Političari se kriju iza 'struke' da opravdaju svoje čisto političke odluke

Predsednik Vučić se u hroničnim „obraćanjima“ – između matematike respiratora, grickanja usne, grdnje nedovoljno poslušnog naroda i dramskih pauza na kojima bi mu pozavideli Tarantinovi likovi – redovno poziva na „lekare“ ili „struku“ - što stavljam pod navodnike iz razloga koji će biti jasni do kraja ovog teksta.

Tako je, kaže Vučić, „struka“ šatro rekla da se ima prekršiti Ustav zatvaranjem granica za sopstvene državljane. Ili da mora da se uvede policijski čas. Uopšte, vlastodržac se trudi da ostavi utisak kako državom upravlja isključivo prema „preporukama lekara“, ispravno sluteći da to bolje zvuči nego kad bi rekao istinu, a to je da odluke donosi on.

Ipak, političari mogu da donose samo političke odluke. Mogu pri tome da poslušaju nekog pametnijeg od sebe – lekare, ekonomiste, stručnjake za protivpožarnu zaštitu ili filmske producente – ali i tako njihove odluke ostaju isključivo političke, gde ne treba političko shvatiti kao sinonim za „loše“ ili „nestručno“. Karakter političkog crpi se iz suštine posla političara, a da bi se neko bavio tim poslom nema propisane stručnosti.

Drugim rečima, šta god da je „struka“ savetovala, ekskluzivno je politička odluka da se „struka“ posluša ili ne posluša i kako će to u praksi da izgleda. Politička je odluka to da ne možete posle pet popodne da izvedete kera da kenja, ali da u crkvama i dalje možete da oližete kašičicu koju je olizalo dvadeset ljudi pre vas.

Predsednik je tako juče izjavio da će zakititi svakog građanina sa sto evra, kao da smo muzika pod šatrom. Izvesno je da u Srbiji ima mnogo ljudi kojima ne treba sto evra i još više ljudi kojima treba mnogo više od sto evra. Ali, eto, i to je politička odluka - glupa i naivno populistička, ali ipak odluka.

Epidemiolog Predrag Kon, koji za razliku od predsednika deluje umirujuće na gledalište, jasno je rekao da „struka“ kaže kako niko ne treba da mrdne iz kuće. I jasno kaže da to baš i nije realno. I tako sve između nemrdanja nikuda i ovoga što se dešava širom planete jesu političke odluke, ovakve i onakve, dobre ili loše, u javnom interesu ili protiv njega.

Možda sam naivan, ali stvarno verujem da ni najgori despoti ovog sveta ne žele da se u vojna vozila tovare mrtvački kovčezi kao što se dešava u Bergamu niti da jedini pogoni koji rade punom parom budu krematorijumi. Vladar ne mora biti bogzna kakav čovekoljubac kako bi želeo da spreči takve slike – dovoljno je da brine o svom rejtingu.

U tom nastojanju prirodno je slušati epidemiologe, virusologe, imunologe, ali i ekonomiste koji upozoravaju na kolaps privrede i talase otkaza, ilipsihijatre koji strahuju od pogubnih psihičkih posledica izolacije. Onda političari, koji su za to vlasni, sve izvagaju i nađu neki kompromis. Tako funkcioniše politika i inače.

Kad samo već pomenuli doktora Kona – njegov pandan u Nemačkoj je Kristijan Drosten, šef virusologije u vrhunskoj berlinskoj klinici „Šarite“. Taj recimo kaže da je, sa epidemiološkog stanovišta, potpuno svejedno da li ste sa porodicom nabijeni u stan ili zajedno šetate, vozite bicikli ili piknikujete – sve dok nemate kontakt sa drugim ljudima. Štaviše, Drosten veoma preporučuje fizičku aktivnost ovih dana.

Zato pišem „struka“ pod navodnicima, jer ne postoji jedno kanonsko mišljenje među stručnjacima, nema tu Biblije u kojoj bi sve bilo zadato jednom za svagda.

To zbunjuje. Razumniji među nama navikli su da potraže odgovore u proverenim izvorima, da čuju ljude koji drže neku tematiku u malom prstu. Sada mogu da naiđu samo na kakofoniju, često i na suprotstavljena „saznanja“.

Recimo, ovde bismo mogli da nabrojimo sijaset stručnjaka sa pedigreom koji kažu da nošenje hirurške maske u javnosti nema smisla i isto toliko uglednih stručnjaka koji kažu da obavezno treba nositi masku. Prokleti ste da donesete odluku – jer ne možete istovremeno imati i nemati masku preko lica – i da živite sa posledicama te odluke. Nije drukčije ni političarima kad donose odluke koje utiču na sve.

Možda sam i dalje naivan, ali nekako mislim da svaka pristojna država ima „struku“ pa opet vidimo da Nemačka, Holandija, Švedska i Kina različito pokušavaju da reše problem. Vidimo da je „struka“ u Srbiji savetovala da Vojno-medicinska akademija bude glavna bolnica za teške slučajeve, pa je došla kineska „struka“ i rekla da tamo ne valja ventilacija.

Deo „struke“ u Nemačkoj ovih dana zahteva takozvani biotreking, obuhvatni nadzor građana preko pametnih telefona kako bi se pratilo kuda su se kretali zaraženi i koga su eventualno još zarazili. Nema nikakve sumnje da bi to pomoglo u suzbijanju zaraze. Pa opet, većina političkih stranaka se opire takvom praćenju građanstva, smatrajući to ukidanjem slobode, privatnosti i lekarske tajne, rečju, predvorjem totalitarizma. I to je politička odluka.

Zato je fetišizacija „struke“ pogrešna i opasna. Zato se valja podsetiti da političari donose odluke, da su njihove odluke uvek političke i da ne mogu da delegiraju odgovornost na „struku“ niti da se kriju iza „preporuka lekara“. U idealnom slučaju, političari plaćaju političku cenu loših odluka tako što ih narod na izborima šutne u dupe.

O tome valja misliti kad jednom sve ovo prođe pa, slojevito obučeni, šetate kera kad god vam volja.