Kako sam izveštavao iz najopasnijeg grada na svetu

Španski novinar Alberto Arse je radio kao strani dopisnik u deset zemalja, od Libije do Meksika, ali u Hondurasu je bilo najkrvavije, van ratom zahvaćenih područja.

2017. godine se u zemlji dešavalo 338 ubistava mesečno u proseku, a između 2012. i 2015. – kada je broj bio još veći – Arseov posao je bio da dođe na mesto zločina i izvlači informacije iz nevoljnih policajaca i užasnutih svedoka, što je posao koji je na lokalu poznat kao „crveno novinarstvo“ (po prolivenoj krvi).

U svojoj novoj knjizi, Krvavi bariosi: izveštaji sa najsmrtonosnijih ulica na svetu, Arse vodi čitaoca kroz neke zločine koje je istražio u prestonici Hondurasa Tegusigalpi, poznatoj po policijskoj brutalnosti, atentatima, prepunim zatvorima, maloletničkom kriminalu, krijumčarenju kokaina i iznudi. Jednom kada upijete priče iz ove knjige, uzimajući u obzir kako je njegova potraga za istinom zaljuljala brod korumpiranih policajaca i političara i shvatite da Honduras ima najvišu stopu ubistava po glavi stanovnika (31 osoba je ubijena između 2010. i 2013, prema Novinarima bez granica), zapitaćete se zašto je Arse uopšte otišao tamo, i kako se odatle izvukao živ.

Razgovarali smo sa novinarom koji je postao profesor o epidemiji nasilja u Hondurasu i zašto je to direktno povezano sa onima od nas koji žive na zapadu.

VICE: Zdravo, Alberto. Dakle, 2012. si prihvatio posao izveštača Asošijeted Presa iz Tegusigalpe, u Hondurasu. Zašto si prihvatio taj posao i da li si tada znao koliki je to rizik?
Alberto Arse: Nije bilo nekog posebnog razloga, osim toga što je to bio jedini posao koji sam u tom trenutku mogao da dobijem. Živeo sam u Gvatemali sa ženom i detetom, i nisam mogao da ih izdržavam novcem koji sam tada zarađivao. Nisam uopšte bio svestan situacije u Tegusigalpi. Kada sam malo istražio i shvatio da je to rizično mesto za porodicu, imao sam osećaj da će to biti veoma težak zadatak, ali poenta je, ako si se nečime baviš i potreban ti je posao, jednostavno prihvatiš ono što ti se nudi. Tako da sam poveo svoju ženu i dete sa sobom. Nema načina da se bilo kome pruži sigurnost u Tegusigalpi – samo se brineš za druge ljude nalik sebi i živiš na mestu na kome se osećaš sigurno, što ne znači da jesi siguran. Ostao sam tamo tri godine, dok kompanija nije odlučila da je moja porodica tamo laka meta, i da to nije vredno rizika.

Pošto nikada ranije nisam čula izraz „crveno novinarstvo“, možeš li da mi ga objasniš?
Ako si strani dopisnik u Tegusigalpi ili u San Pedro Suli, i želiš da saznaš šta se dešava, moraš da budeš na ulici i pratiš zločine, pod čime mislim da treba da uskočiš u policijska kola, ili pratiš kola hitne pomoći koja odlaze na mesto zločina. Na mestu zločina dobiješ početak priče, a postavljajući pitanja možeš da se popneš na lestvici i otkriješ različite laži i objašnjenja o tome šta se događa u zemlji.

Koji je bio prvi trenutak kada si shvatio težinu toga u šta si se uvalio?
Jedne noći sam u jedan ujutru bio u patroli i video kako jednog člana bande MS13 hapsi policija, na kolenima, sa lisicama na rukama. Čovek je plakao. To je za mene bio šok i, pitao sam policajce: „Zašto ovaj čovek plače“, a oni su mi rekli: ’Plače zato što zna da ih obično ubijemo, a njega nećemo ubiti zato što si ti tu’. Bio sam u zemlji dve nedelje, a policajac mi je otvoreno rekao da oni ubijaju kriminalce. U tom trenutku sam shvatio u šta sam se uvalio, ai trebalo mi je godinu i po dana da napišem odgovarajuću priču o brutalnosti policije.

Koja je to bila priča?
Jednog dana sam otvorio novine i video sliku člana bande koga muči policija, pa sam sutradan počeo da tražim tog čoveka. Pretpostavio sam da je živ, zato što je bio uhapšen, ali sam onda shvatio da je nestao. Saznao sam da je policija fotografisala te događaje, podelila fotografije lokalnim fotografima, i da je onda novinar iz najvećih lokalnih novina greškom objavio tu fotografiju. Otišao sam da razgovaram s njim, i on mi je rekao da mu je zaprećeno da ne govori o tome. Postoji opak odnos između lokalnih novinara i policije, jer dele informacije i članovi bandi im služe kao trofeji. Oni su bolesni: policajci, novinari, snimatelji – svi oni igraju igru deljenja slika leševa.

Zašto to rade?
Recimo samo da je opšte verovanje u društvu da članove bandi treba iskoreniti, i većina ljudi se s tim slaže: policajci koji to rade, političari koji to odobravaju, kao i najšira javnost. A u društvu ima novinara koji odluče da ne postavljaju bilo kakva pitanja, zato što ih potkupe političari i policajci, ali takođe i zato što se slažu sa politikom čišćenja društva. Niko nije zainteresovan da to zaustavi.

Govoriš o korumpiranom novinarstvu i o tome koliko opasno može da bude. Da li je bilo situacija kada ti je neko pretio ili pokušao da te potkupi?
Zapravo, niko nikada nije pokušao da me potkupi. Ne znam zašto. Nije bilo ni direktnih pretnji. Ali mnogi ljudi oko tebe stalno ponavljaju, „Ako nastaviš to da radiš, upašćeš u nevolju“. Čuješ to toliko mnogo puta, da te to zaboli. Neki ti to kažu zato što te vole i zabrinuti su, drugi ti to kažu da bi te uplašili. Posle dve ili tri godine, mnogi ljudi uopšte ne žele da razgovaraju s tobom. Osetiš se izolovano. Ali što se tiče opasnosti, činjenica je da na ulicama postoji neprijatna stvarnost da mnogi ljudi bivaju ubijeni samo zato što neko želi da im uzme novac, telefon ili ranac. Svakome može da se dogodi bilo šta, iz bilo kog glupog razloga.

Radeći sa doušnicima, da li si se brinuo da će neko drugi upasti u nevolju?
Obavio sam dugačak intervju sa advokatom seljačkog pokreta koji je bio ubijen dva dana nakon što je razgovarao sa mnom, ali ne verujem da je to imalo ikakve veze sa mnom. Prilično sam siguran u to. Ali navikneš se na situacije da ljudi sa kojima si razgovarao kasnije budu ubijeni – moraš da živiš sa tim. Jedan od problema u Hondurasu je taj što zbog nekažnjavanja niko ne zna zbog čega ljudi budu ubijeni.

Pored El Salvadora, stopa ubistava u Hondurasu je najviša na svetu. Koga ubijaju?
Kada imaš stopu ubistava kakva je u Hondurasu, gde svake godine strada sedam hiljada ljudi, ne možeš da pretpostaviš da su svi ti ljudi bili kriminalci – neki od njih su samo slučajni prolaznici, ljudi na ulici. Ali ako si kriminalac, ni to ne znači da zaslužuješ da budeš ubijen. Nema načina da mi u SAD ili Engleskoj i Španiji možemo da osuđujemo odluke koju donesu ti tinejdžeri koji žive u teškom siromaštu, bez mogućnosti izbora, kada pribegnu organizovanom kriminalu. Ako prenoseći ciglu kokaina na udaljenost od deset kilometara možeš za jedan dan da zaradiš onoliko koliko bi zaradio za čitavu godinu, radeći četrnaestočasovne smene u fabrici, ti ćeš to uraditi. To je jednostavno priroda kapitalizma, da uz najmanje napore zaradiš što više novca, u najmanjem mogućem vremenskom roku.

U knjizi kažeš da za svaku liniju kokaina koju neko pošmrka u severnom delu planete, neko u Hondurasu bude ubijen. Možeš li to detaljnije da mi objasniš?
Moram da budem vema jasan, ja nisam moralista i ne osuđujem konzumente droge – i sam je konzumiram – ali naša konzumacija sa sobom nosi posledice. Honduras je geografski stacioniran između Kolumbije i Venecuele, i SAD na severu, pa je logističko mesto za transport droge. Kokain stiže brodovima ili avionima na Obalu komaraca – karipsku obalu Hondurasa – i kopnom preko Meksika stiže u SAD. Narko bande se bore za kontrolu nad putevima, ali takođe i kupuju, prodaju, kontrolišu i podmićuju policajce, vojnike, poslanike, ministre i predsednike, da bi zaštitili svoj profit. Ostavljaju te teritorije kao opustošene države u kojima svako pokušava da profitira iznudom, krađom ili otmicama. Tako da postoji direktna veza između konzumacije kokaina u nekom američkom gradu i nasilja u Hondurasu. Ali to je ista veza kao kada kupuješ jeftinu odeću u Zari ili H&M-u, a radnici rade u užasnim uslovima. Moramo da budemo svesni toga.

Pored opšte sistemske korupcije, raširenih mreža organizovanog kriminala i ovakve stope ubistava, da li misliš da će ikada biti bolje?
Ja sam po prirodi veliki pesimista, tako da ne mislim da će biti bolje. Ono što se sada događa je da Hondurasom ovladava autoritarni režim koji kontrolišu vojska i političari. Formalno vlada demokratija, ali sve su bliži pravoj diktaturi. To je promena koja se događa sporo. Jednostavno je sve gore, po pitanju korupcije, vojne kontrole i te nacionalističke partije, zajedno sa vojskom, i uz podršku Sjedinjenih Država. Zvaničan broj ubistava opada, ali ja u to ne verujem. Ono što nam je potrebno je vladavina zakona, jer u suprotnom, sve smo bliži bezakonju.

Ti kažeš da je geslo „mi radimo da bi svet znao“ laž koja se izgovara među novinarima – da li stvarno veruješ u to?
Neću da se upoređujem sa lokalnim novinarima, ali u životu možeš da napraviš izbor kakav želiš da budeš. Ne mislim da to čini razliku, ali ovde sam da posvedočim. Ako živiš u SAD i čitaš moju knjigu, želim da shvatiš da je ona osoba koja bez odgovarajuće dokumentacije radi u restoranu građanin sa istim pravima kao i ti – da je otišla iz Hondurasa zato što tamo ne može da živi, i da je političari, kada kažu da žele da pošalju imigrante nazad u njihove zemlje, često šalju u smrt. To je za mene fašizam.