dece, i bio sam zadužen za to da odlučujem šta je najbolje za decu. Kao otac, želeo sam da deca ostanu sa roditeljima, kada god je to moguće. Kao zaštitniku, moj osnovni posao – moji jedini posao – je bio da pravno delujem u korist dece, šta god da roditelji ili Odeljenje za socijalnu službu želeli.
I kada je Njujork Tajms izvestio da je savetnik Bele kuće Stiven Miler rekao da je primenjivati politiku (od tada ukinutu) razdvajanja dece od roditelja koji su nelegalno prešli granicu „jednostavna odluka“, ja to nisam mogao da razumem. Taj posao je bio jedna od najtežih stvari koje sam ikada morao da radim. Rasturanje porodice je odluka koja bi trebalo da bude izuzetno teška i retka, i stvar koju treba raditi ekstremno pažljivo, i tek nakon što su sve ostale opcije iscrpljene. To ne bi trebalo da bude deo plana da se ljudima koji su dovoljno očajni da pređu 3000 kilometara do granice SAD objasni da ne treba da se trude. To ne bi trebalo da se koristi da bi se Demokrate naterale da sednu za pregovarački sto i prihvatile nepotrebni zid na meksičkoj granici, i nove restrikcije za ilegalnu imigraciju.
Mučno je kada moraš da kažeš roditeljima da njihova deca više nisu njihova, čak i kada si roditeljima dao više meseci, a ponekad i godina, da srede svoj život. Saslušanja o razdvajanju na kojima sam učestvovao nisu bila zakazivana sve dok roditelji više puta ne padnu na testu za drogu, ili odbiju da idu na kurs za roditelje, ili pokazuju malo dokaza da bi ikako mogli da obezbede stabilnu, bezbednu sredinu za decu koju su doneli na ovaj svet. Nekoj deci koju smo viđali pretilo je silovanje, i drugi oblici seksualnog zlostavljanja, ako bi ostali u trenutnoj situaciji. Drugu su odgajali roditelji koji su bili toliko zavisni da nisu mogli da se staraju ni o sebi, a kamoli o deci.
Čak i dok sam se zalagao za ukidanje prava roditelja, bilo mi je žao nekih roditelja, zato što su i oni kao deca odrastali u sredinama u kojima su iznova i iznova bili zlostavljani. Delovalo mi je okrutno kažnjavati ih time što ćemo im spasiti decu od užasa od kojih niko ni njih nije sačuvao – kada su i sami bili deca. Ali nijednom nisam zažalio kada sam preporučio uklanjanje roditelja, zato što sam znao da smo učinili sve što smo mogli da izbegnemo takav ishod. Zbog toga je toliko strašno gledati Trampovu administraciju kako koristi decu kao političke čipove za poker.
I to me plaši, zato što znam da ako ta deca migranata, koja su i dalje razdvojena od svojih roditelja, uđu u sistem starateljstva u bilo kojoj državi, taj proces će biti dug i mučan. Može da traje godinama, čak i pod najboljim okolnostima. Ta deca bi ušla u sistem po najgorem mogućem scenariju – u sistem koji je odavno preplavljen slučajevima i nedovoljno finansiran. Njihovi roditelji često ne znaju gde su ona, što znači da je malo verovatno da će se pojavljivati na saslušanjima na sudu, što često znači da će na kraju samo zaštitnik, predstavnik i advokati koji predstavljaju sistem zaštite dece u određenoj državi biti predstavnici te dece pred sudom.
Pod takvim okolnostima, kako bi zaštitnik mogao da preporuči slanje deteta nazad kod roditelja, kada ne zna ko su mu roditelji, ili u sredinu u koju bi ga vratili? A kada bi zaštitnik znao da su roditelji odlučili da pobegnu i spašavaju svoje živote, bežeći iz svojih zemalja u kojima vlada nasilje, kako bi mirne savesti mogao da preporuči da se dete pošalje nazad?
Možda je Trampova administracija predvidela sve ovo, pre nego što je počela da primenjuje politiku koju su prethodni predsednici razmatrali, ali odlučili da je odbace, zbog njene očigledne okrutnosti. Ali nismo videli dokaze takvog plana. Zbog toga se plašim da bi priče da neka od dece koja su razdvojena možda više nikada neće videti svoje roditelje mogle da budu istina.
