Zašto ne treba da se zabavljate sa bogatim ljudima ako nemate para

Ne zarađujem puno para. To je problem zbog toga što se desilo da, kako postajem stariji, moj ukus postaje sve skuplji dok su moji prihodi ostali na istom nivou. Kada sam imao 15 godina mogao sam da se sjajno provedem u izlasku sa deset pljuga i flašom slabog alkoholnog pića (manje od 1000 dinara). Kada sam bio student, sve što mi je trebalo bio je ekser i ulaznica za klub (manje od 2000 dinara). Ovih dana, gotivim male tanjire u restoranima, skandinavsku poslovnu odeću, život u istočnom Londonu i druge supstance (??? dinara).

Uzevši u obzir da jedva da mogu da priuštim bilo koju od ovih stvari, imalo bi smisla da pronađem nekog bogatog jadnika koji bi plaćao račune, zar ne? Pogrešno. Kada si dekintiran, lako je upasti u trip da je jebanje vaš put do zvezda, kao da ćete absorbovati tuđe pare osmozom. Nakon što sam dejtovao nekoliko bogatih muškaraca, ipak sam shvatio da ova strategija slabo radi. Ili barem slabo radi kada nisu u pitanju viktorijanske novele ili muzika Lane del Rej.

A evo i zbog čega.

Bogati ljudi mogu da rade šta god požele (mogu da odu u Burger and Lobster i da naruče i burger i jastoga!), tako da zašto bi onda odabrali da provode veče uz pljeskavicu sa ćoška usput slušajući vas kako se sve očajniji oduševljavate činjenicom da je ovaj leskovački roštilj zapravo iznenađujuće autentičan?

Ljudi koji zarađuju dosta novca – svi imaju reč “ambiciozan” u opisu Tinder profila – imaju tendenciju da potencijalne romantične partnere posmatraju kao finansijsku investiciju. Za deset godina žele da poseduju kuću na Ibici. Najbolje čemu se vi možete nadati u istom periodu je da zbog finansijske situacije nećete morati da se preselite negde još dalje od Žarkova. A što se investicija tiče, oscilirate negde između ulaganja u Dogecoin i “muzičku tehnologiju” koja je ustvari startap nekog apsolventa više škole.

A da li biste uopšte želeli da dejtujete neku bogatu osobu? Što se tiče Lili, dvadesetpetogodišnje devojke koja živi u Londonu, odgovor je čvrsto ne: “U pitanju je ogromna generalizacija, baš kao i sve najbolje izjave, ali svaka stvarno bogata osoba koju sam upoznala je ili ekstremno tupa, ili ima poglede na svet koji su toliko drugačiji od mojih da se završi nečime što se definitivno ne bi moglo nazvati ‘prijateljskom debatom’. Ili i jedno i drugo.”

Nastavila je: “I dalje čekam da upoznam bogatu osobu koja bi mogla da me nasmeje. Ili koja bi bila dobra u krevetu, a ne da posmatra žene kao nešto što treba pumpati nekoliko neinspirativnih minuta pre nego što se sruči na tebe, što je kliše potez koji je mogao biti iskopiran iz bilo kog filma Džoa Brenda iz devedesetih. Da, Tinder Daniele, govorim o tebi.”

Tako da, ko ih jebe!

Bilo koji međuljuski odnos sastoji se do nekog nivoa od finansijskog davanja i uzimanja, a uz pretpostavku o reciprocitetu koji će obezbediti da postoji balans bez da se unajmljuje računovođa. Zanimljivo je da osobe koje imaju najviše para često ne umeju da se nose sa ovim. Možda je to vaš imućni prijatelj koji vas časti piće da bi vam sledećeg dana tražio da na njegov račun prebacite tih 500 dinara. Možda je to partner koji zapisuje sve što se zajedno potrošili, a onda vam prezentuje račune (možda i bukvalno) sa brojevima koji se ne poklapaju. Možda je u pitanju vlasnik stana u kome živite koji sebično traži polovinu vaših primanja uprkos činjenici da poseduje 15 takvih stanova.

Dakle, zbog čega su bogati ljudi takvi užasni, škrti kreteni? Da li to potiče od razumljive sumnje povezane sa time da će ih neko iskoristiti? Ili se radi o njihovoj štedljivosti koja je zapravo pravi razlog zašto uopšte imaju toliko para (ili njihovi roditelji)? Nekoliko ovakvih ljudi sa kojima sam razgovarala su ukazali na ovo, ali, kao objašnjenje, ovo možda deluje kao da se bogatstvu pripisuje moralna vrednost: ljudi nisu bogati samo zato što su štedljivi, isto kao što ljudi koji su siromašni nisu siromašni zato što nisu štedljivi. Da li je onda odgovor jednostavno, kao što je jedan prijatelj rekao, u činjenici da su bogati ljudi “ustvari horderi bogatstva koji veruju da zaslužuju ono što imaju, pa zbog toga i seru svima”?

Kada ste sa nekim ko sve plaća za vas, to može stvoriti zlokobnu dinamiku. Prošle godine, čovek sa kojim sam se viđao tek dve nedelje me je pitao da li želim da pođem sa njime na poslovni put u LA. Uprkos tome što sam shvatao da je to bila glupa ideja, znao sam da sam nikada ne bih mogao to da prijuštim sebi – tako da sam pristao. To je bio period u mom životu kada sam bio ranjiv, a on je bio toliko uspešan, i obasipao me je komplimentima. Kada je rekao stvari poput “Ti si sasvim singularan”, ubedio sam sebe da mi se sviđa. Nedugo nakon što smo sleteli na LAX, shvatio sam da nisam bio u pravu.

Nedelju dana smo jeli preterano obimne obroke u hotelskom restoranu, posećivali smo isti privatni klub za čiji je član on bio i u Londonu, pošmrkali smo puno koksa i prespavljivali dane. Često sam hvatao sebe kako razmišljam: ‘Ovo bi trebalo da bude zabavno’, a onda sam krivio sebe zbog činjenice što nije bilo tako. Osećao sam se kao lik u nekoj od novela Breta Istona Elisa, nepogođen luksuzom, što je dosadno i kliše kao, hm, pa neka novela Breta Istona Elisa. Shvatio sam da bih se bolje proveo i u Vrnjačkoj banji, kada bih bio sa nekim ko mi se sviđa.

I seks je bio usiljen. Više ga nisam smatrao privlačnim, već sam se osećao kao da moram da spavam sa njim pošto me je već doveo ovde, a nisam imao para da platim bilo šta. Nije sjajan osećaj pristajati na nešto što ne želite da radite. A kako bih istakao očiglednu poentu: ne postoji ništa degradirajuće u spavanju sa nekime za novac. I seksualni rad je rad: dejtovati nekoga zato što uživate u životnom stilu koji vam on nudi nije – što upravo čini da je teže postaviti granice, teže je zadržati kontrolu.

U toku naše poslednje večeri, na žurki, on me je saterao u ćošak toaleta i probao da me nagovori da imamo trojku sa likom koga smo upoznali. Rekao sam mu da ne želim, ali je nastavio da forsira, optužujući me da sam mu “uništio odmor”. Uspeo je da učini da se osećam kao smarač – pa čak i nezahvalno – ali sam mu na kraju rekao da odjebe dovoljno jako da je odustao. Onda sam imao napad panike u taksiju kada smo se vraćali u hotel, i ležao sam budan dok nije bilo vreme da krenemo na let. Nismo rekli ni reč jedan drugom dok nismo stigli nazad u London, gde smo se hladno oprostili, i nikada se više nismo videli. Bilo je to bez sumnje jedno od najgorih iskustava u mom životu.

Ali ipak… Los Anđeles!

Jedan od bogatih likova koje sam dejtovao vodio je toliko glamurozan život da je zavist počela da izjeda moju dušu. Bio je, jednostavno rečeno, konstantno na odmoru. Iskradao sam se sa svog posla u pabu kako bih mu slao gole slike iz podruma, okružen paučinom i kablovima koji vire na sve strane. On bi mi onda slao slike sebe kako zavaljen u ležaljki cevči skupe zdrave sokove; klipove u trajanju od pet sekundi na kojima vrišti “MOJA PESMAAAA” tokom večeri koje je provodio ispred svoje kuće pored mora. Počeo sam da se osećam loše zbog toga koliko je jadno moj život izgledao u poređenju sa njegovim.

To je bio lik koji je umeo da izvadi telefon u baru, da skroluje kroz onlajn prodavnicu, i kada vidi jaknu od 50000 dinara koja mu se svidi on je prosto… kupi? Kao dekintirani momak ali sa stilom kojim se ponosim, ovo i dalje smatram stravičnom nepravdom. Ne možete ni da zamislite koliko bih se dobro oblačio da imam više para. Čist, monohromatski ukus… ma ne možete ni da zamislite.

Tako da, iako nisam baš ni malo ogorčen, i dalje hvatam sebe kako se nadam revoluciji u kojoj će svaki pojedinačni odevni komad iz Our Legacy-ja koji ovaj čovek poseduje biti nasilno oduzet i dat meni, lično meni. To je poenta komunizma.

U toku prethodnih nekoliko nedelja kulja debata na Tviteru o tome da li je dejtovanje bogatih muškaraca dobra feministička praksa. Kao muškarac, razumem da nije na meni da komentarišem ovaj problem. Zato sam pitao Lili, koja je žena, ni manje ni više, da da svoje mišljenje.

Pogledaj i:

Ona mije rekla: “Ovaj trend verovanja u to da je na neki način vredno divljenja ili moćno istresti muškarca iz gaća je jako naporan, pogotovo kada ljudi pokušavaju da ga opravdaju iz feminističkog ugla. Nećete osnažiti sebe ako dejtujete muškarce zbog besplatnih stvari. I dalje je u pitanju zavisnost. Kapital je i dalje u tuđim rukama.”

I Lili takođe misli da postoji važna razlika između ovakvih veza i seksualnog rada: “Za razliku od seksualnog rada koji je definisan ograničenjima poslovne transakcije, svaka namera koju sam videla kod ljudi koji pokušavaju da ‘zajebu’ muškarce obično uključuje i njih koji pristaju na svaki njihov ćef u zamenu za taj nestabilni obećani novac koji se možda čak i neće pojaviti. Ne postoje uslovi. Vaše dostojanstvo je cena.” Ona dodaje da je “Kardi Bi idol ‘osiguraj svoj džep’ brigade, ali pogodite šta, ljudi? Ona je osigurala svoj džep. Zapravo, njen suprug je prepreka, a ne pomoć.”

Ako ste dekintirani, lako je posmatrati jebanje sa nekom dobrostojećom osobom kao oblik redistributivne pravde, koja će u nekim slučajevima i funkcionisati na taj način (nikada ne bih osudio nekoga ko pokuša ovo) - ali morate biti iskreni kada govorimo o tome ko poseduje moć. Iako se stvari razlikuju među polovima, gorenavedeni incident iz Los Anđelesa je primer koliko ovakva dinamika može postati loša: možda sam mislio da ću imati nešto od toga, ali sam na kraju samo završio kao žrtva seksuanog uznemiravanja u toaletu.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.