U Srbiji je nemoguće testirati se na korona virus van državnih laboratorija. Zašto?

Korona virus je užas na koji te neprestano podsećaju sa svih strana i uglavnom čuješ kako će uvođenje mera ponovo biti neophodno u skorije vreme, ako se stvari nastave u pravcu ka kojem se trenutno zaleću. I onda, jebiga, poželiš da se testiraš. Postoji test na antitela koji, pored toga što bi ti rekao da si možda na nogama preležao virus, može na osnovu drugih faktora da ukaže na trenutno postojanje infekcije u organizmu. I masovno se prvo odlučujemo za njega, ali mogućnosti su nepostojeće ako ovaj zadatak ne želite da prepustite državnim zdravstvenim ustanovama.

Pokušali smo da iscimamo što više privatnih laboratorija u nadi da ćemo u nekoj moći da se testiramo, ali smo svuda dobili odgovor da to ne rade. U razgovoru sa medicinskim osobljem u privatnom sektoru smo saznali kako su nadležni u državnom vrhu izričito zabranili da privatne laboratorije i klinike vrše testove na korona virus.

Postavlja se pitanje zašto nam se mogućnosti da saznamo da smo bolesni ograničavaju? Radne snage koja bi se ponovo uhvatila u koštac sa, nedajbože ponovljenim talasom virusa, koji bi nas možda ponovo zatvorio u kuće, je svakako malo. Zašto onda ne dozvoliti da privatni zdravstveni sektor ponudi pojačanje i obezbedi rasterećenje zaposlenima u državnim institucijama, kad im je već kolegijalnost i pomoć preko potrebna.

Nadležni su zabranili privatnim klinikama da vrše testove na virus pod pokrićem da nisu dorasli zadatku, usled nedovoljne obučenosti kadra i nedostatka opreme, koja je nabavljena za zdravstvene institucije pod okriljem države. Pitanje je čime se mi testiramo i kako to da samo predsednik može da nabavi izvesnu opremu, za koju se uporno odbija iznošenje podataka o poreklu i ceni. Premijerka nekad poželi da saopšti sve, pa joj predsednik kaže kako ne može jer još nije vreme i tako u krug. Neće da kaže, a što se njega tiče, neka se svi naljute i neka on ponovo mora da izigrava žrtvu, ali to mu je svakako lakše, nego da kaže sa kim ima šemu i pod kojim uslovima.

Primera radi, ono što znamo je da je Milovan Bojić, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, nabavio brze testove na koronavirus, koji nisu pouzdani i koji su lažno predstavljeni da su proizvedeni u Holandiji – dok se zapravo prave u Kini, otkriva KRIK/OCCRP.

Bojić je testove uvezao iz Severne Makedonije od kompanije čoveka koji je pod istragom za pranje novca, iznudu i kriminalno udruživanje. Pre nego što su ovi testovi stigli u Institut „Dedinje“, u njemu se virusom korona zarazilo najmanje 80 ljudi, a do danas nije niko odgovarao za širenje zaraze u ovoj državnoj ustanovi koja zbrinjava najteže srčane bolesnike. Navedeni momenat je svakako samo deo kriminalne vrpce obavijene oko priča o testiranju na korona virus, postoji realna mogućnost da ne znamo mnogo gore stvari od ove.

Izvodi se zaključak da se čak i država “oslanja” na neispravne i nepouzdane testove, ali u čemu je onda zapravo problem i zašto se privatnim klinikama još može zabraniti testiranje, a da razlog nije već konstatovano pranje para?

Možemo samo pretpostaviti kako cela priča ima veze sa izborima i predizbornim kontrolisanjem broja zaraženih od strane onih koji su se vlasti dograbili i ne pada im na pamet da sad puštaju. A kad ponovo pobede, verovatno je da možemo da očekujemo da se i vanredne mere ponovo uvedu. Mada, pitanje je da li ćemo i tada moći da se testiramo privatno, jer zašto vlast ne bi zadržala potpunu kontrolu nad ciframa koje se prikazuju u javnosti, kada joj se već može?