Da li je ovo zaista najhladnije leto koje ćemo doživeti u našim životima?

Kada bismo celokupno Zemljino postojanje smestili u 24h, najstariji fosili se pojavljuju u 5:36h ujutru, jednoćelijske alge u 14:08h, dinosaurusi u 22:56h a ljudi u 23:58:43. Dakle pojavljujemo se u poslednjih 77 sekundi. Ali ipak, to kratko vreme nam je bilo dovoljno da ostavimo nepovratne tragove na Zemlji.

U ovom momentu se u okeanima nalazi preko 5,25 triliona plastičnih otpadaka a od toga 269,000 tona pluta na površinama okeana. Mnoge životinjske vrste koje poznajemo su postale ugrožene vrste i pitanje je da li će deca u budućnosti o njima učiti kao o izumrlim vrstama.

Ono što na nas, kao ljudsku vrstu, najviše utiče i ujedno najviše brine, jeste globalno zagrevanje, koje nastaje kao posledica prekomerne seče šuma, sagorevanja fosilnih goriva koje nastaje proizvodnjom u fabrikama, korišćenjem automobila, aviona i drugih kopnenih i vazdušnih prevoznih sredstava, kao i prekomerna konzumacija i proizvodnja hrane, odeće i plastike. Zbog svega toga, vreme je iz godine u godinu sve toplije.

Ne smeta nam što Novu godinu dočekujemo u laganim jaknama, štaviše, prijatno smo iznenađeni, ali zato svakog leta na vestima slušamo kako je ovo “najtoplije leto u istoriji”. U poslednjih nedelju dana, u Evropi su zabeležene rekordne vrućine: u Londonu je prvi put zabeležena temperatura od 40 stepeni Celzijusa, u Parizu je bilo prijatnih 38 stpeni, dok smo mi i Španci navikli na leta sa temperaturama koje prelaze 40 stepeni. Pored svega toga, kvalitet vazduha je u većini gradova širom sveta drastično lošiji već godinama.

Sve više se na “obične ljude” vrši pritisak da koriste papirne ili metalne slamčice, da manje voze automobile, da paze na potrošnju vode, da recikliraju, da kupuju stvari od recikliranih materijala, da koriste staklene i metalne flašice umesto običnih, da nose svoje cegere u prodavnicu umesto da uzmaju plastične kese, da smanje konzumiranje mesa.

Ne možemo da se ne zapitamo: gde su u celoj priči poznate i uticajne ličnosti koje redovno koriste privatne avione, organizuju raskalašne proslave nakon kojih ostanu kilogrami i kilogrami otpadaka, što hrane, što rekvizita?Planiraju se tu i neka turistička putovanja u svemir, što zvuči lepo, ali je izuzetno štetno po okolinu.

Nalog na Tviteru pod nazivom ‘Celebrity Jets’ svakodnevno izveštava o korišćenju privatnih aviona, gde iznose informacije o tome koliko je vremenski sam let trajao, koliko je goriva potrošeno, cenu goriva, kao i kolika je bila emisija CO2 izražena u tonama. 

Koliko je zaista tu do nas, običnih ljudi i da li treba da preuzmemo neku odgovornost? Odlučili smo se da postavimo pitanje nekome ko se u ovo zaista razume. Naš sagovornik bio je Marko Vujić, doktor političkih nauka, asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i sekretar centra za Ekološku politiku Fakulteta političkih nauka.

VICE: Da li smo mi “obični smrtnici” najveći problem i izazivači zloglasnog efekta staklene bašte?

dr Marko Vujić: Naučna disciplina socijalne i političke ekologije kojom se primarno bavim, promatranа kroz literaturu smatrala bi jeresom negiranje ključne uloge čoveka u generisanju efekta staklene bašte. Međutim, lično, upravo zbog prve reči iz navedenog seta “Naučna”, sklon sam preispitivanju svih aspekata svog naučnog polja, te praćenju drugačijih stavova, I dokaznih materijala takvih stavova.

Ako bismo se vratili u period 12. i 13.veka zatekli bismo period toplog klimatkog talasa, toliko izraženog da je uzgoj određenih poljoprivrednih kultura pomeren 500 km  severno od dotadašnjih granica, pa je Velika Britanija imala kapacitet uzgoja grožđa, i proizvodnje vina jednak Francuskoj, što je danas nezamislivo. 

Tokom 14. i 15. veka proživeli smo kao planeta malo ledeno doba kada je Baltičko more bitno potpuno zamrznuto, a u narednom ledenom periodu 17. veka reka Temza je po dva meseca bivala idealno klizalište za stanovnike Londona. Svi navedeni fenomeni danas su gotovo nezamislivi, ali nam govore o istorijatu klimatske realnosti Evrope, čije temperaturne amplitude su bile još izraženije nego danas.

Međutim, nesumnjivo da smo u 20. veku ovom procesu kao vrsta homo sapiensa dodatno doprineli, a raniji klimatski skokovi ne smeju nam biti izgovor za nedelanje. Ovo se posebno odnosi na korporativni sektor i energetski sektor, koji vrše najviše nivoe emisija CO2 u atmosferu. Običan, mali čovek – smrtnik iz Vašeg pitanja dolazi tek na kraju ovog lanca. Međutim, svojim navikama stvara ovaj lanac.

Ko su, po Vašem mišljenju, najveći zagađivači i kako ti zagađivači doprinose otopljavanju/klimatskim promenama?

Većina mojih kolega iz sfere nauke bi kao odgovorne naveli pojedinačne gasove i materije, poput CO2, metana, lepeze hlorofluorokarbonata, a kao glavne generatore targetirali industrijski, energetski sektor, saobraćaj, poljoprivredu. Naravno, ovo ne bi bilo pogrešno, odgovor je tačan i koncizan.

Međutim, kao doktor političkih nauka, imam dodatnu obavezu da tražim uzroke dublje od prirodnih i hemijskih reakcija koji izazivaju sam proces. Moj zadatak seže u srž onoga što je stvorilo i gradi svet koji se tako odnosi prema svojoj jedinoj planeti, svom jedinom mestu za život.

Naime, legitimitet pomenutim industrijama, korporacijama, energetskom i poljoprivrednom sektoru dajemo upravo mi, mali, obični ljudi, konzumenti. Obmanuti kupoholičarskom nužnošću, međusobnim takmičenjem u posedovanju „vrednijeg“ materijalnog, bio to automobil, odeća, putovanje, skupa hrana, mi kreiramo svet ovakav kakav jeste. Navikama našeg konzumerizma, gramzivosti, materijalističkim setom vrednosti stvorili smo planetu koja je u službi naših najnižih poriva, nesvesni da ta planeta krvari, i zadnjim atomima snage nam pruža komfor, koji smatrano pripadajućim kao „najdominantnija“ vrsta. Vapaj planete kao da ne vidimo, kao da ga ne čujemo, kao da nas ceka neka naredna planetu na koju bismo se preselili onda kada ovu opustošimo.

Klimatske promene su bukvalno i metarforički promena temperature obolelog, naše Zemlje, kojom se on brani od nas, kojom nam poručuje da stanemo. Planeta je živi organizam, ona je deo nas kao i mi deo nje, ona nam je jednaka, možda čak i bitnija od nas jer može opstati bez čoveka, ali mi bez nje ne možemo.

Kako Vi gledate na ideje poput svemirskog turizma, koje ostavljaju veliki karbonski otisak?

Za sada je reč o poduhvatima koji služe premeravanju bogastva i tehnološke superiornosti među najbogatijima. Intecija da navedeno postane dostupno velikom broju ljudi i dalje je daleka budućnost, ali ako nas je išta istorija naučila, jeste da su neke „budućnosti“ mnogo bliže od drugih, i to najčešće one negativnih reperkusija.

Pored Ilona Maska koji radi na ovim projektima, osnivač Amazona Džef Bezos se proteklog jula 2021.godine sa još tri člana posade, uspešno otisnuo u svemir letom od 11 minuta unutar svoje kompanije Blue Origin. Psihilozi pa i filozofi radi su reći da najlepši užici kratko traju. Međutim ako ne možemo premeriti stepen užitka samog Džefa Bezosa, možemo premeriti koliki je bio njegov karbonski otisak tokom tog leta.

Naime, studije su pokazale da je to kratko zadovljstvo emitovalo preko 75 tona CO2, što je više nego što jedan čovek tokom celog života svim životnim aktivnostima može da produkuje. Pojednostavljeno, let Džefa Bezosa od 11 minuta, invazivniji je po planetu bio nego čitav život prosečnog čoveka od rodjenja do 75. godine. Zanimljivo je da je upravo Džef Bezos „filanatrop“ koji neretko zabrinuto govori na najznačajnijim ekološkim samitima, i trudi se da kroz svoju korporativnu i ličnu odgovornost da prikaz ekološke održivosti. Hipokrizija ili nešto drugo, procenite sami. 

Koliko nam je stvarno vremena ostalo pre nego što planeta postane previše vrela za život?

Gotovo pedesetodišnja tema koja okupira mnoge autore, od naučnika, do pisaca SF romana, velikih holivudskih scenarista i režisera. Sa ove distance neozbiljno bi bilo precizirati bilo koju godinu ili čak deceniju. Futurologija na zapadnim univerzitetima zauzima sve legitimnije mesto u setu naučnih disciplina koje projektuju i anticipiraju buduće događaje, ali ni ona ne može dati finalni odgovor.

Prva studija ovog tipa urađena sada već davne 1972. od strane profesora Medouza i njegovog tima sa MIT-a, targetirala je 2100. godinu kao godinu potpune propasti ljudskih i industrijsko-resursnih kapaciteta, sa najvišim mogućim stepenom globalnog mortaliteta. Međutim, naredne projekcije bile su manje pesmističke, a danas možemo reći da finalni datum takve „vrele apokalipse“ MOŽDA nikada ni neće doći.

Pomenuto „možda“ veće je nego što je font ovog sajta u mogućnosti da podrži, jer se krećemo unutar trajektorije koja sluti jasnu propasti pre svega resursnih kapaciteta, koje besomučno eksploatišem od prve indusrtrijske revolucije do danas. Ono što iz ugla 2022. godine kao naučnik mogu tvrditi, jeste da nesumnjivo ljudska vrsta neće postojati na planeti zemlji za 7.5 milijardi godina.

Zanimljivo, razlog za to (ako i opstanemo tako dugo) neće biti previsoka temperatura na planeti, već upravo suprotno, procene su da će se upravo u tom trenutku Sunce kao izvor života, ali po sastavu samo zvezda, ugasiti.

Kako običan čovek može da doprinese da ovo ne bude i zaista najhladnije leto koje ćemo doživeti do kraja naših života?

Saveti poput uštede energije, vode, tokom naših dnevnih rutina, radnih i hobi navika, prisutni su gotovo svuda. Od isključenja mlaza vode dok peremo zube, isključenja svetla koje nema potrebu da bude upaljeno, preko korišćenja gradskog saobracaja, bicikala, umesto ličnih automobila, pa sve do individualnog prelaska na obnovljive izvore energije, poput solarnih panela, ili prevoznih sredstava na električni pogon, automobila, trotineta itd.

O ovim najčešćim savetima, dobrano bi se moglo prodiskutovati - koliko su odista ekocentrični i kome su zapravo dostupni, no  tome možda nekom drugom prilikom, ostavićemo ih ipak unutar iskaza dobre volje da zeleni točak održivosti naše Zemlje pokrene unapred. Međutim, ono na čemu lično uvek insistiram je promena ličnog seta vrednosti, te svesti da nam najmanje 70 posto stvari koje posedujemo apsolutno nisu potrebne, od tehničkih, poput novog mobilnog telefona svake godine, do kupovine garderobe koju neretko obučemo jednom ili nijednom.

Ako bismo bili svesni da je svaki taj predmet u procesu proizvodnje doprineo izmeni naše klime, te da je resurs od koga je napravljen smanjio kapacitete tog resursa za prost opstanak budućih generacija, sigurno bismo se zamislili pre nego li olako provučemo svoju platnu karticu na kasi, za još jednu u nizu „nepotepština“ kojima „obogaćujemo“ svoj život. 

Srećom, ljudi sve više postaju svesni ovog problema, te se određene mere za njihovo rešavanje preuzima. Evropska Unija ima plan da solarne panele uvede kao obavezan deo svih novih zgrada, što bi drastično povećalo nezavisnost od fosilnih goriva. Belgijski grad Leuven je svojim građanima obećao nagradu od million evra, ukoliko u njihovom gradu ne bude emisije karbon dioksida do 2050. godine.

Vrsta papagaja koja je bila smatrana izumrlom je ponovo pronađena u Brazilu. 130 zemalja garantuj da će prekinuti sa krčenjem šuma do 2030. Godine. Pande više nisu ugrožena vrsta. Vrsta meksičke ‘Tekila’ ribe je takođe sačuvana od izumiranja. 

Iako je pred nama dug put da bismo se vratili na stanje koje je bolje i za planetu, ali i za nas, vidimo da je istrajnost isplativa. Deluje nam da naše sitno dejstvo kao jedinke možda nema prevelikog pozitivnog ili egativnog uticaja, međutim svi smo činioci ovog društva i snosimo odgovornost. Zato bi trebalo svi da težimo ka tome da budemo deo rešenja, ne deo problema.

Hvala, Marko!